Foto: IF MetalPovorke sa crvenim zastavama i ružama, srpom i čekićem, peva se „Internacionala” i „Bela ćao”, drže se govori i uzvikuju radničke parole… Tako se proslavlja 1. maj u socijalizmu, ali ne „onom našem” već švedskom, gde gradonačelnici ne žive od privilegija već zastupaju prava radnika, onih koji su ih i izabrali, a sindikati se ne libe da se „bave” politikom. Naprotiv.
Stalno smo slušali i učili o švedskom socijalizmu koji se razlikovao od našeg, samoupravnog. Ali kao zaista izgleda u praksi? Razlika je, pre svega što on tamo još postoji i funkcioniše u odbrani prava zaposlenih, zaslugom sindikata i radničkih partija. Kako je u Skandinaviji za međunarodni dan rada, ali i ostalih (ne)radnih dana utiske nam prenosi Jugoslav Ristić, dugogodišnji sindikalni funkcioner (sada u penziji) iz Kragujevca koji je više puta boravio kod kolega iz sindikata metalaca Švedske, pa i za 1. maj.
Tako se 2012. zatekao u Geteborgu, kao gost tamošnjeg sindikata i Socijaldemokratske partije na proslavi 1. maja.
– To je tamo posebno svečan praznik. Naravno da se ne radi i sve manifestacije se odvijaju na ulicama i trgovima. U Geteborgu je bilo više prvomajskih skupova, jer ima više vrsta levičara („neka cveta hiljadu cvetova”) i svi su obeležavali i proslavljali 1. maj. Kroz grad ide više kolona. Nose se crvene zastave, zastave Socijaldemokratije, a što mi je bilo posebno interesantno, ima i onih sa srpom i čekićem. To je nas, goste iz Srbije koji smo „živeli u njemu”, podsetilo da marksizam nije izmišljen na Istoku, nego na Zapadu. I da tamo i danas ima mnogo pristalica ideje marksizma, kaže Jugoslav Ristić.
Sve je jako je svečano. Svuda se čuje muzika, „Internacionala”, naravno „Bela ćao”, drže se govori, uzvikuju radničke parole, poziva na borbu za svoja prava…
– Iskreno, bili smo zapanjeni. Kao da smo u Sovjetskom Savezu 60-ih godina prošlog veka a ne u Švedskoj u 21. stoleću, iskren je on.
Po njemu, impresivna prvomajska slika.
– Sve se trijumfalno događa i odvija. Ljudi stoje sa zastavima, kao da su rimski vojnici, na objektima po gradu niz ulice kojima prolaze povorke, raportira u tom duhu naš sagovornik, dodajući da nije bilo kao kod naših proslava istog, uranaka i zaranaka: pečenja i rošilja, gulašijada i pasuljada… Na „meniju” samo borba za radnička i ljudska prava i tako u tom „duhu”.
Radnik je svako ko živi od svog rada
Inače, napominje on, švedske socijaldemokrate nisu revolucionarna partija.
– Oni su partija koja je sistemska, bore se kroz institucije i parlament, ali ne napuštaju taj „levi pogled na svet”. Zbog toga ih ne podržavaju samo radnici, već i mnogo intelektualaca, koji su deo tog radničkog pokreta. Oni na to gledaju, kako i jeste, da svako ko živi od svog rada (nije vlasnik kapitala) je prirodno deo radničkog pokreta. Tako da primenjuju Marksa u praksi, zaključuje Ristić posle svih tih skandinavskih iskustava i impresija.
Interesantna je i priča kao je uopšte došlo do kontakta i saradnje naših i švedskih sindikalaca, metalaca. Njihova organizacija, Međunarodni centar „Ulof Palme”, koja svuda po svetu (mahom Afrika i Južna Amarika), podstiče socijaldemokratske partije i sindikate posle demokratskih promena u Srbiji, izabrala je baš Kragujevac.
– Proučavali su naše gradove koji imaju „radničko poreklo”, jer je Geteborga grada koji na isti način ima istoriju radničkog organizovanja kao naš. Simbolično su došli u Srbiju baš na dan kad je Milošević isporučivan Hagu, podseća sudbonosno Ristić, n zaboravljajući da istakne da su tamošnji radnici ne samo sindikalno već i politički dobro organizovani. To potkrepljuje činjenicom da i danas, kada su Socijaldemokrate izgubile izbore na državnom nivou, i dalje su na vlasti u Geteburgu, drugom gradu po veličini u Švedskoj.
Tog Vidovdana 2001. godine su Arne Haselgrin (matematičar i nuklearni fizičar), direktor ABF-a, obrazovne radničke organizacije, koja se bavi obrazovanjem radnika, nešto slično kao nekada naši radnički univerziteti (prave posebne programe za učeenje jezika stranih radnika) i Dragan Dobromirović (iz okoline Požarevca) sa živtnim stažom u Švedskoj od preko četiri decenije uspostavili su saradnju sa sindikatom oružara iz Kragujevca. Kasnije su sarađivali i sa Demokratskom strankom.
