Mišolovka za Srbiju

Da li smo zaista „mi“ srušili staru austrijsku carevinu i izazvali rat?

Nismo! Džabe potuljeno radovanje.

Beograd je pred sarajevski atentat imao nekoliko ulica punih rupa, neravno kaldrmisanih, ne da nije bilo drvoreda, nego nijedno drvo nije bilo posađeno duž njih, bez visokih zgrada, samo dva automobila, jedan tramvaj, prazne ulice i retka zaprega, Sava i Dunav pusti, bez rečnog saobraćaja. Noć i gluva tišina bili su presecani austrijskim reflektorima sa Bežanijske kose. Uz pomoć reflektora i jakih dogleda Austrijanci su pratili sva kretanja u prostorijama ruske misije u Ulici Miloša Velikog. „Kada bih izlazio iz misije i zatim se spuštao Ulicom Miloša Velikog, pratio bi me zrak austrijskog reflektora sve dok ne bih stigao do svoje kuće broj 56.“ Ovako je svoj očaj što je poslat u Beograd opisivao u svojim Balkanskim uspomenama (2009. Beograd) ruski diplomata Vasilij Štrandman.

Štrandman u uspomenama citira izveštaj šefa ruske misije u Beogradu, svog kolege Hartviga ministru spoljnih poslova Sazonovu o „iskrenom negodovanju bukvalno u svim slojevima društva“ u Srbiji. Čim se saznalo za događaj u Sarajevu, odmah su prekinute sve vidovdanske proslave ne samo po naredbi vlasti nego i na inicijativu stanovništva, pozorišta su zatvorena, narodna veselja otkazana. Kralj i regent su iste večeri poslali telegrame sa izrazima dubokog saučešća caru Francu Jozefu, to isto su uradili srpska vlada i skupština austrijskoj vladi i skupštini. „Cela Srbija je strogo osudila zločinački čin obojice bezumnika“, pisao je dalje Hartvig i tražio za sebe dopuštenje da ide 28 dana na odmor u Švajcarsku, jer se i Nikola Pašić sprema da otputuje u Marijenbad na odmor, a načelnik Generalštaba Radomir Putnik želi da produži odmor u Nici.

Iz Austrije je, međutim, odmah provalila kampanja da su zaveru organizovale srpske anarhističke grupe, da su zaverenici pištolje i bombe dobili u Beogradu (što je sve bilo tačno), a u Berlinu se odgovornost za zločin svaljivala na celu srpsku naciju. Nemački car Vilhelm II je Francu Jozefu pisao „Sada ili nikad!“, a ruskom caru Nikolaju II da je Austrija morala da objavi rat Srbiji jer je ona, uprkos tome što je potpisala 1909. saglasnost sa aneksijom Bosne i Hercegovine, nastavila „zlonamernu agitaciju koja se završila gnusnim zločinom“. Vilhelm posebno naglašava Nikolaju da „duševno stanje koje je Srbe dovelo do ubistva njihovog sopstvenog kralja i njegove supruge još uvek vlada u toj zemlji“, a zatim još dodaje rečenicu koju smo mogli i proletos da čujemo kao poruku iz Bundestaga a povodom Kosova i pristupanja EU – „Austrija iz iskustva zna da se uopšte ne može pouzdati u srpska obećanja data na papiru“.

Uzaludno je bilo ubeđivanje Nikolaja da su „gnusan zločin izvršili pojedinci Srbi, ali gde su dokazi da srpska vlada ima udela u tim zločinima?“ Rat je počeo, uprkos tome što je, kako svedoči Vasilij Štrandman, on zajedno sa Pašićem, regentom Aleksandrom i ministrima, uz konsultovanje sa Petrogradom, sastavio najponizniji mogući odgovor na ultimatum Beča. A britanski premijer Lojd Džordž upitao je u tom trenutku svog prijatelja generala – gde se to u stvari nalazi ta Srbija zbog koje je započeo rat.

U svojim memoarima Svetski rat Vinston Čerčil kategorički je optužio Nibelunge: „Nemačka je, zveckajući uporno i bezobzirno oružjem, srljala ludački pravo u bezdan i povlačila i nas sve za sobom.“ Kada je Nemačka 1871. porazila Francusku, Čerčil podseća da je rečeno da je „Evropa izgubila gospodaricu, a dobila gospodara“. Tursko carstvo se rušilo i Britanija je prepustila Nemačkoj i Rusiji da se dogovore oko podele teritorija na Balkanu na kojem su bili „bučni talasi sveslovenstva“ povezani sa protivnemačkim strujama u Rusiji. Britanija se iz svoje splendid isolation trgla tek kada je shvatila da Nemačka hoće da zavlada i morima i da gradi moćnu flotu.

