Najpre preplivao Dunav, a potom "progledao" 1Foto: Milan Petrović

Milan Petrović samo je godinu dana stariji od pokojne engleske kraljice Elizabete II. Rođen je u Beogradu 1925. i poslednji je živi svedok iz priče o radiju Slobodna Jugoslavija koji je emitovao svoj program iz Bukurešta pod patronatom Sovjetskog Saveza od 1949. godine.

Milan i ja upozali smo se u Beogradu pre petneastak godina dok je još bio dopisnik Politike. Ovo je autentična priča koju sam objavio u novoj knjizi za čitanje i slušanje Vek slikan mikrofonom. Knjiga ima QR kodove koji vode na izvor, sajt Arhiv Simic tako da se uz pomoć pametnog telefona knjiga sluša.

Uprava državne bezbednosti u Beogradu u leto 1948. imala je informaciju da mladi pitomac Vojne akademije u Moskvi, Beograđanin Milan Petrović ima vezu sa ćerkom sovjetskog generala Timofeja Kornjejeva. Dovoljan povod da bude optužen za izdaju naroda. Pred odlukom: Goli otok ili bekstvo na istok – Petrović je preplivao Dunav, uveren da će preko Rumunije stići do lepe Ruskinje Maše. Imao je tada 23 godine.

Da stvari u Rumuniji nisu krenule drugačijim tokom, ovaj skoro romantični detalj iz života Milana Petrovića više bi bio interesantan za neki avanturistički roman. Ali nije tako. U Bukureštu, Petroviću je ubrzo postalo jasno da do Moskve neće stići.

Rezolucijom Informbiroa i prekidom diplomatskih odnosa sa Jugoslavijom, u svim istočnoevropskim zemljama pokrenute su antititovske radiostanice i listovi koji su štampani na srpskohrvatskom jeziku. U Rumuniji je 1949. osnovan radio Slobodna Jugoslavija koja je emitovala svoj program iz Bukurešta. U toj radiostanici Petrović se prvi put oglasio, a u listu Pod zastavom internacionalizma objavio je svoj prvi članak 15. avgusta 1949.

Milan Petrović je rođen u Beogradu 1925. Završio je Geodetsku školu, a naše vojne vlasti šalju ga na školovanje u Sovjetski Savez. Posle gašenja Slobodne Jugoslavije 1954. i otopljavanja odnosa SSSR i Jugoslavije, Petrović diplomira filozofiju i radi kao urednik Jugoslovenske redakcije u Radio Bukureštu. U toku političkih previranja u Rumuniji 1989, svrstao se na stranu onih koji su bili protiv režima Čaušeskua. Posle demokratskih promena u istočnoevropskim zemljama 1990-ih godina, bio je stalni dopisnik iz Bukurešta, prvo Večernjih novosti, zatim Borbe, potom Politike.

Dorćolac i lepotica u vojničkim čizmama

Da se razumemo, biće reči o istoriji, o događajima pre skoro 70 godina. Tada sam bio mlad. Imao sam 23-24 godine, bez životnog iskustva, vaspitan kao oficir Jugoslovenske narodne armije, geodeta. Da li nekog interesuje danas to da je postojala nekad radio-stanica Slobodna Jugoslavija? Neki kažu da, neki kažu ne. Jedan moj prijatelj ovde, stari Beograđanin, kaže: koga to, Milanče, interesuje? Ja mislim da ipak možda interesuje nekoga. Ali evo prvo moje priče koju je objavila Politika 2007…

U predvečerje jednog prolećnog dana daleke 1950, Dorćolac, stasiti crnomanjasti mladić, dobro obrijan i obilno namirisan kolonjskom vodom, zazvonio je na vrata jedne vile u bukureštanskoj četvrti Kotročenj, tačnije u ulici Doktora Listera. Došao je na ugovoreni sastanak sa lepom i koketnom Vidom, čije su prkosne loknice uvek bile izazovne. Već nekoliko puta su se videli i dopali su se jedno drugom.

