Ne radim, a kaplje

Međutim, pre nekoliko godina ozbiljno sam se razboleo (nisam ja baš toliko naivan da se razbolim neozbiljno). Lekari su rekli da imam rak grla i da će lečenje biti dugo i neizvesno. Rođaci i prijatelji odmah su me otpisali, te i ja učinih isto. Krenuše hemoterapije, operacija, zračenja i sve što uz to ide – mučnina, opadanje kose… prođe i to i, na sveopšte iznenađenje, oni mi saopštiše da su me izlečili. Priče da doktori uzimaju pare za lečenje, u mom slučaju pokazale su se potpuno netačne. Valjda zato što iste nisam imao. Pre mog otpuštanja iz bolnice, dođe neka žena, valjda njihova socijalna radnica za te slučajeve, objasni mi da sam ja invalid i da mogu da tražim nadoknadu od države i socijalnu pomoć i da sasvim pristojno živim. Možda bih ja to i prihvatio, ali tokom bolničkih dana načitah se ja štampe i nagledah dnevnika. A tamo: kada bi svaki građanin ove zemlje preuzeo inicijativu, bio preduzetnik i vredan, budžet bi bio pun i imali bismo kilometre autoputeva, pruge kojima vozovi jure 220 na sat i mostove na sve strane.

Nikako mi ta ideja o budžetu nije izlazila iz glave, nekako mi se uvukla u misli i kad sam jednog dana pročitao jedan drugi članak, znao sam šta mi je činiti. U tom drugom članku pisalo je kako se u našem idolu, Evropi, sve više traže i proizvode didaktičke igračke farbane ekološkim bojama. Te igračke pomažu deci da razviju maštu, motoriku, povećavaju koncentraciju, što je uslov da kasnije budu dobri đaci, studenti, inženjeri i na taj način doprinose razvoju svoje zemlje.

Već vam rekoh da sam naivan, a ni mahinacije mi nisu jača strana. Ali, što bog na jednom mestu uzme, na drugom vrati. Dajte mi komad drveta, alatku i dobićete prelepe drvene oblike, kakve god poželite.

I tako ja čvrsto reših da to radim. Valjda je bolje da punim budžet nego da zahvatam iz njega.

Da skratim priču: otvorih ja zanatsku radnjicu, sve po propisu, i počeh da radim. Napravih ja lepe igračke. Pohvališe ih i stručnjaci i amateri, i kako to već ide, otišao u velikoprodaju da ih ponudim da se prodaju po Srbiji. Malo me je bilo strah njihove reakcije, ali njima se svidelo pa mi ponudiše da ih ostavim a oni će kad prodaju da mi daju pare. Malo mi je bilo čudno što ja moram da platim daske, farbe, testere, šmirglu, struju, porez, i niko me ne čeka da prvo prodam. Ali, O.K., to valjda tako ide.

Elem, dođoh ja za neko vreme po pare, a oni: „Slabo ide prodaja, što ne zalepiš nekog Marutija, Ben-tena, Bakugana i sl.?“ Dobro, shvatim ja zakon tržišta, izađem pokunjen i počeh da šetam gradom. Pogledam, u prodavnici moj vozić. Moja cena je 950, kod njih 3.200 dinara. Pa zato i ne ide. Shvatim ja u čemu je problem. Pa mene, bre, materijal i ostalo košta oko 500 dinara, a oni komotno pokupe kajmak.

Reših ja da sam prodajem svoje proizvode. Biće bolje kupcima, meni i, naravno, puniće se budžet. Raspitah se: lokali skupi, ali ima mesta na pijacama, tamo ima dosta ljudi, pa ko zna… I odoh ja na pijacu.

Sav ponosan, stavih svoje proizvode na tezgu. Prodavci se oko mene nešto čudno smejulje, valjda je to deo folklora. Počeše da dolaze mušterije: je l’ imate šnale? Majstore, je l’ imate gumice za slavinu, ali one što idu na onu cevku? A kalendare? Dođe onaj da mi naplati kvitu za tezgu. Rekoh da ništa nisam prodao, ali on: „ako ne ide – doviđenja, sklanjaj robu“.

I tako ja, pokunjen i razočaran, krenuh opet u šetnju gradom. U toj šetnji videh jednu kulturnu ustanovu. Pored nje neki ljudi prodaju slike, knjige i nakit koji sami prave. Začuđujuće – nema galame, svađe, pričaju lepo a neko nešto i kupi. Videh ja da je to moja slamka spasa. Pitam prodavce da i ja tu nađem svoje mesto pod suncem. Pogledaše me malo mrko, al’ kad videše da nemam robu sličnu njihovoj, rekoše da stanem uz neki zidić, ne zauzimam trotoar i ne uništavam zelenilo. I tako to krenu. Počeše ljudi da prilaze, hvale, kupuju i pođe to nekim svojim tokom. Kupovali su i glumci, režiseri, dečiji psiholozi, vaspitači a i za logopede sam pravio ponešto po porudžbini. Kupovali su i stranci, samo im je bilo sumnjivo to što nešto što kod njih vredi 50 evra, ja prodajem za deset (možda je kradeno?) Ali, kad im objasnim da bi me ovde proglasili ludim ako bih rekao da vozić košta 50 evra, shvate i – kupe.

