Beti Janković/Foto: J. B. K.Rođena sam u Majdanpeku u doba epidemije variole vere… Preživele i ja i moja majka. Detinjstvo sam provela u najvećoj zgradi u to vreme u istočnoj Srbiji i bila ponosna kad drugarima koje sam upoznala na radnim akcijama posaljem razglednicu „Pozdrav iz Majdanpeka“, a on okružen šumama i kao gorostas stoji „šesnaestospratnica“. Napolju smo bili po ceo dan kad su vremenski uslovi i obaveze oko škole to dozvoljavali.
Maštala sam da ću jednog dana, kad budem dovoljno velika, na jezeru u blizini Majdanpeka, imati svoju malu kuću sa puno životinja, da mi tu dolaze prijatelji, družimo se, plivamo u tom krasnom Velikom zatonu, da pravimo večere i žurke u kafanici iznad jezera, obilazimo Rajkovu pećinu…..
Maštala sam da će jednog dana na Rajkovu biti dovoljno veliki kompleks drvenih kućica za odmor i uživanje u zimskim noćima posle celodnevnog skijanja.
Na skijanje su dolazili ljudi iz skoro svih krajeva Srbije, bili zadivljeni prirodom, i samom stazom za skijanje.
Ali, ostalo je samo na nivou mašte, neispunjenih snova i sa tugom jer od potencijala koje moj Majdanpek ima, nije iskorišćeno ništa za sam grad i nas građane.
Jezero nema vode, nema plaže, kafanica više ne postoji, Rajkovo priziva sećanja na radne akcije ORA Pek kroz napuštene objekte….Bilo je i kriznih godina…ali Majdanpek je preživeo.
Danas, kad znamo da nikad više kapitala nije bilo u Majdanpeku, on polako ali sigurno propada, ne ulaže se ništa, samo se odnosi, bilo šuma, bilo rudno bogastvo.
I tako, svaki put kad vidim kamione natovarene deblima iz nase šume , pred očima , sa srcem punom tuge , javi mi se slika Rajkova, neizgrađenih brvnara, nekorišćenja ski staza, upropašćenog Velikog zatona ….
Pre par godina, kad je prvi put organizovan medjunarodni festival folklora ORFEO nadala sam se da će to postati tradicija i da će grad dobiti zasluženo mesto na mapi važnih dešavanja u zemlji, da je to odlična reklama i poziv ljudima da dodju u naš Majdanpek, da uživaju u prirodi, šumama, izvorima, Dunavu, Donjem Milanovcu, selima i miru u njima…
I trajalo je, al samo par godina. I to su ukinuli.
Čini mi se nikad više ljudi u gadu u poslednjih deset godina, a meni deluje napušteno, kao da su svi samo tu u prolazu sa nadom da im Majdanpek bude odskočna daska za neko bolje sutra, negde tamo, gde će uvek biti stranci.
A naša deca odoše u neki drugi grad u potrazi za znanjem koje će im obezbediti bolju budućnost, jer od srednje škole , koja je u vreme moje mladosti, upisivala po 12 odeljenja sa po 30 djaka, jedva ostade par smerova.
Gimnazija ove godine ne upisuje đake. Jedna od retkih gimnazija Opsteg smera ostade prazna.
I ostade mi i dalje da maštam ( i u ovim godinama ), da se nadam da će neko biti dovoljno smeo, hrabar, darovit, istrajan da moj Majdanpek postane ono sto zaslužuje – grad koji priziva ljude, u koji ljudi dolaze, i najvažnije, grad iz kog deca neće odlaziti i kad ih pitaju odakle su, da sa ponosom kažu da su iz Majdanpeka.
I da oni koji ih pitaju odmah znaju gde je moj Majdanpek, da je grad u koji se dolazi sa namerom i da rečenica – ko zadnji izađe nek ugasi svetlo – više neće biti nikad spomenuta.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
