Koraksov moto je bio „Budi dobar sve do smrti“

Želja za crtanjem javila mu se dok je pohađao gimnaziju u Zemunu. U ateljeu gimnazijskog profesora Milana Besarabića, Corax je učio o osnovama likovne umetnosti, što će kasnije biti značajno za njegov rad. Sa svojih 17 godina, skupio je hrabrosti da jednu od svojih karikatura pošalje časopisu „Jež“ u kom je objavljena 1950. godine.

A na karikaturi nalazio se bugarski ministar unutrašnjih poslova čija je smena izazvala veliku reakciju i javnosti. On je tada nacrtao jednog čoveka koji u prugastom odelu sedi u zatvorskoj ćeliji uz natpis „bugarski ministar policije postavljen na novi položaj“.

Za svoju karikaturu dobio 300 dinara, što je u ono vreme bila velika svota novca (prosečna plata u to doba iznosila je oko 3.000 dinara).

Od prvog honorara, sav ponosan, odveo je svoja četiri druga u poslastičarnicu „Glumac“ u kojoj nije bilo ničeg sem kifli, jogurta i minjona. Društvo je pojelo sve što je u toj poslastičarnici bilo, toliko su se počastili da je nekima od njih pozlilo, sećao se Koraks.

Za kolege – Tempera

Kako je pričao, retko za čim je žalio. A u to retko spada to što mu majka nije dozvolila da upiše likovnu akademiju. Pravdala se da je bitno imati neki opipljiviji posao, pa je Predrag Koraksić upisao arhitekturu u Beogradu. Ipak, posle tri godine studija napustio je fakultet, pošto se zaposlio kao karikaturista u listu „Rad“.

Kako se u gimnaziji susreo sa crtanjem i pre svega sa temperama, bio je zanimljiv kolegama iz unutrašnjosti koje nikada pre nisu čule za tempere. Tako su mu nadenule nadimak – Tempera.

Kasnije će tokom svoje karijere, Corax preferirati da karikature crta četkicom i tušem. To je za razliku od ostalih karikaturista bio njegov zaštitni znak. Isprva su njegove karikature bile crno bele. Napretkom tehnologije, Corax je počeo da ih ubacuje u računar i popunjava bojom.

Umesto četkica, za crtanje svojih karikatura poslednjih godina koristio je flomaster. Problem mu je pravila polineuropatija, zbog koje ponekad sve slabije osećao prste te mu i je za izradu karikature trebalo mnogo više vremena.

Karikature zbog kojih je imao „problema“

Nakon pet godina provedenih u „Radu“, Koraksić prelazi u „Večernje novosti“.

U to vreme bilo je zabranjeno crtati Tita, već su karikature oslikavale neke situacije iz društva, loše osobine naroda i slično. To su bile, kako je Koraksić jednom izjavio, „karikature bez adrese“.

A kada je Corax počeo da „adresira“ svoje karikature, snosio je posledice. Srećom ne tako teške.

Karikaturisti koji su radili u Novostima, dobili su priliku da u nedeljnom dodatku crtaju nešto „slobodnije“ karikature, ali ništa što bi jako uvredilo čelnike partije.

Početkom sedamdesetih u Sloveniji, visoki funkcioner komunističke partije France Popit, smenio je dvadesetak direktora velikih slovenačkih firmi, plašeći se da sektor privrede ne ugrozi vlast komunista.

Kako je rekao Corax u dokumentarnom filmu „Corax – crtanje istorije“, Popit je bio poznat po tome što je voleo da popije.

Zato je na karikaturi predstavljen sa časom viskija u ruci, a u čaši su se uz kocke leda nalazili i smenjeni direktori. Karikaturu je pratio naslov „France Popi(t)“.

Odmah po objavljivanju karikature, centralni komitet Slovenije žalio se komitetu u Srbiji. Brzinski je sastavljena komisija i donesene „presude“. Urednik ovog dodatka, Branko Stošić, izbačen je iz partije, a Corax je kažnjen tromesečnom suspenzijom.

Druga „sporna“ karikatura trebalo je bude objavljena u „Dugi“, za koju je Corax takođe crtao.

Akter je bio Kurt Valdhajm, tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija i Titov dobar poznanik. Odnekuda se pojavila fotografija Valdhajma sa Kozare, nastala tokom Drugog svetskog rata, na kojoj je on obučen u nacističku uniformu.