Prođoše tako dani i godine. Nikome nije smetao mali kutak sa drvenim igračkama, mene su odavno prozvali Đepeto, a i neke novine su pisale o tome. Vratismo dugove, ponadasmo se žena i ja da ćemo skupiti neko učešće, pa na neki kredit kupiti stančić. Dosta nam je više gazda i kirija. Radio sam po ceo dan – ujutro u radionici, a po podne na tezgi, TV nisam gledao a dete počelo komšiju da zove tata. Ali, nema veze. U pauzi na tezgi čitao sam knjige. Slušao rok i bluz, ne znajući da to više nije aktuelno.

A budžet sam punio.

Onda jednog dana videh neke lepe mlade ljude. Lepo odeveni, obučeni u fino skrojena plava odela a i automobili im fini. O, bogu hvala, pomislih, ne moraju samo manekeni da šetaju po pisti. Naka malo siđu među narod. Pođoše oni prema meni nasmejani, i ja se već spremih da pohvalim tu pojavu na beogradskim ulicama. Ali, oni rekoše da nisu manekeni, nego službena lica i da moram da platim 2.500 dinara zato što prodajem tu. Pa gde idu te pare, pitam. U budžet, naravno.

Odmah mi bi lakše i ja bez reči platih. Ma, dođite vi svaki mesec, biće i za mene, i za vas, i za odela, i za budžet, naravno. Ja, eto, više volim budžet da punim nego pečenje da jedem. Oni, međutim, počeše da dolaze svaki dan. Jedno vreme sam plaćao, pa pozajmljivao, a kad više nisam imao – uzeše robu. Prosto mi bilo žao da moje kutije prljaju onako nov kombi.

Pošto u svakoj nesreći ima i sreće, jedno službeno lice me je posavetovalo da idem do opštine, objasnim svoj „slučaj“ pa ću dobiti dozvolu za rad. Plaćaš mesečno i te pare, naravno, idu u budžet (e, kako pametni ljudi, završili kurs, odmah se vidi).

Silno se obradovah, od sreće htedoh da izljubim to službeno lice, ali je ona rekla da će „hvala“ biti dovoljno.

Pun elana, krenuh u akciju. Spremim slike proizvoda, članke u novinama, pohvale stručnjaka. Nemam reči kako su me lepo primili, saslušali i pohvalili to što radim. Pomoći će koliko mogu, samo da se donese novi urbanistički plan za jedno šest meseci. To će, naravno, u zemlji Srbiji možda biti i za tri. I ja počeh da čekam. Moje dete nije imalo razumevanja za to, jer je htelo da jede svaki dan, ali rođaci jesu, pa su mi pozajmljivali. Čak i ovi iz Elektrodistribucije rekoše da će uz „pristojnu“ kamatu sačekati da platim struju.

Meseci prolaze, ja obilazim opštine i još ništa.

Kad već izgubih strpljenje, skupih nekako 2.500 dinara i izađoh opet na ulicu – pa šta mi bog da. Ne prođe dugo, a evo lepih, nasmejanih ljudi u plavom. Računam, ako i dam 2.500 a zaradim 3.000, biće bar malo za dete koje je u međuvremenu pošlo u školu i svaki dan dolazi sa nekom uplatnicom. Al’ hoćeš, kazna je sada 5.000. Pa kako to, pitam. Pa, manje uličnih prodavaca, a mi moramo da popunimo kvotu, rekoše. Ama, je l’ to znači da će, ako u Beogradu ostanu dva ulična prodavca, kazna biti 250.000? E, i tu se nađe jedan dobar čovek u plavom da me posavetuje. Kaže, što ti, brate, kao invalid, ne tražiš pomoć od države. Pa malo socijalna pomoć, pa da te bog vidi. „A budžet, dreknem, a putevi, a brze pruge?“ A on: „Ma, budalo, ovi sa džipovima neka pune budžet, a ti uživaj!“

I tako i bi.

Ovo je sada neki novi život. Ne radim, a kaplje. Gledam TV, nisam ni znao da postoje tako kulturne emisije kao što su Farma i Veliki brat. A i muzika – saznao sam ko je Seka, Jelena, Dženan. Što ne poslušah onu ženu s početka priče? Stvarno sam naivan.

I sad, kad god sretnem lepe ljude u plavom, nasmejem im se i mahnem. Doduše, oni mi ne uzvrate, ali ja im ne zameram. Imaju puno posla. Ima toliko ljudi kojima je potrebno podeliti pametne savete.