Najpre preplivao Dunav, a potom "progledao" 2

U dekoltovanom šlafroku, devojka se spušta nekoliko stepenika i izviruje na ulicu. Gleda levo-desno. Vidi se da je napeta. Usne su joj podrhtavale. Videlo se da je napeta, da se na nešto obazire. Dorćolac je upita šta joj je, da li se nešto desilo. – Ništa, ništa. Nešto mi se ne sviđa… Znaš šta – javi mi se drugi put pa ćemo se videti. Sada nisam nešto raspoložena.

Te iste noći Vida N, Srpkinja iz rumunskog Banata, potporučnik obaveštajne službe Sekuritatea, bila je uhapšena pod optužbom da je tajno radila za „titovsku“ Udbu. NJen nesuđeni dečko Dorćolac saznao je o tome iz štampe, koja je vrvela od gromoglasnih napisa o „razobličavanju titovskih špijuna“. Bio je zapanjen. Pisalo se, i na suđenju tvrdilo, da je V. N. prisustvovala svim saslušavanjima Jugoslovena prebeglih u Rumuniju posle čuvene Rezolucije Informbiroa iz 1948.

Ona je vodila zapisnike, prevodila na rumunski i na pisaćoj mašini otkucavala iskaze političkih emigranata. Između stranica stavljala je indigo koji je, kao agent Udbe, potom predavala jugoslovenskoj vezi. Tako se dešavalo da sve ono što su antititovski emigranti poverljivo izjavljivali u Bukureštu, bude odmah poznato i u Beogradu. I da tamo padnu mnoge ilegalne veze i dosta ljudi dospe zatvora, pa čak i Golog otoka.

Vojni sud je mlađanu Banaćanku osudio na smrt streljanjem. Imala je tek 26 godina. Dorćolac je teško doživeo ono što se zbilo. Beše mu veoma žao lepe devojke. Ali, kočila ga je pomisao da su on i ona, ipak, kako je ispalo, pripadali dvama zavađenim taborima. Jer, i Dorćolac je bio politički emigrant, koji je izbegao Rankovićevu odmazdu. Bio je prvi koji se još avgusta 1948, preplivavši Dunav, našao u Rumuniji, gde mu je pruženo utočište. Tada mlada Banaćanka još nije radila za bukureštansku službu, tako da prvi Dorćolčevi emigrantski iskazi nisu prošli kroz njene ruke, odnosno nisu indigovano stigli i do Udbe.

Nakon 57 godina

Dorćolac je tek kasnije sreo Banaćanku i sa njom stupio u kontakt. Mlada, lepa i jedra Banaćanka dopala mu se iz više razloga. Jedan je bio i taj što je mogao da se devojci udvara na srpskom jer rumunski skoro uopšte nije znao. Osim toga, bili su, na neki način, kolege. I on je, do dolaska u Rumuniju, bio oficir. Sve je za njega bilo rešeno kad ju je video u zategnutoj suknji i vojničkim čizmama. Možda je ovo poslednje i bilo odlučujuće. On toga nije bio svestan, ali je u njegovoj glavi, sigurno, proradio jedan frojdovski crvić, koji i zaslužuje posebno objašnjenje. Dorćolac je 1944. dobrovoljno pristupio partizanskoj vojsci.

Ratovao je na Sremskom frontu, a zatim u Bosni. Posle oslobođenja Bijeljine i Brčkog, dobio je prvi oficirski čin. Postao je zastavnik. Ranjen je u borbama za oslobođenje Slavonskog Broda i prebačen u vojnu bolnicu u Beograd. Rat je još trajao kad je on, inače iškolovani geometar, posle oporavka bio prekomandovan u tek osnovanu Vojnogeodetsku školu na Kalemegdanu. Tamo, u pitoresknoj beogradskoj tvrđavi, crvić se ušunjao u njegov mozak.

