Ljubav Šapčana prema zatvorskim prasićima: Sećanje na priču iz maja 2005. godine

Zatvorska ekonomija kao lokalni snabdevač

KPZ Šabac posedovao je 2005. godine sopstvenu ekonomiju sa 20 hektara obradivog zemljišta, ribnjakom od 40 ari i značajnim stočnim fondom.

„Za našim prasićima prava je jagma jer se gaje po principima proizvodnje zdrave hrane“, rekao je tada rukovodilac ekonomije Mihailo Šašić, istakavši i da se naručena prasad pripremaju i peku po želji kupca.

Godišnje je, prema njegovim rečima, Šapčanima prodavano oko 500 prasića, a najveća potražnja beležena je uoči verskih praznika.

Osim toga, ekonomija je godišnje prodavala i oko 120 jagnjadi – ne za ishranu, već za priplod, zbog, kako je navedeno, „dobrih karakteristika“ ovaca koje su se gajile u okviru zatvora.

Primer zatvorske samoodrživosti

Šabački zatvor bio je jedan od primera uspešnog modela zatvorskih ekonomija u Srbiji – modela koji su u tom periodu promovisan i od strane državnih organa kao način za unapređenje resocijalizacije osuđenih lica i dodatne samoodrživosti sistema. Osim svinja i ovaca, ekonomija je tada imala i pet krava, tri junice, jedno tele, 26 krmača sa tri nerasta, 26 koza i oko 600 koka nosilja.

Zatvorski sistemi koji uključuju aktivnu proizvodnju hrane često se predstavljaju kao dvostruko korisni – omogućavaju rehabilitaciju zatvorenika kroz rad i obuku, a istovremeno doprinose lokalnoj zajednici pristupačnijim i kvalitetnijim proizvodima.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna je članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

Gde smo danas?

Dvadeset godina kasnije, pitanje opstanka i razvoja zatvorskih ekonomija u Srbiji i dalje je aktuelno. Mnoge od njih su u međuvremenu stagnirale ili su ugašene, a brojni izveštaji ukazuju na nedovoljna ulaganja i gubitak radne snage. Na sajtu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija danas se retko pominju konkretne aktivnosti ekonomija zatvora, a retki su i medijski izveštaji koji svedoče o direktnom učešću zatvorskih ustanova na tržištu hrane.

U vremenu u kojem se uloga institucija sve više preispituje kroz prizmu ekonomske efikasnosti i društvene korisnosti, sećanje na praksu šabačkog zatvora iz 2005. godine podseća na moguće alternative i potencijale koji možda nisu dovoljno iskorišćeni.

Biljana Plavšić – od biologa do haške osuđenice

Pre tačno dve decenije, list Danas objavio je tekst o Biljani Plavšić, jednoj od najkontroverznijih figura rata u Bosni i Hercegovini, čiji politički i ideološki uspon, ali i kasniji pad, osvetljavaju kompleksnost transformacije nacionalizma u ratni zločin. Tekst iz 2005. godine daje snažan prikaz kako je univerzitetska profesorka biologije postala simbol ekstremizma i kasnije haški osuđenik.

Biljana Plavšić, po struci biolog i univerzitetski profesor u Sarajevu, izgradila je zavidnu akademsku karijeru u doba socijalističke Jugoslavije. Autor teksta iz 2005. godine, advokat Dragoljub Todorović, naglašava paradoks njenog uspona u naučnoj zajednici tadašnje SR BiH uprkos njenim izrazito antikomunističkim i monarhističkim uverenjima.

Dolaskom višepartijskog sistema, Plavšić ulazi u politiku kao član Srpske demokratske stranke i ubrzo postaje jedno od ključnih lica bosanskog rata. Autor je oštro kvalifikuje kao ličnost „bez promila elementarnog karaktera“, navodeći njenu rasističku izjavu:

„Ja sam biolog, poznajem genetiku i pouzdano znam da su Srbi i muslimani genetski tako strukturirani da ne mogu da žive zajedno.”

Ratna retorika i zločinačka praksa

Poseban akcenat u tekstu stavljen je na njenu brutalnu ulogu u ratu, uključujući prisustvo i podršku zločinima u Bijeljini. U trenucima kada je međunarodna zajednica pokušavala da okonča rat mirovnim sporazumima, Plavšić je, prema navodima iz teksta, odbacivala svaki pokušaj pregovora, optužujući čak i Karadžića za slabost.

