Osiromašeni radnici i opljačkana imovina

Predsednik Veća Saveza samostalnih sindikata Rodoljub Ćirić kaže za Danas da rezultatima privatizacije nisu uopšte zadovoljni i da su oni više nego katastrofalni.

– Dobili smo osiromašene radnike i opljačkanu imovinu. U momentu privatizacije u tim preduzećima bilo je zaposleno nešto više od 3.000 radnika, a sada je ostalo negde oko 1.800 radnika – kaže Ćirić, dodajući da je raskinuto pet kupoprodajnih ugovora – u Autotransportnom preduzeću (ATP), „Budućnosti“, Mlekari, „Grafici“ i „Opremi“ u kojima je radilo oko 500 radnika.

– Ugovori se raskidaju posle čestih kontrola, kada je imovina preduzeća opljačkana ili kad je sve dato pod hipoteku ili se ne uplaćuju poslednje rate. Ukazivali smo na nepoštovanje kupoprodajnih ugovora, međutim Agencija za privatizaciju ne reaguje pravovremeno. U preduzećima gde je raskinut kupoprodajni ugovor iskorišćen je socijalni program za radnike koji su proglašeni tehnološkim viškom, što je bio spas za mnoge radnike tih firmi. U ATP-u, gde je nedavno uveden stečaj, od 357 radnika ostalo je njih 25. U „Budućnosti“, gde je takođe predložen stečaj, nema više radnika. U Mlekari je posle socijalnog programa za 38 radnika, ostalo još osam. U „Opremi“ je nedavno raskinut kupoprodajni ugovor zbog toga što nije uplaćena poslednja rata, a u tom preduzeću nema ni radnika ni imovine. U „Grafici“, koja je u stečaju, radilo je 45, a sada četiri-pet radnika i u tom preduzeću je iskorišćen socijalni program – kaže Ćirić.

Šezdesetogodišnji Tomica Savić punih 35 godina bio je dispečer u Autotransportnom preduzeću. Firma je propala, a on se kao i mnogi drugi našao na ulici. Ne bira posao samo da bi radio i zaradio koji dinar. Tri meseca je radio na čišćenju kanala oko pirotskog Gradića, ali je i taj privremeni posao završen. – Nužda me je naterala da radim bilo šta. Četiri godine sam na tržištu rada bez posla i bez šanse da se uopšte više zaposlim. Još tri godine mi fale do penzije, ali niko neće da me zaposli u ovim godinama – kaže Savić.

Nešto stariji, nezaposleni građevinac Tomislav P. sa svoje 62 godine i radnim stažom od 33 godine ne nada se nikakvom stalnom zaposlenju. – Svi traže mlade radnike, a do penzije moram da čekam još tri godine. Radim uglavnom fizičke poslove da nekako preživimo, ali pitanje je da li ću još moći da radim bilo šta – kaže on.

Miroslav Stanković je punih 28 godina radio u Drvnom kombinatu „Polet“, a supruga u predionici „Piroteks“. Obe firme su propale i ostali su bez posla i plata. Na zelenoj pijaci prodaju jaja, paprike i druge poljoprivredne proizvode.

– Bukvalno smo se našli na ulici bez ikakvih primanja. Morali smo nešto da radimo. Čuvamo živinu, teško se živi od prodaje jaja na pijaci, ali drugog izbora nemamo. Radimo i danju i noću. Nas dvoje nemamo penziju a imamo dva studenta.

Ni traga od proizvodnje

– U većini privatizovanih preduzeća, osim u „Prvom maju“, proizvodnja nije pokrenuta, odnosno nisu postignuti efekti koji su se očekivali od ovog procesa. Naš Sindikat nije zadovoljan rezultatima privatizacije. Osnovni cilj privatizacije bio je zapošljavanje kapaciteta, povećanje broja zaposlenih i njihov bolji standard. Međutim, umesto toga dobili smo osiromašene radnike, opljačkanu imovinu, a najveći gubitnici u procesu privatizacije su zaposleni. Inače, broj radnika u privatizovanih firmama se drastično smanjio na osnovu otkaza ugovora o radu ili isplata otpremnina. Neki od tih radnika našli su neko zaposlenje, ali se većina nalazi na tržištu rada – kaže Ćirić.

Potrošene pare socijalnih programa

– Od početka privatizacije 2002. godine do sada je bez posla u pirotskoj opštini ostalo skoro 5.000 radnika. Od tog broja je kao tehnološki višak otišlo njih preko 3.500 koji su na ime socijalnog programa dobili otpremnine. U Pirot je po tom osnovu stiglo blizu milijardu dinara, a ta sredstva su umesto u proizvodnju otišla u ličnu potrošnju – kaže Rodoljub Ćirić.

– Sa otpremninom od tri do pet hiljada evra niko sam ne može da krene u neki novi posao, ali je možda moglo da se udruži više njih. Prema našim saznanjima niko od radnika koji je po tom osnovu otišao iz fabrike nije pokrenuo sopstveni biznis , a 99 odsto tih para je potrošeno za plaćanje ranijih dugova, kupovinu bele tehnike, kompjutera, adaptacije kuća. Najviše radnika je otišlo iz „Prvog maja – 1.400, „Piroteksa“ – 450, „Dragoša“- 300 radnika – kaže Rodoljub Ćirić.