Novi eksperiment "isuviše zdravog Putina": Teheranski samit Rusije, Irana i Turske i rusko-američko sučeljavanje na Bliskom istoku 1 EPA-EFE/IRANIAN PRESIDENTIAL OFFICE HANDOUT HANDOUT EDITORIAL USE ONLY/NO SALES

Rusko-američko sučeljavanje u najbližoj prostornoj i vremenskoj formi dogodilo se poslednjih nekoliko dana i to na Bliskom istoku.

Američki predsednik Bajden boravio je u Izraelu i Saudijskoj Arabiji, gde je nastojao da rehabilituje svoje odnose sa saudijskim prestolonaslednikom Mohamedom bin Salmanom, nakon teških reči koje mu je uputio i sankcija koje su SAD preduzele protiv monarhije Sauda.

Zbog toga saudijski prestolonaslednik nije želeo ni da uzme tlefonsku slušalicu kad mu je Bajden telefonirao nakon izbijanja rusko-ukrajinskog sukoba.

Nakon toga, saudijska strana je jasno podržala poziciju Rusije, odbijajući da usliši američke i zapadne zahteve za povećnjem proizvodnje nafte kako bi se snizile cene i smanjio globalni pritisak energenata na zapadne vlade.

Uz saudijskog prestolonslednika, Bajden se sreo sa još osmoricom arapskih lidera.

Samo što je okončana turneja američkog predsednika, na Bliskom istoku pojavio se ruski predsednik Vladimir Putin.

On je posetio Teheran gde je razgovarao sa iranskim i turskim liderom o situaciji u Siriji, u Astana formatu tri vodeće zemlje.

Ali, daleko od toga da se govorilo isključivo o pitanjima koja su neposredno bila na dnevnom redu.

Može se reći, imajući u vidu sadašnje okolnosti, da je Sirija bila u drugom planu. Teheranski samit u formi trilateralne saradnje svojevrsni je istorijski eksperiment, budući da su Rusija, Iran i Turska veoma različite zemlje u istorijskom, verskom i vrednosno-kulturnom pogledu.

Moskva, Teheran i Ankara takođe održavaju razlike u spoljnopolitičkim ciljevima.

Saradnik ruskog predsednika, nekadašnji ambasador u Vašingtonu, Juris Ušakov najavljivao je da će biti reči o „poverljivom dijalogu“ iranskog i ruskog lidera, što se na zapadu razume kao „upozorenje“ o stvaranju nove koalicije koja je neprijatna za zapad.

Ovaj model saradnje, u tom smislu je otvoren izazov Zapadu, koji smatra da samo vrednosno bliske zemlje mogu da računaju na razvoj bliskih kontakata.

NOVE GEOPOLITIČKE KALKULACIJE: „Samit je demonstracija novonastale antizapadne, antidemokratske alijanse koja se proteže od ruba Istočne Evrope do Južnog kineskog mora – sa majkom Rusijom u centru“, rekao je oksfordski profesor i stručnjak za Rusiju, Mark Almond, dodajući da je „to zastrašujuća perspektiva“.

To je uočio i Njujork tajms koji je ocenio da je „Putinovo putovanje pokazalo kako sukob u Ukrajini pomaže ujedinjavanju dve regionalne sile izolovane od Evrope i SAD i menja geopolitičke kalkulacije u svetu“.

Ruski predsednik je tokom ovog boravka dobio ne malu nagradu, pošto je iranski verski vođa Hamnei javno podržao odluku Moskve da pokrene specijalnu operaciju u Ukrajini. „Ako je put otvoren za NATO, onda on ne vidi granice.

Da Alijansa nije zaustavljena u Ukrajini, onda bi posle nekog vremena počeo rat pod Krimskim izgovorom“, primetio je iranski lider i pozvao na budnost u vezi sa „prevarnim akcijama Zapada“, jer su Amerikanci „jaki i lukavi“.

Američke obaveštajne službe navode da je Putin razgovarao o nabavci iranskih dronova, što bi trebalo da ukaže na nedostatak ruskih zbog teškoća koje Rusija ima zbog sankcija u mikroelektronici. Pretpostavljalo se da bi Putin ponudio rusko žito u zamenu za dronove.

