Maja Nikolić (N1): Njihovo ćutanje potvrda je naše profesionalnosti 1Foto: Zoran Lončarević

Dokumentarni serijal „Ispod površine“ i priče koje su u njemu ispričane skrenuli su pažnju ovdašnje javnosti da ono što se u Srbiji dešava sagledaju iz drugog ugla i da kao što samo ime kaže vide i saznaju šta se dešava ispod površine.

Pred početak emitovanja druge sezone ovog serijala na televiziji N1 razgovarali smo sa urednicom serijala Majom Nikolić o protekloj sezoni, reakcijama vlasti i javnosti, a za čitaoce Danasa najavljuje šta će gledaoci moći da vide u drugoj sezoni, ali govori i o izazovima bavljenja profesionalnim novinarstvom u Srbiji…

N1 je prošle godine formirao tim iskusnih novinara koji rade na dokumentarnom serijalu Ispod površine čija ste urednica. Za one koji žele da gledaju i slušaju pokrenuli ste brojne teme i razotkrili pozadinu brojnih događaja. Da li ste zadovoljni, ne vašim radom, već reakcijom institucija na ono što ste prikazali?

– Više javno tužilaštvo u Novom Pazaru je nakon emitovanja mog poslednjeg filma o pogibiji vojnika na Pešteru pozvalo dvojicu mojih sagovornika (od kojih je jedan predsednik vojnog sindikata, a drugi advokat) da u svojstvu građana daju izjave o svojim saznanjima. Dakle, nisu na razgovor pozvali one u koje moji sagovornici upiru prst (a to su vrh Vojske RS i Ministarstvo odbrane) već njih. I to je otprilike sve. Jedno mi je ipak zanimljivo. Kad god mediji koji nisu u rukama vlasti objave nešto nepovoljno po tu istu vlast, kreće napad armije partijskih vojnika kao uvertira. Posle emitovanja svih naših priča u okviru serijala Ispod površine vladao je potpuni muk. Ni odbrana, ni demanti. Izgleda da su neke priče ipak neodbranjive. Njihovo ćutanje potvrda je naše profesionalnosti u iznošenju tačnih informacija, ali jednako i slabosti i nepostojanja institucija u Srbiji.

Krajem meseca biće prikazan novi dokumentarac “Korito privilegovanih”. Koju tematiku on obrađuje i šta možete još da najavite za ovu drugu sezonu?

– Korito privilegovanih je korito reke Save, a privilegovani su oni koji su ugnezdili u prostoru između reke i Savskog nasipa. Ugnezdili su se u vile i zgradurine koje na tom mestu nelegalno niču još od 90-ih i čija brojnost šokira tek kad iznad njihovih kuća podignete dron. Tu bahatost koja tamo živi predstaviće 28. novembra moj kolega Mladen Savatović. Naši gledaoci moći će da vide, čini mi se, možda prvi put tako detaljno ispričanu priču o čuvenom Savskom nasipu. Više od priče o ljudima koji buše nasip i reni bunare da bi imali vodu i struju, to je priča o „bušnosti“ našeg sistema. To su bušotine koje govore o tome koliko smo ludi, neuki, bezobrazni, potkupljivi, uplašeni i ucenjeni.

– Posle Mladenove priče, gledaćemo dokumentarni film Ksenije Pavkov. Ona i njen snimatelj Aleksandar Milanović otkrivaju nam lanac krijumčarenja izbeglica i svu strahotu onoga što se dešava daleko od očiju javnosti.

U okviru ovog serijala vi ste radili dokumentarac „Poslednja počast“ o pogibiji starijeg vodnika prve klase Dejana Stojkovića. Kako je bilo raditi na ovom projektu i doći do otkrića koje ste predstavili javnosti?

– Bilo je novinarski izazovno, profesionalno obavezujuće i ljudski nikad teže. Oni razgovori kojih nema u filmu, e ti su bili najteži. Ljudi „iz sistema“ koji, makar i off the record, ustaju protiv sistema koji je svu svoju surovost i sirovost pokazao u odnosu prema njihovom kolegi. Kad ljudima pokažete da su samo broj, onda brojevi kreću da govore. A ipak, čini mi se da tajnu koju čuvaju ljudi u vrhu vojske i države nećemo nikad saznati.

U ovom filmu ste se suočili sa bolnim i teškim stvarima, javnosti ste predstavili činjenice, a ni jednog trenutka niste skrenuli u patetiku, uspeli ste da sačuvate dostojanstvo poginulog oficira i njegove porodice, da li je u takvim situacijama moguće biti objektivan, odnosno kako pomiriti, ako je to uopšte moguće lična osećanja i stavove, sa potrebom da se uravnoteženo obelodani istina’?

– Hvala vam na toj konstataciji da nije otišlo u patetiku. To jeste opasnost u pričama koje su teške, strašne i tužne onoliko koliko je ova. Dostojanstvo poginulog podoficira čuvali su moji sagovornici, a pre svih njegova supruga Jelena. A ja… nisam robot, ali lična osećanja idu na „mute“. Za njih u filmu, prilogu, izveštaju, emisiji baš nikad nema mesta.

