Otišli smo jer smo poželeli samo da dostojanstveno živimo (FOTO) 1Srđan i Katarina u Oslu Foto: Privatna arhiva

Katarina Alaburić živi sa porodicom u Oslu, na Grefsenu od kako se 2007. godine iz Srbije preselila u Norvešku. Razlozi za odlazak su se, kaže, nagomilavali godinama, a oni su kao i drugi ljudi iz bivše Jugoslavije sa kojima se tamo druže, u jednom trenutku samo poželeli da dostojanstveno žive svoje živote.

Katarina je pedagog, radi u jednom obdaništu na 15 minuta hoda od stana, što joj predstavlja zagarantovanu svakodnevnu rekreativnu šetnju. Međutim, kad je otišla za Norvešku nije bila pedagog, već diplomirani pravnik (Bachelor). Udata je i ima dve ćerke, Ninu i Janu, stare 20 i 15 godina. Muž Srđan, lekar po zanimanju radio je u Hitnoj pomoći u Beogradu i tim zanimanjem se bavi i u Norveškoj.

Otišli smo jer smo poželeli samo da dostojanstveno živimo (FOTO) 2
Honingsvog Foto: Katarina Alaburić

Katarina je odrasla u Beogradu, na Topčiderskom brdu, u porodičnoj kući roditelja njene majke.

„Potičem iz predratne imućne porodice (po dedi sa majčine strane) tri generacije lekara, profesora univerziteta, istoričara, i kako bi se koja vlast menjala, tako bi potkusurivali, uzimali zemlju, placeve, voćnjake, nekretnine“, započinje svoju priču za Danas.rs Katarina Alaburić.

S obzirom da je rođena 1973. godine, poslednji talas rata na Balkanu, dočekala je, kaže, sa 17 godina.

„Godine su se nizale, rat je buktao. Sećam se, na vestima u udarnom terminu su prikazivali užase sa ratišta. Kao student Pravnog fakulteta u Beogradu, izlazila sam sa vršnjacima vikendom u diskoteku ili na neku žurku dok su na samo par stotina kilometara preko granice ljudi gubili živote. To je iz ove perspektive za mene toliko groteskno i nemoguće opisati i objasniti Norvežanima. Sunovrat se, naravno, odražavao na sve nedužne ljude. Uzimam, kao neki prelomni trenutak, klicu koja začinje ideju da na tim prostorima nema nade za, po meni, dostajenstven život, dva telefonska poziva s´ početka devedesetih: jedan, putem koga su majčine roditelje obavestili da im je stara štednja „nestala“. U pitanju je velika svota, višedecenijskog ulaganja. Nakon toga, saznajemo da nam je oduzeta kuća na moru, u Jelsi, na Hvaru. Kuću su zidali, dosta se odričući, majčini roditelji. Majčina majka je teško podnosila raspad zemlje i tu otimačinu i umire, naprasno 1993. godine“, priseća se Katarina.

Bombardovanja se, kaže, priseti svakog 9. maja dok sedi na pauzi na poslu.

„Naime, na dan proslave pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, grad nadleću vojni avioni-lovci. Prolamanje zvuka niskog leta kroz vazduh još uvek izazove neprijatnost u prvom trenutku. Objasniti „šizelu“ i „smirelu“ kolegama je, praktično, nemoguća misija“, dodaje ona.

Sredinom 2005. godine muž i ona donose odluku o odlasku iz zemlje. Biraju Norvešku iz razloga što je, kako ističe, prvenstveno država blagostanja, nalazi se u Evropi, na nešto manje od tri sata leta avionom, i naravno, visokog standard.

