Opozicija napušta skupštinu

Mihal Ramač: 1993 – GODINA KOJU SU POJELE NULE /3

Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama, knjige političkih eseja „Povest o početku kraja”, „S one strane snova” i „6. oktobar”, preveo na rusinski i s rusinskog tridesetak knjiga. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton snimljena je televizijska serija u šest epizoda, koja je emitovana tokom novembra i decembra 2013. godine.

Komandant Novosadskog korpusa Andrija Biorčević u intervjuu Radio Novom Sadu upitao se „da li će se moći zaustaviti snage Novosadskog korpusa u kontraudaru“, jer „ispoljava se raspoloženje da se ide i do Zagreba“. Milošević ne deli takvo raspoloženje. Zauzet je ratom u Bosni. Hrvatske što se tiče, on se o svemu dogovorio s Tuđmanom. Jugoslovenska vojska ostaće tamo gde se nalazi.

Slobodan Milošević položio je 25. januara zakletvu na konstitutivnoj sednici novoizabrane republičke Skupštine. Njegovi prioriteti su: mir, ekonomski razvoj i borba protiv kriminala. Za predsednika Skupštine izabran je Zoran Lilić (1953). SPS ističe da je on „uspešan privrednik orijentisan prema savremenim oblicima privređivanja i tržištu“. Mandat za sastav vlade dobija Nikola Šainović (1948). I on je predstavljen kao ugledni privrednik.

Nova republička vlada izabrana je 10. februara. Premijer najavljuje zaustavljanje pada i rast proizvodnje, suzbijanje hiperinflacije, javne radove i podsticanje privrednog razvoja i ističe: „Ne bojimo se teškoća i pozivamo sve koji se ne boje da nam se pridruže – tako treba!“ Ministar unutrašnjih poslova je Zoran Sokolović, ministar odbrane Marko Negovanović. Za kulturu je zadužen Đoko Stojičić, za informacije Milivoje Pavlović, koji je obavljao taj posao i u vladi Radomana Božovića. Pošto je na čelu resora omladine i sporta prošle godine bio partizanovac Dragan Kićanović, sada taj resor dobija zvezdaš Vladimir Cvetković.

Zbog izmene Zakona o izboru saveznih poslanika za Veće republika, opozicija napušta i republičku i saveznu skupštinu. Socijalistima i radikalima to ne smeta da za predsednika Veća građana izaberu Radomana Božovića, a na čelo Veća republika Miloša Radulovića.

Šef države Dobrica Ćosić nije pozvan na konstitutivnu sednicu njenog parlamenta. Kako bi privukao makar malo pažnje javnosti, on se iz najvećeg kabineta u Palati Federacije, koji je nekad koristio Tito, premešta u manji, u kojem je svojevremeno sedeo Aleksandar Ranković. Tih dana on zapisuje: „Smučila mi se politika. U ‘ime naroda’, ljudi me ucenjuju: ako odem s ove dužnosti, kažu, naneću štetu svom narodu i državi. Zbog te moralne ucene sam i postao predsednik. Danas, na novinarovo pitanje kakva je razlika između Havela i mene, odgovorio sam: „Vaclav Havel, po svemu sudeći, voli vlast i predsednički položaj, a ja ne volim vlast i nesrećan sam što sam predsednik“.

Krnji parlament 2. marta za predsednika vlade SRJ bira Radoja Kontića iz Crne Gore. Potpredsednici su Jovan Zebić i Asim Telaćević. Ministar inostranih poslova je Miloševićev omiljeni diplomata Vladislav Jovanović. Na čelu Ministarstva odbrane je Pavle Bulatović. Za prosvetu i kulturu nadležan je Slavko Gordić. Resor ljudskih prava i nacionalnih manjina dobija Margit Savović. Ministar za informisanje je Slobodan Ignjatović, bivši glavni urednik ratnohuškačkog lista Politika ekspres.

Kontić kao osnovne ciljeve navodi mir, ukidanje sankcija i privredni oporavak. On najavljuje ukidanje sive ekonomije, pooštravanje finansijske kontrole, presecanje švercerskih kanala, racionalizaciju upotrebe službenih vozila. Da bi se to postiglo, mora se raditi danonoćno, veli on.

Pregovori o rešenju bosanske krize nastavljaju se 5. februara u Njujorku. Kriza se dodatno zaoštrava, jer počinju sukobi između muslimanskih i hrvatskih snaga. Borbe se vode kod Gornjeg Vakufa, Prozora, Travnika, Busovače… Srpska strana na sve načine podstiče sukobe, jer joj ide u prilog međusobno iscrpljivanje njenih protivnika. Sad doslovce ratuju svi protiv svih. Naravno, bosanski duh i u toj situaciji smišlja odgovarajući vic: Kad Hrvati pošalju Muslimane u okršaj sa Srbima, to je strategija. Kad potom obaveste Srbe da im dolaze Muslimani, to je taktika. A kad okrenu telefon i upozore svet da Srbi biju Muslimane, onda je to politika.

Beograd sve vreme uverava domaću javnost da će Rusija uskoro prestati da sprovodi sankcije. Milošević u razgovoru s delegacijom Vrhovnog sovjeta Rusije izražava nadu da će Parlament Rusije, „polazeći od činjeničnog stanja i svoje savesti, doneti odluku o ukidanju embarga … i time prekinuti učešće Rusije u nepravednim genocidnim merama protiv srpskog naroda“. Umesto da pridobija prijatelje, on odbija i one koji su nastoje da pruže političku podršku Beogradu tamo gde mogu. Nekoliko dana kasnije Milošević u intervjuu moskovskom listu „Pravda“ kaže: „Suočeni smo sa veoma teškim embargom. Ne razumemo zašto Rusija uzima učešće u genocidnim merama protiv srpskog naroda… To je sraman fakt za Rusiju“. Rusko Ministarstvo inostranih poslova uzvraća: „Iskreno se nadamo da će Slobodan Milošević kao predsednik Srbije postupati odgovorno i da će izbeći takve izjave o Rusiji“.

Nastavlja se