Čini se da je ovim filmom barem delimično ispravljena nepravda prema Dejanu Stojoviću budući da je njegova porodica u traganju za istinom doživela brojne prepreke i poniženja…

– Tim filmom Dejanu Stojkoviću delimično je odata počast koja mu je uskraćena kao pripadniku Vojske Srbije. Ali ni ovim filmom nije ispravljena strašna nepravda koja mu je naneta, odnosno njegovoj porodici. 24. juna navršila se godina od njegove pogibije, a njegova supruga, ćerke, majka i brat i dalje ne znaju zašto je stradao na vojnoj vežbi na Pešteru. Mi smo u filmu došli do obdukcionog nalaza koji potvrđuje da je smrt nastupila zbog gušenja, ali tada jos nije bilo završeno veštačenje protivpožarnog aparata iz oklopnog vozila da bismo videli da li je taj aparat možda bio u kvaru? Ili…kako se i zašto aktivirao? Kada sam, pre otprilike mesec i po dana, pisala Tužilaštvu u Novom Pazaru koje vodi slučaj, obavestili su me da ne mogu da mi dostave rezultate veštačenja (koje sam tražila po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja) jer bi to ugrozilo predistražni postupak. Postupak koji posle skoro dve godine još nije ni izrastao u istragu više govori od bilo kog filma. Poziv da sagovornici iz filma daju izjavu takođe govori dosta. Ovde neko ili baš dobrano ne zna svoj posao ili se baš dobro pravi lud.

Još jedan dokumentarni film “Ping-pong Linglonga” skrenuo je pažmju javnosti na ponašanje nekih poslodavaca kojima „niko ništa ne može“, na jezive stvari koje se tamo rade, jeste li doživljavali neprijatnosti i kako ste se s njima nosili?

– Ni upola onakve kakve zbog Linglonga doživljavaju građani Zrenjanina, naši radnici koji su tamo zaposleni, kineski radnici, ali pre svih radnici koji su iz Vijetnama i koji su prošli kroz pakao o čemu je detaljno izveštavala naša Ksenija Pavkov. Država i Linglong sa svima njima i dalje igraju ping-pong. Samo činjenica je da ta „najveća fabrika koja će oživeti taj deo Banata“ kako je govorio predsednik Vučić još uvek ne radi. Svi rokovi su odavno probijeni, a sve što do sada znamo u vezi s izgradnjom te fabrike su problemi, problemi i problemi.

Kako reakcije gledalaca utiču na vas kao autora?

– Kako koje, a pre svega zavisi od koga dolaze. Često mi nakon dokumentarnih filmova potpuno nepoznati ljudi pišu na društvenim mrežama, a sa nekima sam čak u kontaktu još od filma Zaključani, o pandemiji korona virusa. Posle Poslednje počasti ljudi su se zahvaljivali što jedino N1 ne dozvoljava da ta priča padne u zaborav. Ljudi mi često pišu da su uz filmove plakali, a čak se nije ni radilo o sudbini čoveka, već o sudbini jednog dela grada, kao u slučaju filma Beograd na vodi – privatni grad. Utisak mi je da su filmovi koje sam radila ostavili utisak. I to mi je najvažnije.

Da li se suočavate sa ćutanjem vlasti i administracije kada obrađujete teme o kojima oni ne bi voleli da se piše?

– Mislim da sam u prethodnim odgovorima dala odgovor i na ovo pitanje. Meni je žao zbog toga. Verujem da bi sve naše priče, i one koje radimo na dnevnom nivou i ove dužeg formata, bile daleko kvalitetnije kada bi se čula i ta tzv druga strana. Ali oni imaju zabranu da govore.

Kako vidite budućnost televizijskog dokunentarca u Srbiji koji tretira teme koje su važne za društvo, budući da je većina medija pod kontrolom vlasti?

– Vidim budućnost dokumentaraca u medijima koji nisu pod kontrolom vlasti. Nije to lak format. Prvo skup je, drugo zahteva vreme, a vreme je sve što njuz televizije nemaju. U prvom redu mislim na N1. Zato sam beskrajno zahvalna rukovodstvu naše kuće na ogromnom razumevanju i podršci koju od njih imamo da radimo na pričama koje sežu „ispod površine“.

Televizija N1 ovih dana obeležava osam godina postojanja. Šta vi vidite kao najveci uspeh televizije.

– To što traje punih 8 godina, a nema uspona i padova. Samo uspona, manjih ili većih. To što mi na toj televiziji niko nikad za 8 godina nije ništa zabranio. Niko mi nikad nije rekao: mislićeš tako, govoriti ovako, a pisati onako. Što sam slobodna onako kako većina mojih kolega sa drugih televizija nije. Što nemam grč u stomaku kad krećem na posao, niti knedlu u grlu kad stanem ispred kamere.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.