– Ja sam bio predsednik sindikata u „Zastavi u oružju” i tako smo (za)počeli saradnju koja traje i danas. Boraveći kasnije u Geteburgu, saznali smo da su predstavnici Volvoa još 70-ih godina dolazili u „Zastavu” (doduše, u automobile) i da su proučavali naš socijalizam, ističe Ristić ovu, nama nepoznatu istorijsku činjenicu.
Socijaldemokratsku stranku Švedske (zvanično Švedska radnička socijaldemokratska partija) su 1889. osnovali baš radnički sindikati sa grupom intelektualaca. I, evo već 137 godina sindikati imaju neprekidnu saradnju sa sa tom strankom.
– Tada je Švedska bila vrlo siromašna zemlja i početkom 20. veka milion Šveđana odlazi u Ameriku baš zbog siromaštva. Tako je bilo praktično sve do 1933. godine kada potpunu vlast preuzimaju socijaldemokrate koje su skoro neprekidno vladali Švedskom preko 70 godina. Znači, to je bila zapravo vlast radnika. Napravili su milion stanova, koji su vlasništvo švedske države i danas su oni najpovoljniji za stanovanje, navodi on.
Bez levičara brata nema pravog sindikata
Što se tiče švedskih sindikata, prenosi nam, njihovo članstvo nije monolitno.
– Često se kod nas ovde, kad se pomenu sindikati i ono čime se bave, čuje da „članstvo nije monolitno”. I njihovo članstvo nije monolitno, ali su im funkcioneri monolitni. Praktično su svi funkcioneri sindikata članovi Socijaldemokratske partije i rade kampanju za za tu partiju. Kampanje sindikalci za SDP rade na ulici (štandovi, bilbordi, letci…) ali i od vrata do vrata, navodi on.
I Jugoslav Ristić je bio, kao ispomoć, u jednoj od njih.
– Sa mladićem koji se zove Tomas Edison, jeste kao onaj što je „otkrio” sijalicu, išli smo u naselje gde pretežno stanuju stranci, pa sam mu pomagao, tamo gde su bili radnici sa našeg govornog područja. Većina nih, koji su govorili naš jezik, je pristajala da razgovara, pitali su ga za koja prava i promene se sindikati i socijaldemokrate bore, šta hoće konkretno da urade po egzistencionalnim pitanjima, kako se to održava na njihov status jer su dolazili iz Srbije, Bosne…, prepričava nam Ristić.
To snažno uporište SDP u sindikatima postoji i danas, imaju predstavnike u 500 preduzeća (100.000 članova), organizacije, ljude zadužene za politički rad.
– Kao što smo mi nekad imali u komunizmu. U svim većim preduzećima imaju ljude koji se otvoreno bave političkim radom i ja sam ih sretao u njihovim fabrikama. Prepoznaju se jer nose partijske značke (znak crvene ruža) na mantilima na svojim radnim mestima u halama i na proizvodnim linijama, informiše nas naš sagovornik.
Ono što je njemu, kao i svim kolegama iz Srbije, bilo posebno zanimljivo je njihov odnos prema levici danas.
– Tada, posle demokratskih promena kada je kod nas atmosfera bila izrazito antikomunistička i, pošteno, svi smo nekako u tom pravcu razmišljali, 2004. godine prisustvovali smo kongresu Socijaldemokratske partije zapadne Švedske u Geteborgu. Na kraju dana, svi su ustali, uhvatili se za ruke i otpevali „Internacionala”. Što je za nas tu bilo u tom vremenu onako prilično skandalozno, prizanje Ristić.
Ali, shvatio je da su oni u pravu.
– Kasnije sam kao predsednik sindikata u „Namenskoj”, pre svakog skupa radnika, puštao „Internacionalu” jer nema politike bez ideologije, a nema ni sindikata bez ideologije. Barem ne, onog pravog. Jer sindikati ne mogu da budu kao, što je to sad kod nas izmešano: uz desnicu, crkvu i nacionalistički. Znači, sindikati koji su svuda uspešni su levičarski, kao u Švedskoj. Zato oni nemaju dilemu da li treba da rade stranačku kampanju za SDP jer znaju šta će da bude ako više ne budu na vlasti, izričit je Jugoslav Ristić.
Prvi čovek Geteborga kao ljubazni šofer
Tako je sindikat metalaca Švedske iznedrio i predsednik vlade (prethodni saziv) Stefana Levena, koji je bio metalski radnik u fabrici „Bofors” (topovi, setiće se oni koji su bili u JNA) koji je na to mesto došao kao predsednik sindikata ili Ulea Ludvigsona (predsednik sindikata „Volvoa” koj je dva mandata, punih 10 godina bio poslanik u Evropskom parlamentu. A, radnici na gradonačelničkom mestu u Švedskoj su običajena „stvar”.
