foto: lična arhiva“Novi Sad jeste grad Sterijinog pozorja… Novi Sad jeste grad najlepše plaže na Dunavu… Novi Sad jeste grad najlepše i jedine sačuvane barokne tvrđave na svetu, nema tvrđave takvih dimenzija kao što je naša Petrovaradinska Novi Sad jeste grad mladosti… jednog od najboljih univerziteta u ovom delu sveta… Novi Sad jeste lep, lep, najlepši grad na svetu… a kako bi drugačije o njemu govorio Novosađanin…”
Ne mogu da pričam o Novom Sadu, a da mi ne odzvanjaju ove reči mog oca, Nemanje Pavlovića, koji je pre 23 godine, davne 1999. godine, iste večeri kada je prva NATO bomba eksplodirala u Novom Sadu, napravio prvu privatnu novosadsku televiziju Kanal 9… znao je koliko je važno da Novosađani ne ostanu u medjiskom mraku… Bili smo u vreme bombardovanja jedina televizija koja je emitovala tv program u Novom Sadu. RTS je upravo iz našeg dvorišta na Trgu mladenaca emitovao svoje večernje vesti…
Novosađani su uvek bili hrabri, najhrabriji i uvek spremni da se bore i izbore za ono što im je bilo važno… i vrlo često baš “obaška”… znamo svi koliko su puta rezultati izbora u Novom Sadu bili potpuno drugačiji nego u ostalom delu Srbije… Pa nisu nam “džabe” naopake i kazaljke na Petrovaradinskom satu…
Nije lako danas biti medij… imali smo mnogo izazova… digitalizacijom smo skrajnuti, kao i sve lokalne televizije, tamo na neki 342 ili 536 kanal nekih novih digitalnih kablovskih distributera… ali se ne predajemo, radimo na tome da uz pomoć daleko poznatog našeg lalinskog inata pronađemo svoje mesto u srcima naših Novosađana… da im pomognemo da lepše i kvalitetnije žive.
Skoro svakog dana komšinice su nam nekada donosile vruće pogačice i torte… cenilo se nekada mnogo više i novinarstvo i neustrašivost novinara da svaku vest iz Novog Sada snime i prenesu… cenilo se to što se snimalo i izveštavalo i pod bombama… i to što se snimalo i emitovalo i ono što “nije smelo da se snima”… a danas smo nekako čudno, baš neverovatno, spali na silikone, šminku, novac i prostakluk…
Kanda smo se malko promenili… ućutali… predali… umorili… usporili… valjda smo se pretrpali težinom strahova od silnih teških sećanja na ratovanja, bombe, mržnje, sankcije, poplave, mećave, zemljotrese i korone… počeli smo da čekamo… da na kraju meseca “dobijemo” platu (a ne da je zaradimo)… i da nam neko drugi „upali svetlo na kraju tunela”…
Nekoliko godina sam provela i radila van Srbije… verujte mi, ne čekaju nas nigde raširenih ruku… nigde nije lepše i nigde nemamo više prava nego u svom gradu… u svom Novom Sadu…
Znam da će se moji Novosađani trgnuti i presabrati… da ćemo nastaviti zajedno da gradimo još mnogo naj stvari u našem Gradu na koje ćemo biti ponosni.
Čim se završe izbori, probaćemo da napravimo potpuno drugačiju televiziju, koja će biti potpuno dostupna Novosađanima. Mesto na kojem ćemo zajedno pronalaziti rešenja za razne životne situacije. Nećemo više samo čekati i pričati… u mnogim situacijama umeli smo uvek, a umemo i danas, da zasučemo rukave i sami upalimo svetlo na kraju tunela.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