Nekoliko hiljada knjiga je do sada izašlo u kojima se raspravlja o uzrocima i odgovornosti za Prvi svetski rat. Alen Tejlor, britanski istoričar, u svojoj knjizi Habzburška monarhija tvrdi da je austrijska diplomatija izazvala rat:“Ultimatum Srbiji je bio takav da je izbijanje rata bilo neizbežno – sastavio ga je Forgač, onaj isti lažov i kriminalac iz 1909. čije ime teško da je bilo ikakva garancija u evropskim diplomatskim krugovima… Ljudi koji su izazvali rat nisu imali pojma o tome šta njime žele da postignu… U stvari, svrha je bio sam rat. Bezbrojni problemi koji su se dugo vukli nerešeni mogli su, zahvaljujući ratu, jednostavno da se precrtaju“. Nemci su bili oduševljeni, Mađari takođe jer su Nemci krenuli u krstaški rat protiv Slovena, Galicijski Poljaci obradovali su se ratu protiv Rusa, „Hrvati su lako odbacili nekolicinu jugoslovenski orijentisanih intelektualaca i usrdno dočekali rat sa Srbijom“, čak su se i Slovenci nadali da bi rat mogao da se okrene protiv Italijana.

Tejlor ne krije animozitet prema Austriji, gotovo s gađenjem piše o toj „mumiji“, o nesposobnom i podlom carstvu i njegovom lažljivom prenemaganju. Ali je i pristrasan, pa da bi još više unizio Beč, tvrdi da je „srpski nacionalizam bio David koji je srušio Austrougarsku“, i da su Austrijanci naleteli na „pravu naciju sa pravom borbenom snagom“. Može da nam godi, ali nije sasvim tačno. Naprotiv, Srbija je već bila na kolenima posle balkanskih ratova, bez novca i oružja. Vasilij Štrandman, bez obzira što nam se divio, iskreno i sa zaprepašćenjem opisuje kako su izgledale srpska vlada i zemlja u času kada joj je objavljen rat. Strah, pometnja, neorganizovanost (vlada navrat-nanos beži i do Niša putuje u nakrcanom vozu 15 sati), delimična paraliza državnog aparata. Pušaka i municije nije bilo dovoljno, novaca za samo 20 dana ratovanja. Panično se od Rusije molila pomoć, u telegramima vapaj: puške, puške, pare, pare. Srbija se branila onim čime je jedino raspolagala – golim životima svojih hrabrih i rodoljubivih građana. O tim epopejama preporučujem čitanje knjige Stanislava Krakova Život čoveka na Balkanu. I zato su bili gubici ogromni, i da nije bilo saveznika, bili bi sravnjeni sa zemljom. Bilo je pobeda, ali sa katastrofalnim porazima. Pirove pobede, pred njima već sto godina guramo glavu u pesak, surovo zaboravljajući preko milion onih koje je taj rat saterao pod zemlju, kao da nisu postojali. I za nas, danas alave i zaglupljene, oni stvarno i ne postoje. Štaviše, mi snatrimo da smo svi na broju i da niko nije poginuo, te i dalje tamburamo iste pesme kao i kad smo bili celi. A Tejlora batine po tuđem turu sigurno ne bole.

U potrazi za ratnom krivicom (war guilt) drugi britanski istoričar Erik Hobsbaum bez tejlorovske ostrašćenosti u knjizi The Age of Empire nagoveštava da će prepirka oko odgovornosti za izazivanje Prvog svetskog rata još dugo trajati. Ubistvo austrijskog nadvojvode jeste irelevantno za rat, izvršio ga je „student terorista“ u provincijskoj varoši duboko u Balkanu, a Srbija – ta „pigmejska balkanska država“ – samo je žrtva. Planetarne sile u trenutku su izgubile kontrolu ne očekujući planetarno rasplamsavanje rata. Britanija je kasno primetila da Nemci ne pevaju više Straža na Rajni, već Deutschland über alles i Heute Deutschland, morgen die ganze Welt. Hobsbaum je ubeđen da su Austrija i Nemačka znale da šikaniranjem Srbije rizikuju svetski rat. Mladi car Vilhelm nije se držao Bizmarkovog saveta da Balkan nije vredan kostiju nijednog pomeranijskog vojnika.

