Steva Internacionale, Čedica i Burćika Foto: J. B. K.Ako izuzmeno dnevno političke, fudbal je uvek aktuelna tema pre svega muškog dela populacije, pa ni varoš podunavska, Donji Milanovac nije u tome izuzetak. Ali umesto priče o kvalifikacijama za Ligu šampiona poslednjih nekoliko dana, primat je preuzeo lokalni fudbalski derbi. Igra se jednom godišnje, a za mesto u ekipi nije presudan talenat, već kilaža.
Ova ozbiljno – neozbiljna varijanta fudbala, kako to Donjomilanovčani rade od polovine prošlog veka, podjednak je doživljaj i za “fudbalere” i za publiku.
Njegovo visočanstvo fudbal ovde nije u prvom planu, mada za „bubamarom“ jure igrači dveju ekipa.
Samo što u ovom slučaju selektori timova pulene biraju ne po talentu, nego po kilaži.
I tako svakoga leta, od 1952. na megdan jedni drugima izlaze mršavi i debeli Donjomilanovčani, prolazeći pre prvog zvižduka sudije određenu proceduru.
-Na inicijativu veterana FK “Poreč” dr Milana Gligorijevića, Borivoja Lombauera i Jaroslava Manojlovića, od 7. jula 1952. godine počela je sportsko fudbalsko – zabavna manifestacija “Mršavi i Debeli” . kao ciljevi manifestacije ističu se razvijanje drugarstva, popularizacija fudbalske igre, kao i razonoda i zabava stanovnika Donjeg Milanovca i okoline. Ova manifestacija postala je i jedna od turističkih atrakcija u gradu i jedna od malobrojnih sa tolikom tradicijom u celoj Srbiji – objašnjava za Danas dr Velimir Šešum, dodajući da su Mršavi i Debeli preživeli sve nedaće i uspeli da se održe do danas.
Generacije igrača su se smenjivale, a ovaj fudbalski susret poprimio je odlike spektala jer rezultat nije u prvom planu, već zabava. Kako samih igrača, tako i brojne publike koja sa tribina bodri svoje pulene.
Javna je tajna da se zbog ove utakmice „šteluju“ godišnji odmori, kako bi na ovaj tradicionalni duel došli svi „fudbaleri“, pa i oni koji više ne žive u Donjem Milanovcu, a na ovaj način „leče nostalgiju“.
Kopačke nisu obavezne, svako igra u onom što ima, bile to patike, vunene čarape ili bose noge.
Ni godine se ne broje, pa je tako u ekipi mršavih i igrač koji je dobro zagazio u devetu deceniju života.
U razgovoru sa standardnim prvotimcima obe ekipe čujemo da je druženje osnovni motiv koji pokreće sredovečne i one malo starije da se svake godine odazovu pozivu selektora i dođu na ovu fudbalsku utakmicu.
I da onda na velikom fudbalskom terenu, na kome je nekada trenirala reprezentacija Jugoslavije, fudbal zaigraju fudbaleri „od sorte“: penzioneri, policajci, vatrogasci, preuzetnici, ribari, kafedžije, učitelji, službenici.
Osnovni uslov je da Mršavi ne smeju biti teži od 70, a Debeli lakši od 80 kilograma, a svaka ekipa broji po blizu 30 igrača, jer klupa zbog kondicione (ne)spremnosti igrača mora da bude dugačka.
Selektori mršavih i debelih, budući da su na funkcijama duže vreme, već znaju kojim igračkim kadrom raspolažu i svojim igračima, bez boravka u karantinu, priprema i trening utakmica zakazuju vreme okupljanja.
Mesto je obično centar Donjeg Milanovca, jer i verni navijači treba da vide u kakvoj su fizičkoj kondiciji njihovi miljenici.
Prevoz do fudbalskog stadiona, uz odgovarajuću pratnju, vatrogasna i ambulantna kola sa uključenim rotacionim svetlima je obezbeđen – traktor za debele, kamion za mršave.
I to je tek početak, jer sledi merenje vagom koja je adekvatna za težu ekipu.
Ekipa Debelih, po pravilu, đuture teži preko dve tone i u ovom timu malo je onih čija se težina piše dvocifrenim brojem, dok Mršavi budu upola lakši.
Kao i na zvaničnim fudbalskim susretima, za deljenje fudbalske pravde zadužene su sudije.
Godinama su to radili Mitke Geometar i Žika Bugarin, opremljeni pištaljkama na „zlatnoj kajli“, starinskim budilnikom i crvenim i žutim kartonima povećih dimenzija za igrače koji imaju problem sa vidom.
Priča se da su morali da imaju i dobru kondiciju u slučaju da ih u ovom “susretu visokog rizika” nezadovoljni suđenjem pojure igrači ili publika.
Prepričava se i specifično pružanje prve pomoći kada je standardnim prvotimcima Debelih, Stevi internacionale i Luji pozlilo, a u život ih je vratio saborac Mižajka noseći pečeno pile, teglu kiselih krastavaca i pivo.
Batak garniran krastavcima i zaliven pivom očas posla vratio je dvojicu Debelih u igru, koji su svoju „medecinu“ delili i s protivničkim igračima.
Čedica, Steva Internacionale, Zvrca, Žika Bugarin, Vatrogasac, Lukijan, Kuric, Luja, Bane Utka, Mižajka, Žika Cinca, Vlasta Car, Stancio, Tarzan, tek su neki od nadimaka po kojima su poznati učesnici ove tradicionalne utakmice.
Neki su se „preselili“ na nebeski fudbalski teren, neki okačili “patike o klin” i dobili naslednike u mlađima, jer kako je to prokomentarisao jedan od Jovanovića “ Svi smo mi kao mlađi sanjali da igramo ili za Mršave ili za Debele, dok smo stasavali uz FK Poreč. Nekima su se snovi i ostvarili” .
Kome će pripasti pobeda na 70. jubilarnom odmeravanju snaga Mršavih i Debelih, teško je prognozirati, jer fudbalskim rečnikom rečeno – lopta je okrugla.
Ono što je sigurno je da ni ovog puta u specifikaciji troškova organizacije ove manifestacije neće izostati astalska taksa neophodna za najzabavnije treće poluvreme.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
