Pesma koja je ujedinila svet 1Foto: Wikipedia/ Gajdario

Postoje oni trenuci u životu jednog pisca kada on nošen inspiracijom, stvaralačkim poletom ili iskustvom proživljenog ispisuje stranice, bilo sopstvenog, bilo života izmišljenih junaka.

Postoje pak i ona književna dela koja pisci stvaraju sa namerom, katkad po porudžbini i sa jasno utvrđenim planom i ciljem, pažljivo isplanirana do detalja.

Najnovije književno ostvarenje srpske književnice Maje Herman Sekulić Ljubav u vreme korone, nastalo sasvim iznenada i neplanirano, sasvim jasno ne pripada ovim dvema kategorijama. Ono predstavlja pesnički odsjaj jednog potpuno neočekivanog i u istoriji nezabeleženog, gotovo apokaliptičnog trenutka, u kome se, čini se preko noći, našao ceo svet.

Baš u trenutku kada je MHS put doveo iz Njujorka u Beograd, odakle je ova velika svetska putnica trebalo da nastavi dalje, u pohode na nove književne uspehe i u susret novim multikulturalnim druženjima, ona se našla zatečena u svom rodnom gradu, bez mogućnosti da nastavi svoj put, pa čak i bez slobode kretanja.

Nakon što se svetom pronela vest o strašnoj pošasti koja je pretila da taj isti svet zavije u crno, MHS ostala je zarobljena, sama sa svojim mislima, okružena starim uspomenama, fotografijama i ličnim predmetima koje je godinama sakupljala, a koji su joj u ovom trenutku ponudili izvesnu utehu, desilo se nešto gotovo magično, desila se PESMA.

U opštem metežu, u konstantno prisutnom strahu koji je pretio da pređe u paniku koja je i mnogo gore od same pandemije novog virusa mogla vrlo lako da obuzme celo čovečanstvo, srpska književnica je uzela pero u ruke i ispisala, ispostaviće se, epohalnu pesmu pod naslovom Ljubav u vreme korone, pesmu koja je ujedinila svet.

A da je ova pesma zaista ujedinila svet i da je stekla planetarnu popularnost, govori u prilog i podatak da je za kratko vreme dobila prevode na skoro dvadesetak svetskih jezika i da se uskoro planira njihovo publikovanje.

Ova pesma ukratko sublimira trenutak u kome se našao ceo svet. Ona na tako jednostavan, a efektan način govori o mnogim temama o kojima je čovečanstvo davno trebalo da razmišlja, a nije, iz taštine, žurbe za materijalnim i iz sopstvenog egoizma.

Zanimljivo je da je pod istim uslovima samoizolacije i karantina zbog epidemije kuge 1827, veliki ruski pesnik Puškin napisao pesmu sa sličnom porukom nade u budućnost.

Maja Herman Sekulić u potrazi za spasom, kao i u svojim ranijim pesničkim ostvarenjima okreće se starim civilizacijama u kojima traži odgovore i u kojima uvek pronalazi svoj mir.

Kao što je u svojoj poemi Gospa od Vinče prizivala vinčansku boginju, pramajku, tako u ovoj pesmi priziva nordijsku boginju Sunu, boginju Sunca i svetlosti koja svojim zlatnim kočijama jezdi po nebu. U boginji Sunca traži prosvetljenje, traži ono malo zlatnih niti koje bi pročistile njenu auru, ali i auru cele naše planete, a koja će u svojim zlatnim, najsjajnijom svetlošću ukrašenim kočijama, na Zemlju doneti ljubav i uspostaviti novi život:

Na ravnodnevicu prizvaću boginju Sunu / Božanski sjaj njenog oreola osvetliće mi srce / Njena sunčeva svetlost nahraniće me / Ona će oživeti Zemlju i očistiti sve ćelije moga bića / Okitiće me svojim zracima od zlata / I doneće mi Ljubav i Život

I nižu se gradovi koje je pesnikinja nekad pohodila i koji su nekada vrveli od ljudi, koji su pulsirali jednom energijom koja je ugašena kad joj je na glavu spuštena korona (kruna).

I svuda vlada tama i glad, ulice su puste, bogati su u čudu, a siromašni na rubu opstanka. Gradovi su nepregledna polja praznine, sivila i neke čudnovate tišine. Slika sveta se promenila. Evropa je zaposednuta nekom kužnom, nevidljivom senkom koja sve nosi pred sobom. Preko okeana je još gore, i Stari i Novi svet sad dele istu sudbinu. Vlada neka neobjašnjiva i nikad viđena jednakost. I sve deluje kao sa slika De Kirika…

U ovo smrtno vreme Korone / Večni Rim ispražnjen – grad duhova kao sa slike De Kirika. / Milano krvari. Bergamo jeca. / Moj Beograd pušta samo mlade na ulice. / Svetla su se na Brodveju pogasila. / Redovi gladnih radnka ispred kolica s hranom su nestali. / Podzemna železnica prazna. / Korona je prešla okean. / Jede Veliku jabuku iznutra

U takvom jednom času, pesnikinja se odlučuje na borbu, ne želeći da se preda. Prebira po sopstvenim uspomenama, priseća se srećnih trenutaka iz svog života koji je živela punim plućima, dok sada pluća Zemlje postaju crna od smoga, dima, prašine, nečovečnosti i ljudskog nemara koji prete da je uguše.

I baš kad pomislite da je sve gotovo, da je ovo kraj, da se život potpuno gasi, pesnikinja vas opominje da ne klonete duhom, jer znakovi su svuda oko nas. Priroda se načas oslobodila ljudi i počela slobodno da diše. Ovo je VELIKA i možda poslednja opomena.

Čoveče, osvesti se! Ti si božiji stvor kao i sva druga živa bića! Ne uništavaj prirodu, ne troši uludo bogomdano vreme na Zemlji. Zagrli planetu svojim rukama i reci joj: Hvala! O tome i pesnikinja progovara:

Patke se pojavile u Fontani di Trevi, delfini I labudovi u Veneciji! / Kako je mračno nebo iznad Vuhana / Postalo plavo i kristalno čisto / Vidiljivo odozgo / Tako će i sunčevi zraci probiti ovaj mrak

I poslednji stihovi ove pesme MHS snažne su poruke kakve mogu da izreknu samo filozofi i pesnici:

Tako će i sunčevi zraci probiti ovaj mrak / I potvrditi staru izreku – posle oblaka sunce / I raščistiti put za novi život, novu svetlost / Za svet da se izmeni –

I ujedini!

Vreme je, dakle, za novo doba, za nove zrake sunca koji će osvetliti novi život, a ljude, ta smrtna, pomalo tašta i nedovoljno osvešćena bića pokušati da izmene i ujedine. Neka to bude poruka za preživljavanje, ne samo ove globalne pošasti, već i za nastavak života, nakon što ta pošast prođe. Jer i kada sve prođe, ostajemo mi, isti kakvi smo i kakvi smo bili.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.