Dakle, Princip je došao, da upotrebim jasnu balkansku metaforu, mečki na rupu. Čerčil je tvrdio da je Nemačka jedva i slučajno pobeđena, da se tukla sa svetom jednom rukom, i umalo nije pobedila. Milioni žrtava. Katastrofa posle sarajevskog „povoda“ sprečena je angažovanjem celog sveta, u međuvremenu Srbija je bila zgažena, a srpska kruna, država i vojska bačene u Sredozemno more. A da katastrofa nije sprečena, Nemačka je mogla da se zahvali Principu na alibiju za osvajanje celog sveta, kao što ga je Hitler promovisao u „božiju ruku pravde“.

Naravno da Princip nije odgovoran što ga je Hitler hvalio, nije odgovoran ni za sve druge ovacije, pokude i interpretacije, jer je on slušao isključivo svoj kategorički imperativ, bila mu je, kao što je govorio, slatka sopstvena žrtva.

Druga primedba mog kolege, kako sam najavio u prethodnom nastavku, bila je: Pa šta je Princip mogao drugo da uradi, i šta je uopšte drugo moglo da se uradi u ondašnjoj situaciji? Menjati okolnosti legalistički, taktično i dugoročno, čuvajući se države koja je slaba, jer je onda najopasnija, odgovorio sam. O da, pa koliko bi to vremena bilo potrebno, podsmehnuo mi se kolega.

U šali je ukazao na našu, za nas, pogubnu strast – da hoćemo sve i to odmah. Između puča i razvoja, biramo puč, biramo pogibeljnu prečicu. Bora Jović, Principov prijatelj, pisao je da je za buđenje Bosne, koja nije imala odgovarajuću kulturu, bio potreban miris krvi. Jedini prihvatljivi instrument ljudskog napretka, kao u epovima praistorije, bili su pojedinci-heroji. Strpljivo unutrašnje sazrevanje i postepeno organsko spoljno razvijanje jeste za mlakonje, nesposobne i gubidane. Od želje do njenog ispunjenja priznaje se samo refleks predatora: čereči i gutaj odmah. Filozofi nam preventivno skreću pažnju, kao na primer Ernst Bloh da „Ja jesam. Ali ja nemam sebe. Stoga mi tek postajemo“, a te enigmatične rečenice odgoneta primedbom da je „tek promišljeni rad podigao ljudski rod na visoki istorijski nivo…“. Puč, atentati su pucanj iz pištolja i ne mogu zameniti razvoj. Može se na taj način trenutno nešto osvojiti, ali se i zadaviti s tim, kao što se dogodilo Srbiji s prvom Jugoslavijom, potpuno nespremnoj da savlada prostor, organizaciju države i njene narodne i društvene razlike. Iz istih razloga je propala i Austrougarska, a smejali smo joj se, i dalje joj se smejemo, nadmoćno. Nama je sada dopušteno da znamo ono što Principu nije bilo: njegove revolverske želje bile su nerealne, eksperiment nije uspeo.

Svi pisci koje sam pročitao, i ideolog te raštrkane grupe mladića Vladimir Gaćinović, atentate nazivaju individualnim terorom. Dakle, terorom. Nema drugo ime. Da li smo i mi za teror? Hoćemo li ga heroizirati? Mislimo li da možemo, ako pristanemo, izbeći neumoljivom zakonu Karme da „ono što čovek seje, to će i požnjeti“. Gaćinović i Ilić kako su sazrevali odustajali su od tog oblika terora smatrajući ga uzaludnim, da ne postiže cilj, a može izazvati veliku nesreću sopstvenom narodu. Nikola Pašić je, kako svedoči Vasilij Štrandman, upozoravao Apisa da se komitski oblici borbe protiv propale Turske u Makedoniji ne mogu prenositi u Bosnu protiv Austrougarske, jer je ona stara evropska država, a mi se moramo truditi da s njom budemo u prijateljskim odnosima.

