Leglo krijumčara

Dragan Štavljanin: hladni mir – kavkaz i kosovo (17)

Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragana Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

Tokom 1990-tih Rusija je uglavnom predlagala konfederaciju ili zajedničku državu, a UN federaciju. Krajem 1999. i početkom 2000. UN su predložile dokument koji je pripremio nemački diplomata Dito Boden. Taj plan je u osnovi predviđao podelu nadležnosti, odnosno stepen autonomije Abhazije u okviru Gruzije. I Rusija je pokrenula nekoliko inicijativa. U martu 2003. Putin i Ševardnadze formirali su u Sočiju tri radne grupe o povratku izbeglica (u početku u oblast Gali), o obnovi direktne železničke linije Soči-Tbilisi preko Abhazije i o obnovi elektične centrale Inguri. „Soči proces“ je, međutim, podređen „Ženevskom procesu“. „Soči proces“ se uglavnom fokusirao na ekonomiju i povratak izbeglica, a „Ženevski“ na bezbednost.

Dok su pregovori započinjani, pa blokirani, Abhazija je razvijala institucije. Na referendumu 3. oktobra 1999. usvojen je Ustav Abhazije kao „suverene, demokratske i na pravu zasnovane zemlje“.

Pojedini analitičari smatraju da je referendum održan o Ustavu a ne eksplicitno o nezavisnosti da bi bio ostavljen prostor za pregovore o eventualnom aranžmanu između autonomije i nezavisnosti, ali vlasti Abhazije ni jednog trenutka nisu odustale od zahteva za nezavisnošću.

Osim nepostojanja nezavisnog sudstva, prema međunarodnim organizacijama Abhaziji manjkaju osnovna demokratska načela, sloboda štampe, kao i da je ona leglo za krijumčarenje oružjem.

Lider Abhazije Sergej Bagapš odlučno odbacuje te navode: „Smatram da je to čisto ideologiziranje. Da bi se uverili u stvarno stanje, mora se obrazovati međunarodna komisija koja bi to i potvrdila. Verujte mi da smo mi pod supervizijom UN, vojnih posmatrača, velikog broja civilnih i humanitarnih organizacija. Zbog toga smatram da su ovakve priče provokativne. To je takođe jedan od metoda da se kaže: ’Oni ne zaslužuju nezavisnost’“.

Regularna vojska Abhazije ima nekoliko hiljada pripadnika. Međutim, između 15.000 i 25.000 rezervista, kao i članovi grupa za samozaštitu vežbaju nekoliko puta godišnje. Njima je dozvoljeno da drže registrovano oružje kod kuće. Vojska ima uglavnom kopnene snage, ali i male pomorske i vazdušne jedinice. Oko 35 odsto budžeta Abhazije troši se na vojsku. Ministar odbrane i načelnik Generalštaba su Rusi, a komandant mornarice Poljak.

Prema zakonodavstvu Abhazije, omogućeno je dvojno državljanstvo Rusima i etničkim Abhazima koji žive u drugim zemljama. Vlasti Abhazije procenjuju da oko 700.000 Abhaza i njihovih potomaka živi u Turskoj, ostali u Siriji, Jordanu, Nemačkoj i Izraelu.

Veruje se da samo nekoliko stotina građana Abhazije ima abhaški pasoš. Ta isprava, međutim, ne može da se koristi za međunarodna putovanja jer ga nije izdala međunarodno priznata država. U međuvremenu, Rusija izdaje pasoše građanima Abhazije. Gruzija je optuživala Rusiju i pre avgustovskog priznanja da „pasošizacijom“ anektira deo njene teritorije.

Vlasti Abhazije ne dozvoljavaju svojim građanima slobodno putovanje u ostatak Gruzije. Nužna je prijava, koju vlasti odobravaju, ali za putovanja samo na dan-dva.

Abhazija procenjuje da je ekonomska šteta od rata 1990-tih oko 11 milijardi dolara. Veći deo infrastrukture i privrede je zapušten. Do 2000. vojni obveznici nisu mogli da idu u Rusiju. Sve komunikacije bile su blokirane, a uvoz i izvoz bio je ilegalan. Situacija se poboljšala posle 2000. kad je Rusija dozvolila veću slobodu kretanja ka Abhaziji. Obnovljen je železnički saobraćaj Soči-Suhumi. Rusija je omogućila putovanje stranih državljana u Abhaziju.

U dokumentu EU iz 2004. konstatovano je da je Abhazija „devastirano područje“. Petina stanovništva je siromašna, infrastruktura je uglavnom uništena ili zapuštena, a nezaposlenost je oko 90 odsto. Do skora je Abhazija primala zanemarljivu međunarodnu pomoć, oko 25 miliona evra, koja je uglavnom slata u Tbilisi.

Gruzija smatra sve bankovne operacije u Abkhaziji ilegalnim, što onemogućava međunarodnim finansijskim organizacijama da deluju u Abhaziji i pomognu razvoj. Za sada nije bilo značajnije privatizacije preduzeća. Zemlja je u državnom vlasništvu i daje se pod zakup poljoprivrednicima na 40 do 50 godina s mogućnošću nasleđivanja. Pitanje privatne svojine veoma je osetljivo. Ima inforamcija da abhaške vlasti ohrabruju izbegle Gruzine preko lokalnih kontakata da prodaju imovinu skoro po tržišnoj ceni. Nastavlja se