Iako je pomoćnik ruskog predsednika, Jurij Ušakov negirao da je ruski predsednik vodio razgovore na ovu temu i nema neposrednih činjenica koje bi potkrepile ovu pretpostavku, ona nije isključena, pošto Rusija i Iran imaju veoma razvijenu barter trgovinu bez novca, pa bi sa te strane sigurno i dronovi mogli da budu predmet razmene.

Ruski ambasador u Teheranu, Levan Džagarjan, dao je još jednu dimenziju ovoj posetio. Iran bi trebalo da pouči Rusiju kako da zaobilazi sankcije Zapada.

„Iskustvo Teherana u zaobilaženju nelegalnih zapadnih sankcija može biti ‘prilično traženo i poučno’ za Rusiju. Iranski partneri, sa kojima se Moskva već duže vreme konsultuje, prema sopstvenoj izjavi, u tome su postali ‘profesori'“, primetio je ruski ambasador.

Protiv Irana uvedeno je nešto više od 3.500 sankcija, a protiv Rusije sada već više od 6.000.

Za američku stranu, ova poseta je dokaz „očajanja“ u kome se nalaze Putin i Rusija. Predstavnik Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, Džon Kirbi, izjavio je da putovanje ruskog predsednika „pokazuje stepen izolovanosti zemlje, koja je sada prinuđena da se obrati Teheranu za pomoć“.

Ali, šef CIA Vilijam Berns, za razliku od nebrojenih nagađanja o pogoršanom Putinovom zdravlju, saopštio je da je ruski predsednik čak „isuviše zdrav“.

Zato je američki predsednik Bajden pokušao da svojim tvrdim antiiranskim partnerima, od Izraela do arapskih država, pokušao da prenese pomalo kontradiktornu poruku.

Naime, pokušao je da im kaže kako je „proiranski“ stav, zapravo najbolji „antiiranski“ stav.

On ih je uveravao da je Iran glavni američki suparnik u regionu, ali da je u interesu svih da tog i takvog suparnika drže što bliže uz sebe.

POZICIJA IRANA: Za američke jastrebove ovo je neprihvatljivo. Oni smatraju da je jedini ispravan jezik na kome treba da se razgovara sa Iranom, jezik sile i „maksimalnog pritiska“ koji je primenjivala Trampova administracija.

Zbog toga oni odbijaju svaki Bajednov pokušaj da se vrati na ranije stanje koje je ostavio predsednik Obama. Oni tvrde da je Bajden „ukinuo sankcije, odrekao ih se i odbio da ih sprovede“, pa bi sada Iran mogao da dopuni svoje devizne rezerve desetkovane kampanjom „maksimalnog pritiska“ državnog sekretara Majka Pompea, a to sve umanjuje Hamneijevu spremnost da postigne dogovor.

Uoči Bajdenovog puta na Bliski istok, zamenica državnog sekretara, Vendi Šerman objasnila je razmišljanje Bajdenove administracije o Iranu.

„Postoji veoma održiv sporazum i Iran samo mora da kaže „da“, rekla je Šermanova, objašnjavajući da se unutrašnja politika verovatno igra oko toga ko je zaista aktuelni vrhovni lider nacije.

„Koliko znamo, oni ne mogu da donesu odluku…“ Šermanova kaže da je u najboljem interesu Irana da sklopi dogovor.

„Dobili bi olakšanje sankcija. Oni bi unapredili svoju ekonomiju i ponovo prodali svoju naftu, a svetu je potrebna njihova nafta, da bi mogli da dobiju dobru cenu za nju. Sve je u njihovom interesu da to urade, ali im je veoma teško postići konsenzus“, rekla je ona.

„Evropska unija, Francuzi, Nemci, Britanci koji su pregovarali o ovom sporazumu, zajedno sa Rusijom i Kinom, svi žele ovaj sporazum“.

Iz svega toga jasno je da bi, u ovom trenutku, kad je svaka kap energenata važna, iranski izlazak na svetsko tržište doneo zapadu izvesno olakšanje.

Dok su uz postojanje sporazuma, SAD i zapad imali obezbeđen uticaj na iransko ponašanje, on sada ne postoji ne i najmanjim tragovima.

Iran je u međuvremenu potpisao Sporazum o strašetkoj saradnji s Kinom koji uključuje 500 milijardi dolara kineskih ivesticija u narednih 25 godina.