Prema atentatu trebalo bi da imaju rezerve pre svega oni koji ga priželjkuju, jer se teško kontroliše i nikada se ne može znati koliko se još „navigatora“ može uključiti, tako da se lako može okrenuti protiv onog ko ga inicira. Iz dosadašnjih rekonstrukcija sarajevskog atentata stiče se utisak da je on zapravo bio mišolovka za Srbiju, i da u trenutku kada su oni koji su ga pokrenuli želeli da ga otkažu, upravo su Austrijanci (naivno je verovati da nisu znali i da nisu bili spremni za njega) dopustili da se dogodi. Gavrilo Princip je u svom gnevu bio instrumentalizovan. Vladimir Dedijer je tvrdio da je bosanska stvarnost puna atavizama, a posle istraživanja prezentiranih na hiljadu stranica upozoravao je da je još nepoznato ko je organizovao atentat! Zašto Princip i drugovi nisu stali kada su iz Beograda i iz Švajcarske (Gaćinović) dobili komandu da stanu?

U bunilu tadašnje Evrope sve službe su imale agente u svim službama i političkim grupama, a ništa nije lakše bilo velikim silama nego se ubaciti i preseći, presretnuti kanale i komande službe ondašnje siromašne i „pigmejske“ Srbije. Apis, koji je prema Dedijeru podozrevao od Rusa i nazivao ih „bratskim Judama“, teško je kontrolisao kontakte svog zamenika Tankosića sa ruskim poslanikom Hartvigom i vojnim atašeom Artamonovim i pomoćnikom Verhovenskim, za koje se takođe smatra da su znali za zaveru. Teško je oteti se utisku da celu stvar nisu pratili austrijski i nemački agenti koji su već od početka 19. veka bili premrežili Balkan.

Miroslav Krleža je u razgovorima sa Enesom Čengićem 1974. odustao od svojih ranijih plamtećih panegirika da su „atentati, a naročito naši, bili glasna osuda tuđinske tiranije i pouzdan simptom oboljenja koje je pokazivalo sve znakove nemogućnosti daljeg trajanja… te su naši atentati bili romantično poricanje čitavog kompleksa austrijskih preživelosti tada već sklerotiziranih društvenih sistema…“ i poverio se da on zna celu istinu o sarajevskom atentatu, te bi rado napisao „najautentičniji scenario“. A ta istina je bila da kraljevski i politički vrh Srbije nije nikako bio za kvarenje odnosa sa Austrijom i da im je mnogo smetalo što te mladiće iz Bosne major Vojislav Tankosić obučava u pucanju, a prema nalogu Crne ruke. Iza Crne ruke je stajala Rusija. Krleža u svoj odgovor Čengiću ubacuje veliki citat iz pisma nemačkog austrijskom caru u kojem se tvrdi da „u toj dobro organizovanoj zaveri, mada ne može da se dokaže učestvovanje srpske vlade, ipak je njena politika da ujedini sve Jugoslovene pod srpskom zastavom, što je opasno za nas“. Onda je, pričao je Krleža, nemački načelnik generalštaba nagovorio austrijskog kolegu da zarate.

Pred Vidovdan, kada će Princip pucati, u romanu Ive Andrića Na Drini ćuprija sreću se Nikola Glasinčanin, koji je prihvatio novi poredak i vredno radio kao činovnik u velikoj nemačkoj firmi, sa Zorkom, koju je revolucionar Janko Stiković napustio. Nikola joj izjavljuje ljubav i predlaže:

– Dok jedni govore i buncaju, a drugi posluju i stiču, ja sve pratim i posmatram i sve bolje uviđam da ovde nema života. Zadugo neće ovde biti mira ni reda ni korisna rada. Ni Stikovići ni Heraci neće ih stvoriti. Naprotiv, biće sve gore. Treba bežati odavde, kao od kuće koja se ruši. Ovi mnogobrojni i zbunjeni spasioci koji se javljaju na svakom koraku najbolji su znak da idemo u susret katastrofi. Kada se ne može pomoći, treba se bar spasavati.

Ova radnja se događa pre sto godina, Andrić je opisao pre 70, Bosna i Hercegovina su još uvek rovite, a danas u Austriji, naročito u Beču i okolini, živi i radi preko milion Srba, smatra se, velikim delom iz Bosne. Ne žale se na „trulu Austriju“, niti na nasleđe Habsburgovaca i ne pada im na pamet da se vrate ni u Bosnu, niti u Srbiju…

www. momcilodjorgovic.com