„Ono što ova skandinavska zemlja pruža čoveku je da može u potpunosti da se osloni na svoj mentalni kapacitet kada planira i ostvaruje svoje životne ciljeve. Da budem malo konkretnija: školovanje, preškolovavanje, doškolovavanje je potpuno izvodljivo tokom celog života. Niko nije talac porodice, posla koji već radi da bi odustao od nekih novih „pravaca“ kojim bi se želeo kretati. Fascinantno je koliko se ulaže u ljudsko biće u svakoj fazi života. Obdaništa implementiraju najmodernija teorijska dostignuća bazirana na istraživačkom radu u oblasti pedagogije i psihologije. Za porodice ispod izvesnog standarda primanja je cena usluga predškolske ustanove redukovana, obrazovanje je, naravno, besplatno (od osnovne škole do univerziteta)“, opisuje Katarina kako izgleda život u Norveškoj.

Sa 39 godina upisuje studije u Norveškoj

Početak u novoj zemlji, kako i kod mnogih, zahtevao je više napora i prilagođavanja.

„Muž je morao da se autorizuje, što je podrazumevalo nostrifikaciju, praktično, celog Medicinskog fakulteta. Sada je specijalista interne medicine (sa subspecijalizacijom iz gerijatrije kao i urgentne medicine). On je imao sreće da je već sa 19 godina znao čime hoće da se bavi. U mom slučaju je to bilo malo kompleksnije. Ja po zavreštku gimnazije nisam dobila podršku porodice da studiram na Filološkom fakultetu. Gluma me je takođe interesovala (kao drugi izbor). Odluka je pala na Pravni fakultet, što je bilo vrlo suvoparno za moju prirodu“, navodi naša sagovornica.

Po dolasku u Oslo, Katarina predaje diplomu sa Beogradskog univerziteta NOKUT-u, autorizacionoj instanci. Priznaju joj dve godine univerzitetskog obrazovanja i nude joj još godinu dana studija da bi mogla da radi kao pravnik.

„U tom trenutku imam 34 godine. Odlučujem se da prvo savladam jezik na univerzitetskom nivou i polažem tadašnji Bergenstest da bih mogla da slušam nastavu na fakultetu. Nina, starija ćerka je imala šest godina a mlađa, Jana 14 meseci po dolasku ovde. Još od Nininog rođenja sam primetila da uživam ne samo kao roditelj da boravim sa njima, već i u interakciji, kao procesu, aktivitetima u toku dana, njihovo otkrivanje sveta kroz različite stepene zrelosti. Nakon nekoliko godina rada kao asistent pedagozima u obdaništu, odlučujem se za studije pedagogije na fakultetu u Oslu. Stičem zvanje pedagoga/učitelja za decu u predškolskom uzrastu (Bachelor). Da sam sa 19 godina, kao student prve godine Pravnog fakulteta, znala da ću upravo 20 godina kasnije (sa 39 godina) konačno upisati studije koje će me u potpunosti profesionalno ispuniti, ne bih verovala. I to na jeziku kojim govori samo oko pet miliona ljudi na planeti“, sa ponosom ističe Katarina.

Otišli smo jer smo poželeli samo da dostojanstveno živimo (FOTO) 3
Katarina kao gusar

Ne skrivajući oduševljenje što su joj se ispunili svi snovi još iz tinejdžerskih dana dodaje:

„Dobila sam priliku da naučim još jedan nov jezik. Na drugoj godini studija biram smer: umetnost, kultura i kreativitet sa akcentom na dramski rad sa decom. Eto ispunjenih snova da se bavim glumom! Na završnoj godini studija biram produbljivanje u organizacijski i upravljački/menažderski koncept predškolskih pedagoških institucija“.

Baš to „kobajagi“…

Rad sa decom smatra neverovatno kreativnim poslom, a zanos dece u igri poredi sa fokusom glumaca u pozorišnoj predstavi gde se „kobajagi“ proživljavaju sudbine i verzije ljudskih života a bez fatalnih i nepopravljivih posledica.