– U okviru projekta rodne ravnopravnosti među zapsolenima 2009. godine boravili smo u Geteborgu. U našoj delegaciji sam ja bio jedini muškarac a na aerodromu su nas takođe bile koleginice iz švedskog sindikata. I, među njima je bio samo jedan čovek koji nas je ljubazno pozdravio, uzeo naše kofere odneo ih do kola i odvezao nas do hotela. Mislili smo da je samo uljudni šofer, i danas se sa osmehom priseća ove angdote naš sagovornik.
E, ali nije bio.
– Sutradan na prijemu u gradskoj kući, pojavljuje se on i mi taman da mu se javimo kao poznaniku, kad on stavi plaštu, lentu i lanac, okruži ga služba protokola i najavi: „Sada će vam se obratiti gradonačelnik Geteborga”. Da, bio je to tadašnji gradonačelnik Geteborga Rolf Linden (nedavno preminuo) a mi smo bili šokirani što nam je pomagao da nosimo kofere i razvozio nas po gradu, ne nekom limuzinom, već sopstvenim kolima, prepričava Ristić.
Po njemu, razlikuju se u Švedskoj i kod nas uloge gradonačelnika, jer je tamo kolektivno odlučivanje ali gradonačelnik je uvek prvi čovek i predstavlja Geteborg.
– To kod njih nije ništa neobično. I sadašnji gradonačelnik Geteborga, iako je SDP izgubio vlast u Švedskoj dobili su izbore u Geteborgu, isto je radnik, po zanimanju stolar, napominje on.
Pak, njihovi „prvi ljudi” ne žive na privilegijama iako su na tako važnoj funkciji, ističe Ristić koji je takođe boravio i u Borosu (nekada poznatom po tekstilnoj industriji, danas haj teku), gde je žena takođe radnica, direktno iz proizvodnje bila gradonačelnica. A, u Srbiji u parlamentu nema ni jednog jedinog radnika (barem se niko tako ne deklariše), niti zastupa njihove interese.
– Šveđani su nas učili i savetovali da sindikati moraju da uđu u politiku ako hoće da imaju uticaj i da se izbore i pronađu svoj put. To je tačno. Tamo. Kod nas većina sindikata se povodi za time da idu za vlašću, ko god je na njoj, oni bi uz njega. Jer, imaju dilemu šta ako nisu uz nju – uništiće ih, realan je Jugoslav Ristić.
Danas, po njegovoj oceni, Socijaldemokratska partija, nema onu snagu koju je imala 60-ih, 70-ih godina prošlog veka, pod pritiskom globalizacije i svega onog što se dešava.
– I, oni su prihvatili taj „treći put” i liberalni koncept ekonomije. Dolaskom desnice na vlast i tamo se mnogo toga menja. Vlast praktično gasi sve njihovih projekte po svetu pa i ovde u Srbiji. Ali desničari ne mogu samim sindikatima ništa jer su prilično finansijski nezavisni. Ali mi smo se „okačili” na nacionalizam već više od tri i po decenije i ja sam duboko ubeđen da ovako živimo, imamo nedemokratsko društvo baš zbog tog nacionalizma. Umesto da prihvatamo sve ljude bez obzira na naciju, kao što u svetu prihvataju nas, zaključuje Jugoslav Ristić razgovor za Danas.
Protesti protiv stranih radnika su suludi
Jugoslav Ristić se u javnosti i medijima više puta oglašavao povodom protesta protiv stranih radnika u Srbiji.
– U Švedskoj smo sretali na hiljade naših radnika. Najnormalnije ljudi sa ovih prostora žive i rade. Zamislimo da su tamo Šveđani bili protiv njihovog dolaska i ostanka?! Mi smo četvrta nacija po starosti u Evropi. Strani radnici su neminovnost ako hoćemo da imamo penzije i ako hoćemo da neko zarađuje. Nemamo dovoljno stanovništva, neodrživ nam je sistem, i imamo 1,6 zaposlenog na jednog penzionera. Znači, moraju da dođu strani radnici, pragmatičan je Ristić.
To mora da bude dan borbe i sećanja
Po Ristićevom mišljenju 1. maj mora da bude dan borbe i sećanja.
– Toga dana se sećamo onih koji su se izborili za prava koja imamo, a ona nisu došla voljom poslodavaca. Osmočasovnog radno vreme, plaćeno bolovanje i godišnji odmor, starosne penzije, zarade i sve ostalo. To je dan kada moramo da se borimo da ta prava sačuvamo i uvećamo. Zato to nije dan za roštilj, već za borbu. Drugačije on nema smisla, mnjenja je naš sagovornik.
Više vesti iz ovog grada čitajte a posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
