NATO-u ističe garantni rok

Ne: tu su sad i neki dodatni problemi sa nailazećim vikend samitom NATO-a u Čikagu, koji su poprimili takve razmere da na pojedinim vašingtonskim punktovima počinje da se pominje kriza koja „preti početkom kraja“ stožernog vojnog saveza zapadnog demokratskog sveta.

Na primer, povodom stalno neuralgičnog Avganistana ovih dana je neočekivano ozbiljno zapelo između Londona i Pariza, odakle su krenuli pozivi za hitnim posredovanjem Vašingtona. Konkretno, britanski premijer Kameron zatražio je Obaminu podršku u pritisku na novog francuskog predsednika Olanda da preispita obećanje (iz svoje nedavne trijumfalne predizborne kampanje) da će kad isprati Sarkozija iz Jelisejske palate, povući sa avganistanskog ratišta, već do kraja ove godine, glavninu francuskih snaga od nekih 3.300 ljudi.

Američki predsednik je, pak, u svojoj kampanji za novembarski reizbor nedavno najavio da će se borbeno angažovanje SAD u Avganistanu okončati decembra 2014. Generali iz Pentagona sugerisali su mu taj rok računajući na dogovoreno sadejstvo francuskih trupa na tom terenu u periodu od sledećih godinu i po dana. Isti plan bio je prihvatljiv i u britanskom ministarstvu odbrane, da bi se onda, izbornog 6. aprila, pojavio u Francuskoj neki Fransoa Oland – da ekspeduje Sarkozija u istoriju i stavi svoje glavne NATO saveznike pred dilemu koju bi sad, u subotu i nedelju, trebalo rešavati sa ostalim samitašima u Čikagu.

Taj skup, inače – sa učesnicima iz 60-ak država (28 stalnih članova Savernoatlantskog odbrambenog saveza, ostali iz Partnerstva za mir i pridruženih organizacija sa raznih strana sveta) – najavljuje se ne samo kao najmasovniji, već i po mnogo čemu najkontroverzniji u istoriji ove Alijanse formirane posle Drugog svetskog rata (1946). Agenda će mu biti obimna, baš kao i lista učesnika, fokusirana na već započeta tranziciona angažovanja NATO do ključne 2014. (i kasnije), kao i na ostala egzistencijalna pitanja – prevashodno na aktuelne izazove 21. veka u situaciji dramatičnih budžetskih kresanja kao dugoročne perspektive apsolutno svih država iz stalnog i pridruženog sastava, ali i, istovremeno, daljeg širenja i jačanja postojeće organizacione strukture potencijalnim partnerima sa svih strana globusa.

Iz čikaškog pres centra javljeno je pre par dana da će se predstavnici „čak 13 država, na veoma visokom nivou“ iz tog partnerskog sastava pojaviti u petak na svečanoj večeri, pre zvaničnog otvaranja samita. Poređenja radi, u Lisabonu, 2010 – na prošlom okupljanju čelnika NATO – nije bilo nijednog predstavnika tog rastućeg belosvetskog partnerskog ešalona.

„Jasno smo rekli, i to je prihvaćeno, da ćemo ojačati dijalog i saradnju sa partnerskim državama. U današnjem svetu bezbednosni izazovi ne znaju za granice i nema zemlje ili nekog saveza koji može sam da sa tim iziđe na kraj“, rekao je tim povodom generalni sekretar NATO Fog Rasmusen.

S druge strane – kao uvertira okupljanju predstavnika globalnog vojnog saveza – predstavnici lokalnog pokreta „Okupirajmo Čikago“ završili su u utorak svoj „alternativni samit“, na kome je usvojen program masovnih protesta planiranih za dane okupljanja svetskih lidera. Njihova proklamacija vrvi od već poznatih optužbi protiv vojne i ekonomske politike SAD i ostalih pratećih zapadnih sila „usmerenih protiv radničke klase i zemalja u razvoju“.

U međuvremenu, u Kongresu, na vodećim tribinama i u uticajnim medijima pokrenuta je jedna dosad neviđena debata. Konkretno, to je polemika na temu da li je nedavna 69. godišnjica potpisivanja Severnoatlantskog odbrambenog ugovora predstavljala, možda, i pravi trenutak da sad – u Čikagu, na najvišem međunarodnom nivou – domaćini pokrenu raspravu o oportunosti daljeg održavanja u sadašnjoj formi ključnog odbrambenog saveza zapadnog sveta.

Robert Gejts, bivši sekretar za obranu u Obaminoj i Bušovoj administraciji, bio je nedavno oko toga posebno jasan i konkretan. Govoreći na temu „prevaziđenog NATO-a“, on je postavio pitanje svrsishodnosti daljeg „držanja Evrope u našem vojnom zagrljaju, kao nosećeg stuba američke odbrambene strategije, što vodi ka realnoj opasnosti od postepene kolektivne vojne irelevantnosti evropskih članova alijanse“.

Koincidencija ili ne, ovih dana, u predvečerje samita, u američkoj javnosti pominje se i podatak da je ovogodišnji budžet Pentagona ne samo rekordan u istoriji (676 milijardi dolara), nego, kao i uvek, veći nego zbir sveukupnih izdataka za odbranu svih ostalih 27 država članica NATO-a. U Čikagu će se o tome uveliko razgovarati, pri čemu neće iznenaditi ako Obama i iz toga izvuče za sebe neki predizborni poen, bez obzira kako se ta priča bude odvijala.