Vojnogeodetska škola bila je, naravno, vojni objekat. I, kao takvog, dok je rat trajao, trebalo je štititi od napada iz vazduha. Uloga takvog zaštitnika poverena je odredu protivavionske artiljerije Crvene armije. Tačnije, jednom vodu sastavljenom samo od devojaka-ratnika. Taj čisto ženski vod „vadio je mast“ svim pitomcima škole. Kad bi vod sa nabreklim, plavokosim Ruskinjicama promarširao dvorištem ispred kasarne, svim bi pitomcima bukvalno curila voda na usta. Napućene grudi protivavionki izazivale bi uzdahe naših oficirčića. Zbog partizanskog morala, koji im je bio usađivan, Ruskinjice su bile nedodirljive za njih… U glavama su se rađala erotska priviđenja.

Dorćolac, prevejani beogradski šatrovac, sada već potporučnik, vodio je kolo u tim seksi-pričama. On bi zasmejavao svoje kolege: – Ja Ruskinjici ništa nažao ne bih učinio. Samo bih je svukao i ostavio u čizmama. Zamislite lepo izvajano i nežno devojačko telo u grubim čizmama. Ova perverzija je palila i razbuktavala strasti. A Dorćolac je ispadao iskusni dasa. Naravno, on tada nije mogao ni da sanja da mu ta dosetka, koja mu se u podsvest uvrtela kao frojdovski crvić, zamalo nije došla glave pet godina kasnije kad je u Bukureštu sreo zavodljivu Banaćanku u vojničkim čizmama.

Onog prolećnog dana 1950. kad je zazvonio na vrata bukureštanskog stana potporučnika Sekuritatee, mlade Srpkinje iz Rumunskog Banata, Dorćolac je u svojoj podsvesti nosio erotske slike kojima se nekada zavaravao i naslađivao. Ali, i ovaj put te su slike ostale samo slike. Do sudara nije došlo. Privlačna Banaćanka je uhapšena i osuđena na smrt. Život je išao dalje svojim tokovima. Tri puta je izvođena pred streljački stroj. Banaćankin život je klesan tako da je ispalo da 1954, posle izmirenja Tita i Hruščova, rumunski komunistički vođa Georgiu Dež nju pomiluje i pusti sa robije. A 1956, po odluci tadašnje jugoslovenske vlade, ona je prebačena u Beograd i proglašena za narodnog heroja. Godinama je radila u nekom beogradskom auto servisu. Sada krcka krvavo stečenu srpsku penzijicu.

Dorćolac, sasvim slučajno saznaje da je Vida živa i zdrava, i da je u Beogradu. Dobija čak njen telefonski broj. Ni sam ne znajući zašto to čini, on joj telefonira iz Bukurešta i uglavljuje nov sastanak. Nakon 57 godina! NJega je pred susret kopkalo jedno pitanje. Iz čistog ljubopitstva ili neke još preostale muške gordosti hteo je da sazna da li je nekad mlada Banaćanka bacila oko na njega zbog toga što je bio zgodan ili zbog toga što je dobila zadatak da i o njemu nabavi podatke koje bi, potom, prosledila udbovskoj vezi. (Politika, 4. novembar 2007)

Radio-stanica je učestvovala u političkoj borbi

To naravno nije kraj ove priče, jer sad počinje deo o radiju koji je kasnije ubilo vreme. Negde sredinom 1949. u Bukureštu je počela da radi Slobodna Jugoslavija, koja nije objavljivala gde se nalazi, a faktički nalazila se u samom centru Bukurešta. Kad je izbio sukob sa Informbiroom, pored raznih štampanih glasila, osnovana je i ta radio-stanica. U njoj sam počeo da radim od 1950. Imala je emisije na srpskohrvatskom, slovenačkom i makedonskom. Nnjen prvi glavni urednik bio je Duško Novakov, čini mi se Pančevac, a tri godine bio je glavni urednik Uroš Tomin, inženjer hemije, kasnije doktor filozofije, iz Kikinde.

Bio sam oficir, i došlo je do sukoba. Opredelio sam se protiv Tita. Bio sam podvrgnut ispitivanjima i, umesto da odem na Goli otok ili ko zna gde, da bih se spasio, našao sam se ovde u Bukureštu. Po struci sam geodetski inženjer, ali sam promenio posao i prešao silom prilika u novinarstvo. Novinarstvom se bavim od 1949, kad sam otišao u Slobodnu Jugoslaviju. Uglavnom su to bile vesti, emisije su išle skoro 24 sata… Ova radio-stanica je učestvovala, apsolutno, u političkoj borbi. Direktno.