Corax je nacrtao portret Valdhajma, naizgled sasvim običan. Ipak, preko usta mu je bio zalepljen flaster u obliku kukastog krsta. Magazin je otišao u štampu, ali je cenzor zaustavio proces štampanja. Tada je 50 hiljada primeraka lista bačeno, a novi tiraž štampao se bez Coraksove karikature.

Koraksić je sačuvao jedan cenzurisan primerak, za svoju ličnu arhivu. Ovo je izazvalo veću reakciju nego prethodni Coraksov „kiks“.

U Predsedništvu

Pravi zamah u karijeri doživljava devedesetih godina prošlog veka, jer je tek tada mogao da radi onako kako je stvarno želeo. Vreme raspada Jugoslavije, ratova, bombardovanja i problema sa kojima su se suočavali građani, uz sve političke aktere tog vremena, uredno su zabeleženi na njegovim karikaturama.

A jedini tadašnji predsednik koji je „uredno“ skupljao Coraksove karikature na kojima je on akter, bio je Milan Milutinović. Nije mu smetalo što ga je Corax uglavnom predstavljao kao fikus u Miloševićevom kabinetu ili kao ribu u akvarijumu.

U trenutku kada je Milošević čekao izručenje Hagu, Milutinović je pozvao Koraksića u Predsedništvo na razgovor. Tada mu je otkrio da je stalno predlagao Miloševiću da treba da se zakupe dve stranice u „NJujork Tajmsu“ i na njima da se objave Coraksove karikature kako bi se pokazalo da postoji demokratija u zemlji. Predlog nikad nije usvojen.

Kome su više smetale karikature – Miloševiću ili Miri Marković?

Kako mu je tada otkrio Milutinović, Milošević se nije previše obazirao na karikature na kojima je akter on.

A nalazio se na velikom broju njih. Ipak, Koraksić ističe da je stalno tražio pravi način kako da predstavi Miloševića. U jednom trenutku napravio je potez i povukao liniju, te tako Milošević na licu nije imao oči. Koraksić je izjavio da je time predstavljao autizam Miloševićeve ličnosti.

Ništa od toga mu Milošević nije zamerao. Sem dve stvari.

Smetalo mu je što Corax Miru Marković crtao jako punačku sa cvetom u kosi.

Mira Marković jednom je izjavila da je „Predrag Koraksić najgori karikaturista na svetu“. Dodala je da kada vidi njegove karikature, poželi da više ne bude levičar.

U jednom intervjuu, Koraks je izjavio da to u vreme nije bio svestan u kojoj je opasnosti bio.

„Nežniji“ Tadić

Pored Milutinovića, još se i bivši predsednik Boris Tadić interesovao za karikature na kojima je on akter. Kako je Koraksić otkrio u intervjuu za Al Jazeeru, Tadić je poslao saradnika iz svog kabineta da otkupi oko 20-ak karikatura. Ipak, mladić je izabrao, kako je Corax izjavio, nešto „nežnije“ karikature, odnosno one čija tematika nije bila problematična, a Tadić predstavljen u ne toliko lošem svetlu.

Vitez

Koraks je 2004. godine postao nosilac najvišeg francuskog priznanja – Legije časti.

Postao je Vitez zbog svog dugogodišenjeg rada i svakodnevnog predstavljanja stvarnosti kroz karikature. Tada je izjavio: „Radio sam onako kako sam mislio da je najbolje, uporno i bez kompromisa, a o nagradama i odlikovanjima nisam razmišljao.“

Takođe, 2015. godine dobio je nagradu Službenog glasnika za najbolju knjigu iz oblasti publicistike. Priznanje mu je dodeljeno za knjigu njegovih karikatura „Trajno prošlo vreme: Hronologija 1990-2001“ koja je objavljena 2014. godine.

Koraksov moto je bio naslov knjige Žigmunda Morisa „Budi dobar sve do smrti“.

Kako je navodio u intervjuima, nikada nije dao da mu se neko meša u posao i utiče na to šta će da nacrta. Jedino mu je važno ono što on misli i kako on posmatra i crta stvarnost oko njega.

Corax na latinskom znači gavran, a Koraksić je upravo tako video sebe. Kao vranu koja grakće i opominje – do smrti.