Foto: A. L./DanasNovi Sad je 2022. godinu dočekao kao Evropska prestonica kulture, sa kojom ona počinje i završava. Sam ovaj naziv dovoljan je da bude ubeležena u istoriju grada.
Da li je EPK opravdao očekivanja, već će reći sećanja. Kulturni radnici i javnost oko njih, podelili su se već na samom početku, na one koji su odlučili da učestvuju u ovom programu i na one koji su odbili saradnju sa novosadskim gradskim vlastima. Tako su i ocene svega što je dalje nastalo vrednovane u tonu ovih podela.
Ukratko, ono što je i pre bilo dobro u novosadskoj kulturi, bilo je dobro i EPK godini, a da li je ona proizvela neku novu vrednost, još se ne razaznaje. Stefan Milenković je došao u grad i mladi violinisti mogu da uče od najboljeg, ako to ima veze za EPK, bravo.
Sa druge strane, nekad sam redovno išao u Kinesku četvrt, a otkad je EPK napravila od nje, „kreativni distrikt“ tamo me više nema, kao ni hiljade drugih ljudi koji su posećivali autentične alternativne klubove, danas ili zatarabljene ili porušene.
Elem, januar je dočekan sa EPK predstavom „Zeniteum“. Odzvanjali su urlici glumaca ispred Banovine gde je postavljena impozantna bina. Pre kraj godine dočekali smo da deo tog zdanja, gde je Skupština Vojvodine napukne zbog izgradnje podzemne garaže. I sada slušamo tišinu.
Krivaca naravno nema, odgovornih tek, iako je dokazano da je posao počeo bez svih papira. Da, samo se nameće; onog iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Sve ostalo stalo je između ova dva događaja. Novi Sad je ostao bez svog najdugovečnijeg gradonačelnika, Miloša Vučevića, koji je avanzovao na mesto ministra odbrane. No njegov naslednik, Milan Đurić odmah je požurio da saopšti kako se ništa neće menjati, pa nekih novih vetrova iz smera Gradske kuće nema, niti će ih biti.
Vučevića njegovi stranački saborci i ljubitelji vole da upoređuju sa Jovom Dejanovićem, najvećim graditeljem među novosadskim lordmerima. Protivnici, opet, kažu da nije bio ništa više od poslušnika direktno porodice, tačnije braće Vučić, a od njegovih graditeljskih poduhvata za koje se grad baš potrudio podvlače mu mastodonski tržni centar u širem centru grada, koji i dalje ispumpava vodu ispod svojih temelja, dok to bude mogao.
Utisak je da su novosadskim vlastima u ovoj godini najveći problem bili njihovi građani, odnosno oni koji se opiru mahnitom građenju stambenih prostora, podstaknutom slivanjem raznog sumnjivog novca u posao sa nekretninama.
Ne bi nas začudilo da Novi Sad koji već sada ima na desetine hiljada stanova viška, za koju deceniju postane prvi grad na svetu koji će imati po jedan stan za svakog svog građanina.
Sceni godine, prethodilo je predavanje više od 12.000 potpisanih primedbi na novi GUP, a nakon apsolutnog ignorisanja iskazane volje građana, pred sednicu Skupštine grada, kada se on usvajao, održan je protest. Sa njega su poslate slike na koje u Novom Sadu nismo navikli.
Okršaj privatnog obezbeđenja koje je angažovao Grad protiv aktivista bio je brutalan i nepotreban. Zašto bi javna rasprava o gradskim planovima morala da se završi tako što će neko nekom da skače po glavi? Retoričko pitanje.
Nadmudrivanje, guranje, ali i udaranje i hapšenje ekoloških aktivista nastavljeno je sa policijom na Ribarskom ostrvu gde oni već pola godine kampuju tražeći da se trasa novog četvrtog mosta, koji još ne znamo kako izgleda, premesti uzvodno, kako se ne bi uništavala priroda jedne od poslednjih zelenih oaza u gradu.