U analizama ovog sporazuma formulisana su dva stajališta. Prvo je da iranski „zaokret prema istoku“ predstavlja trajnu promenu u njegovom strateškom ponašanju i da ulazi u novu eru takmičenja sa Zapadom.

Drugo stajalište moglo bi se okarakterisati kao umirujuće jer prema njemu nije u toku nikakvo približavanje Kine i irana, nego kao uobičajena stvar u odnosima velikih sila.

STATUS QUO NA BLISKOM ISTOKU: U skladu s ovim stajalištima, pojavljuju se slična putanja politike – svaka je vezana za povratak na Zajednički sveobuhvatni plan delovanja (JCPOA) iz 2015. godine. Implikacija prvog stava je da Teheran i Peking (i Moskva takođe) imaju zajednički strateški interes u suprotstavljanju vojnoj nadmoći SAD, a prema drugom, pošto se ne radi na trajnom strateškom partnerstvu, najbolje je odustati od sporazuma i pregovarati o novim bezbednosnim uslovima.

Postoji i treće stajalište koje proizlazi iz srednjeg shvatanja iransko-kineskog strateškog konteksta, a koje sugeriše da se Iran nije u potpunosti posvetio „istočnom zaokretu“, niti će to uraditi ukoliko bude mogao da postigne sporazum sa Zapadom.

No, ako ne postigne sporazum sa Zapadom, Teheran će se najverovatnije u potpunosti posvetiti Kini.

U ovom trenutku, reklo bi se, ova treća opcija je na stolu i nju američki predsednik Bajden pokušava da operacionalizuje.

Ukoliko je uspeo da ubedi svoje bliskoistočne sagovornike, pred američkim predsednikom nalazi se još jedna prepreka. To je Rusija, bez čije saglasnosti sporazum u Beču ne može da bude potpisan.

U ovom trenutku čini se da nema nikakvog kooperativnog odnosa između Vašingtona i Moskve, mada Vendi Šerman tvrdi da i Moskva želi potpisivanje novog nuklearnog sporazuma sa Iranom.

Mnogo realnije je da je Putinov zadatak bio da poništi ono što je američki predsednik postigao, ukoliko je došao do nekog rezultata. Dnevni red pregovora između lidera tri zemlje bio je intenzivan.

To je uključivalo kako problem mirnog rešavanja sukoba u Siriji, tako i proširenje trgovinske, ekonomske i vojnopolitičke saradnje. Putinov sastanak sa iranskim predsednikom Ebrahimom Raisijem bio je posvećen ekonomskoj saradnji. U proteklih šest meseci trgovina između Rusije i Irana porasla je za 40 odsto i to je „veoma dobar pokazatelj“, ocenio je ruski predsednik.

Ruski ekspert Vladimir Belov, opet, smatra da poseta Džoa Bajdena Bliskom istoku nije dovela do ujedinjenja arapskih zemalja na antiiranskoj osnovi, što je bio jedan od ciljeva ove turneje.

Kad je reč o sporazuma o iranskom nuklearnom programu, lopta je na strani SAD. Vašington se zalaže za povratak na sporazum uz zaključivanje dodatnog sporazuma, što Teheran kategorički odbija.

Drugi stručnjak, Aleksandar Marjasov, ocenjuje da potpisivanje američko-izraelske deklaracije tokom Bajdenove posete Jerusalimu, u cilju suprotstavljanja Iranu u regionu, doprinosi preduzimanju aktivnih recipročnih koraka koje bi učinio Iran i jačanju vojnopolitičke saradnje između Teherana i Moskve.

Odmah po završetku posete Iranu telefonom su razgovarali Vladimir Putin i Mohamed bin Salman. Saudijski princ je u više navrata od početak rusko-ukrajinskog sukoba demonstrirao podršku Rusiji na račun SAD.

Izvesno je da su jedan drugog obavestili o susretima koje su imali, ali i osigurali i to da na njima nisu radili ništa protiv međusobnih interesa, kao što je ukrštanje sagovornika to moglo da sugeriše.

Zbog toga, čini se da Saudijska Arabija i Rusija ostaju ključne zemlje na Bliskom istoku i da je i nakon svih brojnih aktivnosti i poseta, Bliski Istok ostao u neizmenjenom, status quo stanju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.