Koji su ključni dokumenti u borbi protiv klimatskih promena i ima li ih Srbija? 1Foto: Pixabay/Aymanejed

Smanjivanje emisija gasova sa efektom staklene bašte i dostizanje karbonske neutralnosti do 2050. trebalo bi da obezbede dugoročne strategije i srednjoročni planovi. Naša zemlja zaostaje u njihovom dostavljanju, otkriva u svom autorskom tekstu meteorološkinja Danijela Božanić koja je bila učesnica na više od 10 klimatskih samita od 2005. do danas.

Rezultati naučnih analiza i istraživanja, ali i podaci višedecenijskih merenja potvrđuju da su na intenzitet, brzinu i prostornu raspodelu promena klime uticale ljudske aktivnosti (način života i, pre svega, sagorevanje fosilnih goriva), te da će bez konkretnih i „hitnih” akcija one postajati sve izraženije. Kako bi u budućnosti život na zemlji bio sličan onom koji danas poznajemo, nesumnjivo je potrebna globalna klimatska (ugljenična) neutralnost, najkasnije, do 2050. godine. Ovo ne znači da bi u 2050. godini sve zemlje pojedinačno trebalo da imaju zbir emisija i uklanjanja putem ponora (šume, okeani) jednak nuli, već da je zbir nacionalnih emisija i uklanjanja svih država sveta jednak nuli.

U postizanju globalne klimatske neutralnosti, u skladu sa UN principima podeljene i odgovornosti ekvivalentne dosadašnjem doprinosu države promenama klime, očekivano je da različite države doprinose različito i u skladu sa svojim mogućnostima koje su precizno utvrdile.

Kumulativni efekat doprinosa država treba da obezbedi klimatsku neutralnost sredinom veka, a u njoj pojedinačne države same argumentovano i naučno prihvatljivo određuju mogućnosti sopstvenih doprinosa.

Kako bi ovi doprinosi i ocena puta ka globalnoj klimatskoj neutralnosti 2050. bila realizovana na način koji „obezbeđuje budućnost”, zemlje su pozvane da izrade potrebne dokumente koji treba da omoguće smanjivanje emisija. To su:

  • Dugoročne strategije smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG) odnosno dekarbonizacije ovaj dokument se u Srbiji naziva Strategijom niskougljeničkog razvoja (Low Carbon Development Strategy – LCDS) i
  • Srednjoročni planovi smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte  izraženi preko Ciljeva smanjenja emisija GHG u petogodišnjem periodu (tzv. Nationaly Determined Contributions – NDC).

Ratifikacijom Sporazuma iz Pariza izrada ovih dokumenata postaje obaveza država njenih članica, među kojima je i Srbija.

EU i njene države članice ide korak dalje pripremajući (srednjoročne) Integrisane planove za klimu i energiju (National Energy and Climate Plan – NECP) za period do 2030. godine. Izrada NECP obaveza je Srbije prema Ugovoru o Energetskoj Zajednici.

Polazeći od ovih elementarnih informacija o navedenim dokumentima, jasna je neophodnost međusobne usklađenosti LCDS, NDC i NECP.

Kako bi zemlje pravovremeno i sinhronizovano odgovorila na navedene zahteve, Sporazum iz Pariza Okvirne konvencije UN o promeni klime (UNFCCC) i EU utvrdile su i rokove u kojima se ova dokumenta dostavljaju zvaničnim organima (Sekretarijatu Sporazuma iz Pariza/Evropskoj komisiji).

Dakle, izrada dokumenata i njena realizacija u propisanim rokovima obaveza je država. Iako ne postoje utvrđene sankcije, izostanak ispunjenja obaveza utiče na reputaciju države, što za posledicu ima niz konsekvenci uključujući i smanjen pristup finansijskoj pomoći.

Dugoročne strategije i srednjoročni planovi

Pariski sporazum je pozivao države članice da do 2020. godine dostave svoje Strategije niskougljeničnog razvoja. Države koje nisu učinile na vreme, bi to trebalo da učine do sledećeg Samita o klimatskim promenama (popularno COP) koji se u novembru 2022. godine održava u Šarm el Šeiku. Države su pozvane i da unapređuju svoje strategije u skladu sa razvojem novih tehnologija ili/i sticanjem novih znanja od značaja za dekarbonizaciju.

Sporazum iz Pariza uvodi i obavezu pripreme, dostavljanja, unapređenja, praćenja i izveštavanja o Nacionalno utvrđenim doprinosima (NDCs) i merama koje obezbeđuju njihovo postizanje. Unapređenje se očekuje svake 5 godine, počevši od 2020. godine, a izveštavanje o postizanju od 2023. Države takođe na godišnjem nivou treba da izveštavaju o nivoima svojih emisija, dok se o  politikama i merama i ostalim aspektima od značaja za sprovođenje Pariskog sporazuma izveštava svake druge godine.  Prve nacionalno određene doprinose (NDCs) države su dostavljale uz ratifikaciju Sporazuma, što su različite godine pa se 2020. uvodi kao bazna godina kako bi buduće dostavljanje bilo sinhronizovano.