Sve je to rezultiralo smešljivom ali nimalo naivnom situacijom; da sada pitate slučajnog prolaznika da vam nabroji pet opozicionih političara, možda bi se i pomučio, ali da tražite da vam nabroji pet novosadskih aktivista, ispalio bi ko iz topa!
Zapravo politička situacija u gradu je u tolikom stanju čamotinje, da LSV nije najavila ono urnebesno raskidanje gradske koalicije sa SNS u Novom Sadu, ali „dogodine“ i nije ostala bez svog višedecenijskog predsednika, ništa se tu zanimljivo ne bi imalo ni pribeležiti. Čanak je otišao, zamenio ga je Kostreš, kao i u slučaju Gradske kuće, deluje da se pravac ne menja, barem što se tiče konkretnih poteza na čekanju.
Izvinjavam se za sramotnu neupućenost, ali bio sam ubeđen da sa Mađarima imamo najmanje problema od svih suseda. Ipak… Naprednjaci i njihovi odani partneri sa severa, Savez vojvođanskih Mađara, kako kažu, su u velikoj potrebi pomirenja dva naroda, odlučili da naprave spomenik nevinim žrtvama tokom i nakon oslobođenja Novog Sada u Drugom svetskom ratu.
Međutim stvar oko spomenika, koji svakako treba da bude podignut u Novom Sadu ma šta pričali njegovi politčki inicijatori, otišla je u krivom smeru. Odmah na početku.
Naime, Đula Kiš (SVM), jednostavno je, da l‘ neobavešten ili sa namerom, na sednicu Saveta za kulturu Skupštine grada 2018. godine doneo spisak nevinih žrtva, među kojima su i osuđeni mađarski fašisti, ali i ustaše i četnici odgovorni za zločine u Drugom svetskom ratu.
Spisak je za vreme glasanja na sednici novosadskog parlamenta volšebno nestao, ali je priča ostala, pa je „sporni spomenik nevinim žrtvama“ bio jedna od glavnih tema i tačka sukoba među politikom i građanima u minuloj godini. Njegova izgradanja pomerana je više puta tokom godine, da bi sam izvođač odustao od radova, pa ćemo o ovom još pisati kad budemo razvejavali 2023. godinu.
U Novi Sad je stigao i Soko, pa smo sad sa prestonicom povezani 200 na sat. Kažu ljudi da dobro tera i cene se još drže na promotivnim brojkama. Valja iskoristiti, dok i njega ne načne inflacija.
Setimo se i traktora ispred Banovine, koje su doterali poljoprivrednici u nameri da protestuju. Deluje da su se vratili kućama nezadovoljniji nego što su došli. Barem su neka gradska deca uživala u rezgledanju ovih opakih mašina vojvođanskih atara.
Nekako nakon Sokola i traktora, stigli su i Ukrajinci bežeći od rata, ali i mnogo više Rusa bežeći od sankcija, izolacije i sopstvene države. To je ponukalo naše tradicionalne domaćine da dignu cenu stanova za tri do trinaest puta, pa smo došli do toga da studenti više nemaju mogućnosti da borave u Novom Sadu.
Ako se neko još pita gde su, odgovoriću vam. Vratili su se kućama. Nemoguće, ali ako ima još naivnih koje zanima šta se dešava sa ostalim podstanarima, odgovoriću i na to. Izbacuju se čitave porodice sa malom decom kako bi se primili (čitaj „odrali“) Rusi.
Sećam se sa kakvim je smehom i ironijom dočekano prvo poskupljivanje domova na Fejsbuk grupama za iznajmljivanje stanova. No, već neko vreme niko se više ne smeje. Videli ljudi da je sve otišlo dovraga. Ćuti i tiho diši.
Za kraj jedan bluz. Ubijen je ulični svirač Bleki. Kristijan Kostić. Iz čistog ljudskog besnila. Scena njegovog upokojenja sa okupljenim novosadskim uličnim sviračima oko groba, koji svom kolegi sa behatona sviraju poslednju stvar, nešto je što ću sam upamtiti.
Da, obećan je i spomenik ili kakav pomen, ali za sada ništa od toga. Možda se još utvrđuje da li je bio nevina žrtva.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