Najpre preplivao Dunav, a potom "progledao" 3

Postojalo je uredništvo, a mi smo imali izvesnu samostalnost. Osnovne direktive dobijali smo iz Moskve, priučavali smo se radio novinarstvu. To su bili napabirčeni novinari, nikako iz struke. Jedini pravi novinar bio je Viktor Nedić. On je bio prvi posleratni dopisnik Tanjuga iz Berlina, i njega su doveli u Bukurešt. On je bio najsposobniji od svih nas. Bili smo šegrti u novinarstvu. Jugoslovenska redakcija je emitovala program 24 sata ukrug, sve vreme, ponavljali su se programi. To je bila kratkotalasna stanica. Bila je u dubokoj ilegalnosti, da se stvori utisak da se ne zna odakle se emituje program. Sa mnom je radio i Aleksandar Opojević, čovek koji je dvadeset godina kasnije ubijen prilikom otmice i hapšenja Vlada Dapčevića u Bukureštu. On je bio major jugoslovenske vojske.

Prvi spikeri su bili Zlata Milić, ona je negde, čini mi se, iz Pančeva ili iz Bele Crkve, i Branko Berić iz Šapca. Upečatljiv detalj koji pamtim je sa Olimpijade u Helsinkiju 1952, kad su igrale fudbalske reprezentacije Jugoslavije i SSSR. Mi smo bili u velikoj dilemi: za koga da navijamo? Znate, srce je u Srbiji, a ovamo – mi smo sa Sovjetskim Savezom zajedno. Znate, ta utakmica je bila dramatična. Mi smo vodili 5:1, a Rusi su izjednačili na 5:5 u poslednjem minutu. Moralo je naknadno da se igra.

U ponovljenoj utakmici naši su pobedili, ne sećam se sa koliko, i onda su tu loptu odneli u Beograd, na Terazije. Rečeno je: mala Jugoslavija je pobedila veliki SSSR. Međutim, u finalu su se sreli Mađarska i Jugoslavija, i onda je mala Mađarska tukla Jugoslaviju. I ja dobijem nalog, odnosno traže mi da komentarišem to i upravo sam tako i komentarisao, o toj lopti. Bila su takva vremena.

Otprilike, kao što je beogradsko Dedinje, tako je ispod „bukureštanskog Dedinja“, postojao podzemni prolaz kroz jednu garažu. Tamo se stupalo u redakciju radija. Sedišta radio-stanice menjana su tri puta zbog bezbednosti. Otpadali su neki ljudi da se ne bi znalo gde se nalazi ta stanica. Iz ličnog iskustva znam da je redakcija bila direktno potčinjena rukovodstvu Informbiroa, čije je sedište bilo u Bukureštu. Onaj ko poznaje istoriju, zna da je sedište Informbiroa bilo najpre u Beogradu 1947. Kasnije, kad je došlo do sukoba, prebačeno je u Bukurešt. Što se tiče materijalne strane, znači nalaženja sedišta, opremanja, tehnike, studija, to je obezbeđivala Komunistička partija Rumunije, direktno Centralni komitet.

Postojali su specijalni instruktori koji su radili samo sa nama. Što se tiče tehničkog osoblja oko radio-stanice, to je ipak velika radio-stanica, bilo je oko trideset ljudi: radio-inženjeri, tehničari, operateri, daktilografkinje, obezbeđenje, šoferi i čistačice. To su bili sve Rumuni ili nekoliko Srba iz rumunskog Banata koji su srpski loše govorili. Samih članova redakcije bilo je sedamnaest, najviše novinara. Naše opšte postavke su bile postavke Informbiroa. Išlo se direktno na obaranje Titovog režima, naročito u početku kad se verovalo da se to može ostvariti…