Otišli smo jer smo poželeli samo da dostojanstveno živimo (FOTO) 4

„Baš zato što je „kobajagi“, može da se odigra svaki put iznova, sa novom podelom „uloga“ i odnosom „snaga“.To ima isceliteljsku moć i daje pedagogu mogućnost da prepozna aspekte razvoja detetove kognitivne i emotivne inteligencije i, eventualno, interveniše samostalno ili uz pomoć specijalista u različitim oblastima podržavanja razvoja deteta. Planiram u budućnosti da dam doprinos u oblasti istraživačkog rada sa decom. Još na fakultetu su moji radovi korišteni u nastavi. Neverovatan je osećaj kada čovek pronađe svoj telenat i to mu još bude i poziv koji mu omogućuje hleb nasušni!”, naglašava Katarina.

 

Starija ćerka, Nina je krenula očevim stopama. Studira medicinu u Oslu. Mlađa je uskoro gimnazijalac (osnovna škola traje deset godina). Interesuje se za dizajn. Kao porodica, vole mnogo da putuju.

„Posećujemo često udaljene, tople destinacije kao evropske i svetske metropole. Želimo deci da pružimo što više saznanja o svetu i da steknu uspomene i iskustvo a kroz školovanje da dobiju znanje. Upravo one vrednosne kategorije koje im niko ne može oduzeti“, kaže Katarina.

Ne krije zadovoljstvo što su, kako kaže, imali sreće da ostanu u istom delu grada u koji u se na početku doselili – Grefsenu.

„To je kraj sa veoma dobrim geografskim položajem, uzvisina iznad Osla, na severu, sa koje puca vidik na ceo grad. Tu živi mahom viša srednja klasa. Prve tri godine po dolasku smo iznajmljivali sprat u privatnoj kući. Na jesen 2010. godine kupujemo stan sa pogledom od 180 stepeni u radijusu. Levo nam se prostiru šume Nordmark-e, centralno leži na vidiku istočni deo grada, a desno nam se otvara pogled na Oslo fjord. Na proleće i leto su dani veoma dugi. Sunce je na nebu do deset sati uveče a svetlost bude i do ponoći. Zimi se zabeli od snega i minimalističkih svetlosnih ukrasa u prozorima kuća i stanova. Zavese i roletne su u ovom delu grada retko navučene ili spuštene pa fasade u decembru izgledaju kao izlozi“, dočarava Katarina.

Prošle godine su ona i muž ćerkama kupili stan, nedaleko od njihovog da se mogu izdvojiti kao studenti.

„To je nešto što muž i ja za radnog veka ne bismo mogli u Srbiji da obezbedimo deci“, naglašava ona. Katarinina majka je lekar u penziji i ona živi takođe u Oslu, u istom kraju, nedaleko od njih.

„Dobila je spajanje porodice i doselila se u Oslo nepunih godinu dana nakog našeg dolaska“, pojašnjava Katarina.

Katarina i Srđan tamo imaju krug prijatelja, iz različitih delova bivše Jugoslavije, a  školujujući se i autorizujući se tamo, stekli su prijatelje i iz mnogih delova sveta.

Što se tiče situacije u „rodnoj grudi“, priznaje da joj je teško da prati.

„Imam utisak da je sve teže tu živeti. Moja mama je strastveni pratilac situacije pa, zahvaljujući njoj redovno dobijam presek događaja. Ja sam od malena vaspitavana da sam stanovnik planete. Prostore sa kojih dolazim posećujemo u proseku svake druge godine. To zbog čega smo mi otišli će, nažalost, potrajati na tim prostorima a ljudski život je, po meni, neprocenjiv za tu vrstu žrtve“, zaključuje Katarina Alaburić.

 

Od početka pandemije sve je dobro organizovano

Od početka pandemije u Norveškoj je, kako ocenjuje Katarina Alaburić, sve bilo dobro organizovano.

„Zaraza se nije širila kao u ostalim evropskim državama. Rastojanje, nošenje maski se poštovalo od samog početka. Samo se ovde mora uzeti u obzir da je broj ljudi znatno manji u odnosu na teritoriju, kada bi poredili sa drugim zemljama“, dodaje naša sagovornica.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.