Majka koja kastrira i pije krv

Vojin Matić: DETINJSTVO NARODA (12)

Ukazujući na karakteristične otpore prema novim otkrićima i saznanjima u okviru napretka naučne misli, Vojin Matić (1911-1999) u knjizi „Detinjstvo čovečanstva“ (Službeni glasnik), čije delove uz dopuštenje izdavača objavljujemo, aktualizuje pitanja mitske prošlosti, budući da se mnogi odgovori ne odnose isključivo na arhaičnu i tradicionalnu kulturu već i na savremenu civilizacijsku epohu. Društvo i pojedinci su se, kao što je poznato, oduvek poznatim mehanizmima tvrdokorno branili od prodora i uticaja novih istina, koje su dovodile u pitanje dotadašnja shvatanja i važeće predstave. Zato je recepcija novih saznanja uvek vezana za savladavanje i prevazilaženje izvesnih otpora i strahova.

Kako se koja faza prevazilazi, tako se slike iz ranijeg stadijuma potiskuju i nestaju u primarnom procesu. Ali sve potisnuto, i pored toga, povremeno se vraća ili preti da se povrati u kasnijem stadijumu razvoja, pa probija u vidu slike kako dobre tako i zle majke i žene, koje se često smenjuju: čas je vampir, pa pije krv i kastrira muškarce, čas svojim dojkama – sladostrasnim ili punim mleka – izaziva blaženstvo ili prokletstvo, i doji otrovom. Jednom je kao Bogorodica „širša nebes“ i svojom utrobom, prema pravoslavnoj teologiji, obuhvata sve ljude i predstavlja crkvu, a drugi put sve uništava. U religiji, Velika majka ima sve kvalitete istovremeno, i projekcijom – prema uslovima života zajednice, geografskim prilikama, hrani koja joj stoji na raspolaganju – stiče negde, i u jedno vreme, sasvim dobar, a drugde, i u drugo vreme, zao karakter. Elaboracija može, ako je uznapredovala, stvoriti kako praktične institucije, svete kuće i hramove, tako i apstrakcije, ali se raniji fantazmi, od kojih je pošla, trajno zadržavaju i u svom prvobitnom obliku vraćaju u mitologemama. Zbog toga postoji nekoliko uzastopnih stvaranja i razaranja, nekoliko libidinoznih i agresivnih faza, pa se fantazam o korabu javlja ne samo u vezi s Adamom, ili Nojem, Lotom i mnogim drugim herojima potopa, nego se pojavljuje u još primitivnijem obliku borbe između heroja i nemani, kakvu predstavlja mitologema Starog zaveta o Joni, koji je u utrobi kita proveo tri dana. Ista priča ponavlja se i u Novom zavetu, kada Hristos razbije vrata pakla i izvede Adama, kao što su to svojevremeno učinili i Gilgameš, Herakle ili Orfej, a što u našoj narodnoj pripoveci čine Međedović i carev sin.

To povremeno vraćanje potisnutog nije nikad istovetno s prethodnim, i uvek je praćeno novom religijom, novom angažovanošću. Dalja elaboracija odnosa prema objektu uvek dovodi, s jedne strane, do neke vrste vraćanja na staro, potisnuto, a s druge, otvara jedan nov, dugotrajan period sublimacije i sekundarnog procesa, u kojem se prorađuju otpori, javljaju novi uvidi, napreduje sud realnosti, pa čovek savršenije ovladava prirodnom sredinom i društvom i dolazi do novih teorijskih, naučnih, filosofskih i umetničkih koncepcija.

Naporedo s elaboracijom fantazma inkorporacije, inkubacije i ponovnog rađanja, na primerima jame i balvana kod Južnih Slovena pokušali smo da pratimo razvoj psihičkog aparata čoveka i njegovih aktivnosti.

U ovom radu smo samo uzgred pominjali kultne aktivnosti koje su dovodile do novih praktičnih aktivnosti, dok smo motive iz narodnih predanja, arheologije i etnologije stavljali u prvi plan. Ostaje nam da razmotrimo do kakvih su praktičnih rezultata dovele kultne aktivnosti vezane za fantazme o kojima smo govorili, kao i do kojih su novih tekovina dovele kultne razmene među rodovima srodnih, a možda i različitih plemena.

Nastavlja se