Očekivano je da svaki naredni NDC bude ambiciozniji od prethodnog (u smislu većih obaveza smanjenja emisija GHG). Preporuka je i da NDCs sadrže ciljeve i prioritete u oblasti prilagođavanja (adaptacije) na izmenjene klimatske uslove. Prilagođavanje se u određenom smislu može percipirati kao akcije smanjenja rizika od elementarnih nepogoda i prirodnih katastrofa koje utiču na promene klime.

Sporazum ne uvodi penale ili mere sličnog karaktera u slučaju izostanka ispunjenja obaveza, ali ovo utiče na reputaciju zemlje i, nesumnjivo, smanjuje finansijsku i druge vrste pomoći razvijenih, zemljama u razvoju kao obaveze utvrđene Pariskim sporazumom. Dodatno ugljenični intenzitet državnih obveznica je jedno od merila kreditne sposobnosti same države.

Dakle, dugoročne strategije smanjenja emisija GHG utvrđuju godinu postizanja ugljenične neutralnosti, bilo da je to 2050. ili druga godina. Dok NDC-evi opisuju put kojim će se doći do klimatske/ugljenične neutralnosti. Iako se rade na pet godina, ciljevi NDC-eva se rade za srednjoročni period, najčešće do 2030, pošto se taj rok smatra optimalnim za održivo planiranje.

Integrisani plan za klimu i energeriku

EU Zeleni dogovor je praktično Strategija niskougljeničnog razvoja na nivou cele Evropske unije. Ključni ciljevi EU Zelenog dogovora vidljivi su Zakonu o klimatskim promenama koji uvodi i obavezu izrade integrisanih planova za energetiku i klimu (Integrated National Energy and Climate Plans – NECPs) za desetogodišnje periode. Prvi NECP izrađuje se za period do 2030. godine.

Suštinski cilj NECP-a je da utvrdi politike i mere koje će obezbediti dekarbonizaciju sektora energetike. Za razliku od NDC-a ovaj dokument ne razmatra smanjenje emisija u drugim sektorima, osim sa aspekta potrošnje energije. 

EU Zeleni dogovor definiše potrebe za postizanje ugljenične neutralnosti do 2050. godine, a trenutna situacija sa gasom i naftom svakako će ubrzati u njemu planirane akcije.

Iako je NECP obaveza država članica EU (ne traži ga Pariski sporazum), njegova izrada obaveza je Srbije kroz Ugovor o Energetskoj Zajednici (EnZ). Potrebno je da Srbija svoj prvi NECP izradi za period 2025-2030. sa dugoročnom perspektivom i dostavi ga Sekretarijatu EnZ do 30.06.2024. (nacrt do 30.06.2023). Ciljevi iz NECP-a moraju biti konzistentni sa onim iz dugoročnih klimatskih strategija odnosno sa NDC-em. Svakako tu je i obaveza o izveštavanju o postizanju ciljeva iz NECP-a.

Gde je Srbija i kuda je to vodi?

Srbija je bila među državama koje su najranije dostavile svoj prvi NDC (2015. godine), međutim naša država još uvek nije dostavila svoj unapređeni NDC za koji je rok bila 2020. godina. Srbija je jedina zemlja Zapadnog Balkana i jedna od teh dvadesetak (od ukupno 192) država članica Sporazuma koje nisu dostavile svoj unapređeni NDC, iako je on izrađen i javno predstavljen tokom 2020. godine i pompezno najavljivan kao povećanje ambicije pošto je podrazumevao smanjenje emisija GHG za 33,3%, u odnosu na 1990. godinu do 2030.

Srbija nije dostavila ni svoju Strategiju niskougljeničnog razvoja (LCDS), iako je nacrt ovog dokumenta predstavljen tokom 2020. godine. Ovaj nacrt predstavlja dugoročnu, ali ne i strategiju postizanja klimatske neutralnosti, pa ju je potrebno revidirati. Odavde se može zaključiti da i najavljene NDC trebaju reviziju. Ovo svakako nije opravdanje izostanka dostavljanja dokumenata u utvrđenim rokovima, jer je u svakom slučaju očekivana revizija i unapređenje ovih dokumentata.

Izrada prvog NECP je u toku, ali osim informacija o procesu izrade detalji nisu poznati javnosti, iako će rezultati uticati na sve sfere života i svakog pojedinca.

Srbija za sada ima samo zakonski utemljenu obavezu izrade planskih dokumenata (Zakon o klimatskim promenama i Zakon o energetici) i izostanak ispunjenja obaveza prema međunarodnoj zajednici.

Međutim, ono što mnogo više brine je izostanak ovog planiranja, samog po sebi, koje za cilj ima smanjenje emisija GHG, odnosno dekarbonizaciju koja je ključni princip tekuće industrijske revolucije. Izostanak ovog planiranja je izostanak planiranja ekonomskog razvoja poštujući nove zahteve tržišta i planiranja koje za cilj ima smanjenje energetske zavisnosti, što se upravo pokazuje kao jedan od ključnih pitanja opstanka i razvoja globalno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.