Milinko Bujišić ili slučajni pisac

Teško je i lapidarno pobrojati sve one „istorijske“ događaje čiji smo svedoci i zatečeni akteri bili. Generacijski, mi smo iz jednog prestabiliranog (i smrtno dosadnog) izručeni u jedan nepredvidiv svet. Ali problem nije bio, pre svega, u odsustvu sigurnosti koliko u osećanju himeričnosti onoga što nazivamo realnošću. Bujišićevo novinarsko iskustvo, iskustvo čoveka sa prve linije fronta događanja, nužno je pojačavalo osećanje da društvo proizvodi samo neizvesne događaje, čije je razjašnjenje neverovatno.

Pred tom inflacijom neizvesnih događaja mnogi intelektualci su zaćutali, ili su ponavljali većdavno naučene mantre moralnih, političkih ili filozofskih doktrina. Ali ta metodološko-pojmovna mreža nije više zahvatala ništa; bilo je to tek patetično, učeno brbljanje. Bujišićeva reakcija na sve pomenute okolnosti – više primordijalna, intuitivna i izraz habitusa nego proizvod učenosti – bila je u skladu s kolektivnim nasleđem. On je zaigrao na ironiju, reductio ad absurdum, oprečno mišljenje, na detalj koji prkosi očiglednom. Tako je započeo karijeru kolumniste u Borbi (1987-1991). Izbor tih tekstova nalazi se u knjizi Budućnost prošlosti (Otkrovenje, Službeni glasnik, Dan graf, Beograd 2008), knjizi koja je, iako hronološki prva, rašomonski objavljena kao druga, godinu dana nakon izlaska Sećanja na sadašnjost (izdavači isti, Beograd 2007), zbirci tekstova iz Danasa pisanih u periodu 2005-2007. Kao treća knjiga, 2008. štampana je Istraga se nastavlja, takođe izbor tekstova objavljenih, u međuvremenu, u Danasu. Iako sve tri knjige sadrže tematski raznovrsne tekstove, nastale u podužem vremenskom razdoblju (1987-2008), njih ne objedinjuje tek puko Bujišićevo autorstvo, većista književna forma i poetika, tako da se mogu shvatiti kao jedinstven opus.

Prirodu ovih Bujišićevih tekstova nije lako odrediti. Bilo bi sasvim površno – na osnovu mesta njihovog prvobitnog objavljivanja, njihove upotrebne vrednosti i često prepoznatljivih povoda – jednostavno ih označiti relativno neodređenim pojmom publicistike. Iako su neposredno nastali kao novinarski proizvod – ovi tekstovi su postepeno, posredstvom nesumnjivog književnog talenta, prerasli u književnost. To se desilo bez namere autora. Naime, kada sam mu, po objavljivanju knjige Sećanja na sadašnjost, imajući u vidu njen književni potencijal, predložio da uloži izvestan napor i načini obimniji i složeniji književni tekst – on je to odbio ironičnim otklonom da sebe ne doživljava kao književnika, to jest da nije u dovoljnoj meri egocentričan, ni paranoidan, ni narcisoidan, ni mlad, ni nesvestan svojih skromnih mogućnosti itd. Uzaludno je bilo to što sam ga opominjao da u Srbiji književnici, pre svega, započinju svoju karijeru tako što najpre „odluče“ da budu književnici, a onda ih kao takve najpre počinje da „prepoznaje“ uža i šira rodbina, zemljaci, novinari, kritičari, izdavači i, na kraju, tzv. celokupna kulturna javnost. Knjige su tu, takoreći, sporedne, nastaju usput, a ionako ih niko ne čita.

Međutim, uprkos tom ličnom otklonu, njegovi tekstovi su se malo-pomalo emancipovali od svojih komentatorskih povoda. To je naročito vidljivo kad se uporede tekstovi iz knjige Budućnost prošlosti sa tekstovima zbirke Sećanje na sadašnjost. Dok je u delu Budućnost prošlosti pretekst još transparentan, u Sećanju na sadašnjost on tek ponekad postaje prepoznatljiv. Istovremeno, dogodio se i izvesni poetski pomak. Autor je 90-ih još verovao da se svet njegovih kritičkih i satiričnih opservacija može popraviti, da je u pitanju poremećaj koji se može dovesti u red – pa je utoliko njegov angažman više politički, a samo merom ličnog talenta književni. Dvehiljaditih on nema više tih pretenzija. Njegovi tekstovi sada imaju, baru pretežnom smislu reči, estetsku dimenziju, dok je njihov etički i politički uticaj implicitan i kolateralan. Oni su se mogli čitati i nezavisno od prepoznavanja preteksta, budući da su dostigli stepen poetičke zaokruženosti i univerzalnosti svojih književnih istina, kao i jezičku originalnost unutar žanra. U tom kontekstu, kod Kafke (Dnevnik) nalazimo stav da je književnost neka vrsta dnevnika jednog naroda, „dnevnika koji je posve nešto drugo od historiografije“. I još: „Pamćenje male nacije nije manje od pamćenja velike, prema tome ono temeljitije obrađuje svoj postojeći materijal.“ Dakle, Bujišićje, na izvestan način, nenamerno, kao hroničar povesti naših nevolja, postao književnik, čak i uprkos svom odbijanju da to bude.