Odgovor RTS Draganu Đilasu: Ton Vašeg poslednjeg pisma mešavina pretnji i ucena

Ko je toliko dugo u politici, poput vas, morao je za sve ove godine da nauči bar neka pravila.

Pre svega, nije dobro da se za potrebe današnje političke borbe koriste jučerašnji argumenti.

Nije dobro kada nečija politika liči na osvetu.

U politici se može biti i ohol i samozaljubljen, ne mora se uvek pokazivati ni preterana sklonost prema istini, ali se za sve to ne mogu očekivati aplauzi.

To što je neko dugo lišen iskušenja i poroka vlasti, ne znači da je bogat vrlinama.

Uz sve to, kako kažu Englezi: „Političar koji se žali na medije je poput mornara koji se žali na more.“ I da dodamo Pekića: „Dugotrajna opozicija je dobra za mudrost, ali je štetna za narav.“

Vaše poslednje pismo RTS-u je daleko od bilo kakve mudrosti. Uostalom, ni mudrost ni pristojnost se nikom ne mogu nametnuti.

Ton Vašeg pisma je čudna mešavina pretnji, ucena, iznuđivanja poternica, umišljenosti i oholosti, u formi neke navodne moralne superiornosti. Prećutali su ga čak i Vaši mediji, kao da ih je bilo pomalo sramota.

Bilo bi zato najjednostavnije da kažemo: „Hajde, Đilase, piši novo pismo, jer ti ovo razumeli nismo.“ Razumeli smo ga veoma dobro i obećavamo da se tim povodom ubuduće više nećemo oglašavati.

Ne zato što smo se uplašili vaših pretnji i „dosijea“, već zato što naš posao nije da polemišemo sa političarima koji su, očigledno, razočarani u svoj narod, jer nije ispunio njihova očekivanja i nije bio na visini njihovih ideja.

Dakle, iako niste demantovali ništa od, kako kažete, „laži iz odgovora Kolegijuma RTS-a“, poručujete da ćete ubuduće odgovarati istinom „o nama“. Svakodnevno. Sa sve slikom da nezadovoljni narod zna koga treba da ganja po ulici.

Pa ste tako otkrili da je jedna od urednica Dnevnika u vreme dok je bila mlada novinarka radila na Studiju B, koji je tada bio „radikalski“.

Kakav neoprostiv greh, kakav dokaz da je današnji RTS gori nego ikad ranije. I kakva bi to istinoljubiva kuća bila da u njoj rade neke gromade nezavisnog novinarstva koje svake dve-tri godine nađu novu stranku ili gazdu.

Tu istinu ste mogli da otkrijete i mnogo ranije. To nikada nije bila tajna, ali vam nije smetalo dok ste bili visoko u vlasti i imali ogroman uticaj na medije.

Ista koleginica je i tada radila posao koji radi i danas. Ne samo da je uređivala Dnevnik, već je i moderirala predsedničku debatu i intervjuisala izabranog predsednika kome ste bili blizak saradnik.

Očito je da je nešto radila dobro jer bi, valjda, Dragan Đilas još tada barem napisao neko otvoreno pismo na tu temu, ili bi našao neki drugi način da ispravi nedopustivo. Umesto što danas opanjkava ljude na način nedoličan lideru najveće opozicione stranke.

Mogao je i sam da se predstavi i da kaže da je u to vreme, radikalsko, ili već kakvo bilo, zaradio svoj prvi milion, skućio se na Senjaku i zaista pisao otvorena pisma u kojima je poručivao da mu je dosadilo da podržava borbu protiv Miloševićevog režima u kojoj se ne nudi ništa bolje.

Tako je početkom 2000. godine u pismu nedeljniku „Vreme“ napisao: „Muka mi je više da, zalažući se za promene, podržavam one koji su se poslednjih godina izigravajući opoziciju obogatili, koji su do juče nosili ljubičasta, a danas nose firmirana odela, koji smatraju da je sasvim normalno da odlaze na noge svetskim zlikovcima koji su do juče bombardovali ovu zemlju tražeći od njih podršku za promene u Srbiji…“

Treba li posle 25 godina Draganu Đilasu uzeti za zlo što je u to vreme sa gađenjem govorio o onome što danas traži, što je čuvao svoje poslovne interese, izmestio zaposlene i biznis iz Srbije, sarađivao kasnije upravo sa medijima nad kojima se danas zgražava. Radio je sve što je tada radila većina ljudi koji su uspeli u biznisu i niko danas ne može da kaže da su to mračne stranice njegove biografije.

Koliko je besmisleno pominjati, zarad današnjih političkih potreba, to ko je gde bio pre tridesetak godina ‒ Đilas može da prepozna i u neposrednom stranačkom okruženju.

U istom, već citiranom, pismu Vremenu Udruženoj opoziciji Srbije savetuje da odmah iz svojih redova isključi, kako je napisao, „ekstremiste i cirkusante“, koji su tada propagirali ideje, poput „Vojvodina republika“ i koji bi da „sutra vešaju ili streljaju po gradskim trgovima“.

Nisu li neki od Vaših najbližih saradnika potekli upravo iz tog političkog miljea i treba li im to danas poturati pod nos.

Preteći time da će objavljivati „istine o ljudima sa RTS-a“, Dragan Đilas se zapravo predstavlja kao nekakav ucenjivač koji se, navodno, dokopao kakvih tajnih dokumenata i izneće ih u javnost ako rukovodstvo RTS-a ne postupi po njegovim nalozima.

Sa svoje strane, možemo samo da mu odgovorimo da je njegova dužnost kao odgovornog političara da objavi, bez izuzetka, sve što misli da je važno za društvo ‒ umesto što preti da će to uraditi.

Jasno nam je da Đilas „razgovor“ sa Javnim servisom želi da svede na format Velikog brata, gde bi se učesnici svađali, nadvikivali, pijačarili, pilićarili i ucenjivali sve pred očima javnosti koja bi se opredeljivala za „pobednika“.

Mi u takvom rijalitiju nemamo šta da tražimo, neuki smo i neiskusni, za razliku od Dragana Đilasa koji je odavno pokazao da tim formatom suvereno vlada.

Tom mornaru želimo da se ne ljuti na more kojim plovi.