Najluksuznija vila na „rumunskom Dedinju“

Radio je bio organ Informbiroa. Te članke smo prenosili, prevodili sa ruskog i rumunskog. Najveći deo svih materijala koje smo prenosili, uziman je iz antititovske emigrantske štampe… Možete shvatiti da su makaze radile punom parom. Članci su se isecali i – čitali. Primitivno novinarstvo, ali takvo je vreme bilo. Mogu vam reći da smo pisali i sopstvene komentare bez naznake autora. Ja sam često pisao komentare. Naravno, glavni izvor podataka pružila nam je jugoslovenska štampa koja je stizala sa velikim zakašnjenjem tako da nismo mogli da pratimo događaje aktivno, da reagujemo svaki dan na nešto. Slušali smo Radio Beograd, između ostalog.

Postojalo je, ali nije bilo organizovano slušanje ili beleženje emisija. Nije postojala ta tehnika. Recimo, ako se sećate kad je Đilas pokrenuo odvajanje od Tita, mi nismo znali šta se tačno dešava. Među nama je izbila polemika. Nismo shvatili Đilasove teze, mi dugo nismo znali koga da podržimo – Đilasa ili Tita? Nismo znali šta se tačno dogodilo u Jugoslaviji. U suštini, mi smo ćutali jedno vreme oko toga, a trebalo je da budemo aktivni. Nismo imali dodir sa našim slušaocima. Nismo dobijali pisma. Bili smo odvojeni od tog sveta.

Programi su uglavnom bili govorni, ali emitovana je i međunarodna revolucionarna muzika, recimo Bandijera rosa, koja je često bila emitovana, ili Pol Robinson, Amerikanac, crnac. Interesantno je spomenuti da je najavna špica jedno vreme bila Internacionala. Verovalo se da smo mi zastupnici pravog socijalizma. Međutim, kad se kasnije pojavio Savez jugoslovenskih patriota, onda smo prešli na drugu špicu. Mogu da posvedočim da je redakcija imala relativnu autonomiju. Mi smo planirali emisije, ali smo podnosili izveštaje našem koordinacionom komitetu i centru jugoslovenskih revolucionarnih emigranata u Moskvi.

Šef tog centra bio je general Pero Popivoda. Mislim, ta relativna autonomija vredi da bude naglašena zato što Informbiro, odnosno Rusi i drugi koji su bili oko nas, nisu znali tačno šta mi prenosimo, šta mi to govorimo. Tamo negde 1951. poslali su nam iz Moskve u Bukurešt mladog prevodioca Jurija.

U obračunima sa jugoslovenskom štampom koristili smo najgrublju terminologiju, a i ta štampa nam nije ostajala dužna… Čitav rad na Slobodnoj Jugoslaviji odvijao se u dubokoj konspirativnosti. Kad bismo imali slike da pokažemo gde je bila stanica, videla bi se jedna od najluksuznijih vila na „rumunskom Dedinju“. Niko ne bi sanjao da se tamo nalazi jedna ilegalna radio-stanica. Zašto je bila tolika konspirativnost? Radilo se o tome da su se oko nas vrzmali svakojaki agenti raznih službi jer je to bilo vreme borbe „blok protiv bloka“. Nas su tražili. Trebalo je da se pronađe gde je stanica, odakle je emitovala program. Emisioni centar bio je daleko od Bukurešta.

Govorili su nam šefovi da postoji mogućnost da budemo kidnapovani. Možda se u toj opreznosti i preterivalo, ali i to je bio deo propagande. U svakom slučaju, to tajno voženje automobilima noću i danju, govorilo je o tome da postoji, možda i neopravdano, strah od opasnosti, ali je to, verovalo se, podizalo revolucionarni duh…

Sad kad bacim pogled na to šta je sve prošlo, skoro šezdeset godina, to je prohujalo kao vihor. Bilo je to jedno romantično vreme u kome sam učestvovao svom svojom dušom i telom. Ali, onda, kad je sve prošlo, na sve to gledao sam sa izvesnom dozom kritike. Rekao bih: progledao sam. Znam da sam tada bio priučeni novinar, ali sam kasnije nešto i naučio. A sada, ako me u Beogradu objavljuju u raznim novinama, znači da ti tekstovi ipak nešto vrede.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.