Nakon rata i potpisivanja Dejtonskog sporazuma, dolazi do iznenadne transformacije – kao predsednica Republike Srpske postaje otvorena za saradnju sa međunarodnom zajednicom. Dobija pohvale od visokih zapadnih zvaničnika, među kojima su Karl Bilt i Madlen Olbrajt.

Haška optužnica i priznanje krivice

Ipak, Haški tribunal 2001. godine podiže optužnicu protiv Plavšić. Ona priznaje krivicu za progon nesrpskog stanovništva u 37 opština BiH i izražava kajanje, zbog čega dobija relativno blagu kaznu – 11 godina zatvora.

Autor teksta smatra da je njeno priznanje izgubilo svaki smisao nakon što je iz zatvora objavila knjigu „Svedočim“, u kojoj se, kako navodi, vraća svojim ratnim uverenjima. U knjizi brutalno kritikuje druge vođe bosanskih Srba kao malodušne i neučinkovite, sebe i Ratka Mladića prikazujući kao jedine dosledne borce „na braniku srpstva“.

Kako su izneverena očekivanja oblikovala pesimizam građana Srbije

Dvadeset godina nakon objave Galupovog istraživanja iz 2005. godine, u kom se konstatuje da su građani Srbije dvostruko veći pesimisti od svojih suseda kada je reč o poboljšanju ličnog finansijskog stanja, jasno je koliko su razočaranja i neuspešna tranzicija oblikovali tadašnje javno mnjenje. Uvid u tadašnje reakcije pokazuje snažno ukorenjen pesimizam, naročito kao refleksija izneverenih očekivanja koja su postojala početkom dvehiljaditih.

Izneverena nada iz 2001. godine

Milena Milošević, tada predsednica Skupštine opštine Vračar i narodna poslanica, podsećala je na optimizam koji je zavladao nakon političkih promena 2000. godine: „Setimo se optimizma koji je zavladao u narodu 2001. godine kada je konstituisana prva demokratska vlada u Srbiji i načina na koji ta vlada smenjena.“ Ona je ocenila da pesimizam iz 2005. godine ne treba da čudi, „jer je narod shvatio da od ove i ovakve vlade ne može mnogo da očekuje“.
Raskorak između očekivanja i realnosti

Jurij Bajec, saradnik Ekonomskog instituta, istakao je da rezultati Galupovog istraživanja ne predstavljaju iznenađenje, već potvrdu već postojećeg sentimenta.

„Bez obzira na statističku činjenicu da se prosečno gledano standard makar malo povećao, to povećanje je u velikom raskoraku u odnosu na očekivanja iz 2001. godine“, rekao je on.

Bajec je pesimizam građana doveo u vezu sa „osećanjem da dosadašnji rad i izjave i projekcije političara nisu dovoljno ubedljivi i uspešni“.

Pogled iz nerazvijenih delova Srbije

Milivoje Cvetković, tada predsednik SO Bela Palanka, pokušao je da zadrži optimističan ton, iako je priznao da su očekivanja delimično realna.

„Da sam skeptik, ovim se poslom ne bih bavio“, rekao je, dodajući da „prolećne kiše nanose značajne investicije“, te da veruje kako će i najnerazvijenije opštine poput njegove krenuti napred.

Kriza poverenja u institucije

Jasmina Glišić, asistentkinja na Fakultetu političkih nauka, istakla je da veruje rezultatima istraživanja, ali i ukazala na dublji problem: „Građani imaju vrlo skeptičan prevens u sve institucije sistema“.

Komentarišući pasivnost i osećaj nemoći, kazala je: „Građani koji veruju u ovu državu doprineli su svojoj uhodanoj sudbini i pasivizmu“, naglašavajući da nedostatak vere u ostvarenje proklamovanih ciljeva dodatno podstiče pesimizam.

Dvadeset godina kasnije

Iz današnje perspektive, može se reći da je duboko ukorenjeni pesimizam iz 2005. i dalje prisutan u javnom diskursu, iako ga ponekad smenjuju kratkotrajni talasi optimizma vezani za pojedinačne političke ili ekonomske inicijative. Podaci iz najnovijih istraživanja, poput onih koje objavljuju agencije poput Ipsos i Demostat, i dalje ukazuju na izraženu sumnju građana u državne institucije, kao i nisku percepciju lične ekonomske sigurnosti.

* Ovaj tekst je generisan uz pomoć veštačke inteligencije i baziran na arhivskim izvorima. Svi podaci su predstavljeni u informativne svrhe.