Na potezu je Ustavni sud

Međutim, dosadašnje iskustvo nas uči da bi očekivati od Ustavnog suda da reši konkretni problem u „realnom vremenu“ bilo samo malo manje nerealno od očekivanja da promrzle ruke ogreje globalno zagrevanje. Odluke Ustavnog suda su do sada bile sve samo ne promptne i upotrebljive pri rešavanju gorućih problema. U najvećem broju slučajeva, sudije ovog suda su nas sa „bezbedne udaljenosti“ podsećale šta su bila nekada aktuelna pitanja i kako ih je tada, po njihovom mišljenju, trebalo rešavati.

Za ovu „tromost“ postoje naravno i objektivni razlozi. Nijedan sud (pa ni Ustavni) po prirodi stvari nije institucija od koje se može očekivati preterana hitrost. Komplikovane procedure, veliki broj predmeta u radu, hroničan nedostatak ljudi i prostora, čine da je na odluke sudova neretko potrebno čekati daleko više nego što se to prosečnom građaninu čini opravdanim. Pored toga, čak i kada bi bila moguća, preterana hitrost u sudovanju u najvećem broju slučajeva ne bi ni bila poželjna. Sudske odluke zahtevaju promišljenost i mudrost, a za sve to potrebno je vreme.

Međutim, postoje situacije u kojima bi svaki, pa i Ustavni sud morao značajno ubrzati korak. Jedna od ovakvih situacija svakako je ona u kojoj dolazi do ozbiljne „paralize“ sistema, kao što je to slučaj sa aktuelnom obustavom rada advokata i „blokadom“ sudova. U ovakvim slučajevima, jednostavno rečeno, sve ostalo bi trebalo za trenutak ostaviti po strani i posvetiti se rešavanju gorućeg problema.

Odluka suda po pitanju ustavnosti spornih propisa vrlo brzo bi presekla Gordijev čvor. Posle nje, makar jedna od strana u ovom pravno-političkom sukobu ne bi mogla istrajavati na početnim pozicijama. Bilo bi nužno nešto menjati – ili ovako zamišljeni notarijat ili ovako koncipiran protest. I niko ne bi smeo da se ljuti, bez obzira na ishod. Jer, makar za pravnike (i ateiste) iznad Ustavnog suda ne postoji nijedna instanca kojoj je moguće uložiti žalbu.

U tom smislu, Ustavni sud bi ovaj put morao da preuzme odgovornost i izbegne otezanje i čekanje da se „prašina slegne“ i nazre „pobednik“, kao što je neretko činio u prošlosti. Iako je određena doza opreza svakako neophodna, najviši tumač Ustava nije i ne sme postati samo još jedan analitičar istorijskih prilika koji će sa bezbedne vremenske distance ceniti nekada aktuelne događaje u društvu… Samo još jedan „general nakon bitke“… Njegova odluka potrebna je sada ili neće biti potrebna uopšte jednom kada pravna i socijalna stvarnost već pronađu sopstvene pravne i socijalne prečice.

Pri tome pravovremene odluke i preuzimanje odgovornosti bile bi korisne i samom Ustavnom sudu. Ovakvo postupanje, osim što bi bilo u skladu sa ulogom koja joj je namenjena, ovoj instituciji podiglo bi i ugled od čijeg nedostatka beznadežno pati svaki segment pravosuđa, pa i sam Ustavni sud. Jer, bez obzira na to da li će se sa odlukom složiti ministar, Vlada, advokati, pravnici ili građani, jedno je sigurno. Gori od nepopularne odluke samo je izostanak bilo kakve odluke u trenutku kada je odluka po prirodi stvari morala biti doneta. Postoje naime vremena u kojima se od onih kojima je poverena čast i moć da odlučuju i govore, očekuje da ne ćute. Ako „ostanu nemi“ u situacijama u kojima se od njih očekivao odgovor, njihov glas o tom ali i o mnogim drugim pitanjima po pravilu vremenom postaje sve tiši i beznačajniji.

Autor je sudija Apelacionog suda u Beogradu

Preuzeto sa bloga – misamajic.com