foto EPA-EFE/JULIEN WARNANDSokrat je rekao da je vrlina znanje, Bekon da je znanje moć, a prosvetitelji su verovali da je znanje ključ za rešenje svih problema, te da će prosvećivanjem naroda biti rešene sve nepravde u društvu i otklonjeno svako zlo.
Prosvetitelji su začeli ideju prava na obrazovanje nakon čega je obrazovanje postalo jedno od osnovnih ljudskih prava.
A onda, dva veka kasnije, desilo se ono, što pobornici prava na obrazovanje nisu mogli ni da sanjaju – obrazovanje je postalo teret i jedno veliko Čemu?
Svedoci smo u kojoj meri je čitav obrazovni sistem u Srbiji trošan i koliko je čitava prosvetiteljska ideja obesmišljena.
Nasilje u školi, učenici izmakli stolicu profesorki, srednjoškolac ranio učitelja lovačkim nožem, dojave o postavljenim bombama u školama, višestruko ubistvo u školi… Školovati se, izgleda, postaje opasno. A obrazovati se u školi, gotovo nemoguće.
Mesec dana nakon tragedije u osnovnoj školi u kojoj je dete ubilo decu, a nakon koje su škole u Srbiji nastavile sa „normalnim“ radom, i 19 dana pre planiranog kraja nastavnog procesa, Vlada je donela odluku da se obustavlja redovna nastava.
Nastavnici su vest saznali iz medija, što dosta govori o odnosu ministarstva prema školama, ali o i naprečac donetoj odluci.
U dopisu, resorno ministarstvo podseća na tragediju i posledice koje ona sobom nosi, ali od tada je prošlo punih mesec dana i škole su vršile svoju funkciju.
Doduše uz preduzete mere, svedene na dovijanje nastavnika i „postavljanje“ policajaca na vidna mesta kako bi svojim prisustvom odvratili od zle namere svakog potencijalnog nasilnika (što bi sada mogao biti bilo ko). Da li su time otklonjeni uzroci nasilja?
Takođe, ima i onih koji misle da su policajci još više pojačali nemir, a nastavnicima i bolan stid, podsećajući ih na nemoć da prosvećivanjem učine, ako ne društvo, a ono bar školu sigurnim mestom. Nego, da li su nastavnici krivi što im je reforma vezala ruke?
Umesto sigurnih oaza, škole su postale ogledala bolesnog društva. Suprotno svakoj prosvetiteljskoj zamisli, zveče odnekud izgovorene reči „nema škole, nema nasilja“, koje su valjda pokušaj da se i najnoviji šok racionalizuje usled iznenadne odluke o prekidu redovne nastave.
Obrazovanje je važno. To nije sporno. Sigurnost je važna. I to nije sporno. Međutim, sigurnost se u poslednje vreme sve češće navodi kao razlog (ili izgovor) za ograničenje svih prava pa i prava na obrazovanje.
U međuvremenu, vanredna situacja postaje „normalnost“, a obrazovanje skoro slučajnost. I tako, iz vanredne u vanrednu našli smo se u bezilaznoj situaciji.
Majstori u pravljenju problema, za čija rešavanja potom šalju uputstva, i ovog puta su odluku (problem) propratili „rešenjima“ koja se potpuno kose sa svim onim što jesu školska pravila i procedure, i za šta bi prethodno morala biti proglašena, minimum, vanredna situacija. Ovako, nikome ništa nije jasno.
Nastavnici su i ovaj put stavljeni u situaciju da trpe dodatni pritisak i da žongliraju između zahteva sa vrha, očekivanja roditelja i učenika.
Poput Vinstona Smita, Orvelovog junaka koji upitan koliko prstiju vidi (a O’Brajan pokazuje 4 prsta, skrivajući palac), pod pritiskom strujnih udara, na kraju prizna da ih je 5, nastavnici pod stalnim pritiscima pristaju na sve što se od njih očekuje, čak i onda kada je očigledno, besmisleno.
Začudo, ovoga puta su čak i prosvetni sindikati, koji obično izađu sa nekom pretnjom, ostali zatečeni, sa tek nekom sporadičnom i mlakom reakcijom. Uostalom, više i ne mogu da prete obustavom nastave kad je već ionako obustavljena. Baš teška situacija. Vanredna!
Valjda ne postoji nijedna profesija u zemlji Srbiji koja je toliko obesmišljena i obezvređena kao profesija nastavnika. Ipak, nastavnici to ne bi trebalo da shvate lično.
Nema to veze sa njima i njihovom profesijom, već sa idejom obrazovanja kao takvom. U cilju stvaranja ekonomski isplativnog društva podanika, valja žrtvovati potencijalnog prosvećenog građanina.
Nova „normalnost“ traži prilagodljivog, a ne obrazovanog čoveka. Jer, obrazovan čovek je smetnja, na njega se ne može računati. Obrazovan čovek misli, on čuva svoje i dostojanstvo drugog čoveka. A mi smo izgubili svest o tome da smo društvena bića, oslonjeni jedna na druge.
Atomizirani, slabi i tek šrafovi koji daju legitimitet celini koja je antidruštvena i antihumanistička. Društvo koje humanističke vrednosti i humanističke nauke marginalizuje i zdušno ih proteruje iz sistema obrazovanja, osuđeno je na propast. „Stručnost iznad ljudskosti“ ispostavlja račun i uzima svoj danak.
Razum, Zakon, Istina, Dobro, Pravda, Sloboda temeljne su vrednosti prosvetiteljstva. Bez njih ne postoji ni škola ni obrazovanje, a samim tim ni društvo.
Poštovanje nastavnika zavisi od njihovog samopoštovanja koje će zadobiti kada se usprotive besmislenim i ponižavajućim nalozima i kada prestanu biti puke birokrate sistema. A kada se to desi, na tragu prosvetiteljske tradicije biće moguće odbiti „novu normalnost“ kao jedinu opciju i u pukotinama sistema pronaći moguće izlaze iz začaranog kruga.
Za tako nešto potreban je ne samo školovan već i obrazovan nastavnik. Možda je to jedan od mogućih odgovora ili bar deo odgovora na pitanje: Na koji način prosvetiteljsku ideju zaštiti od daljeg blamiranja, a da to ne bude zatvaranje škola?
Autorka je nastavnica
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
