Ne može skoro četrdeset godina da stane u jedan tekst, ne može, nema šanse, ne pokušavaj; pokušao sam tako sebi da olakšam bolno iskušenje da pišem o čoveku s kojim sam toliko toga delio u životu, pa je još mnogo toga bilo isprepletano, a malo toga ostalo po strani.
Da je bilo bar još to malo do četiri decenije, zazvonila je očajnička želja kad je sve krenulo po zlu.
Novinarstvo je bilo naša prva kopča, novinarstvo je Slaviši od početka bilo više od profesije.
Kako je početkom osamdesetih u njega ušao punim plućima, sa klinačkim entuzijazmom i željom i verom da se svet može menjati i učiniti boljim, tako je proletos sa istom energijom pravio scenarije za dokumentarni serijal „Junaci doba zlog“, sa istom mladalačkom ushićenošću pričao o tome šta sprema za jesen, o novim idejama i projektima.
Punim ustima, punog srca, skoro dečije ambiciozno.
Četrdeset godina je prošlo, ali profesionalno nije stario.
Jednom davno smo onako bez veze došli na temu i dilemu da li je on odabrao novinarstvo ili je ono odabralo njega.
Kada se prijavio na konkurs za novinara pripravnika u Ježu, nekada renomiranom satiričnom listu, nije baš sebe video kao humoristu, ali još manje kao poslenika u turizmu koji je studirao.
Omladinske novine odmah potom bile su prostor, razlog i detonator, tu je video i našao sebe u novinarstvu i novinarstvo u sebi.
I od tada do kraja, ma kako zvučalo suludo i nemoguće, gde god je radio, on se bavio „omladinskim“ novinarstvom. U smislu želje, volje, ciljeva, principa.
Ono je inače nešto kao zaljubljenost, mnogo strasti u malo vremena, kod Slaviše je vreme prolazilo a strast nije slabila. Novinarstvo mu je stoga bilo sudbina, mada u sile te vrste nije verovao.
Strast mu je i inače u životu bila podsticaj za sve, ali i pogonsko gorivo.
I u poslu, i u odnosu sa ljudima, i pri donošenju svih, pa i najbitnijih životnih odluka. Ili je ceo bio u nečemu, ili ga tu nije bilo.
Emotivan u meri opasnoj po sebe, (ne)svesno je maskirao taj svoj kvalitet i slabost često skršenim veđama koje su signalizirale strogoću i nepristupačnost.
Polaznici jedne od novinarskih škola u kojima smo pokušavali da širimo virus omladinske štampe prišli su mi onomad u nekoj od pauza i interesovali se mogu li njega nešto da pitaju jer deluje „opasno“.
Nasmejao se samo na to kao neko oduvek operisan od „pi ara“, kao neko kome je oduvek bilo stalo samo do mišljenja onih kojima je verovao i koji su mu bili bliski srcu. Samo su ti ljudi mogli da ga povrede, a bilo je mnogo takvih.
Glavom kroz zid je išao češće nego što je kucao na vrata.
Kao novinarski početnik na odsluženju vojnog roka, dok je bio angažovan u armijskom listu, slao je za Omladinske tekstove o raznoraznim budalaštinama tokom priprema Olimpijade u Sarajevu.
Potpisivao se pseudonimom ali je otkriven i iz redakcijskog komfora prekomandovan u mesto po imenu Ustikolina, između Foče i Goražda, mesto za koje je više ljudi saznalo iz njegove priče, nego što ima žitelja. I bio bibliotekar tamo, u kaznenoj jedinici gde niko ništa ne čita, i pričao kako mu je bilo sasvim OK.
Sve što mu se loše dešavalo i inače je saopštavao i prepričavao tonom koji je sugerisao da je to nešto „uobičajeno“, maltene normalno.
Kao da ga se ne dotiče jer žuri negde napred i nema vremena. Neverovatno, ali ne mogu da se setim da je i jednom „kukao“, a sećam se da je mnogo puta imao razloga za to. Ne znam da li je tako branio sebe, ali znam da je voleo da kaže: „Kuražim se“. Poluironično, sa bezubim smeškom.
I uopšte je samouvereno i postojano stajao iza svojih odluka, kako onih koje su se pokazale pogrešnim, tako i onih koje su mu bile zvezda vodilja i u mnogome mu odredile život.
I Status je zaista bio ono što je Slaviša smatrao novinarstvom.
Tačnije, kakvim ga je on zamišljao.
Jeste na početku i na prvi pogled imponovala forma, luksuzni papir, štampa i svetski dizajn, ali se u kundstruk koricama nalazilo zaista kvalitetno štivo, gostovali su tu kao autori mnoga renomirana novinarska imena, probijale su se mnoge granice, podizali mnogi standardi.
I koštala je ta svakodnevna borba više Slavišu kao direktora nego Slavišu kao urednika, i para, i živaca.
I užasno ga je zabolelo kad je „činovnik“ tada nove vlasti jednim potezom potegao menicu zbog nevelikog duga štampariji i faktički ugasio Status.
Koji je bio Slavišin životni projekat što se videlo, sve da to nije i sam pričao. Projekat koji je podigao mnoge profesionalne lestvice, mnogima nažalost nepoznate.
Mnogo je lakše nabrojati gde nismo zajedno radili nego gde jesmo. Od Omladinskih, NON-a, preko Borbe i Reportera, do Statusa.
Radio sam sa njim i na nekoliko njegovih sjajnih dokumentaraca. Slaviša je bio pre svega individualac, gušile su ga redakcijske stege i hijerarhije, sputavali ga rokovi, pobeđivao je on to u sebi dok je morao, a onda je stvorio Status, malobrojnu redakciju biranu po profesionalnim kvalitetima, ali i ljudskim afinitetima.
Vraćale su se strane bezbroj puta zbog doterivanja, korekcija, šminkanja, jednom je onako spontano dok je pisao uvodnik konstatovao da će i u mesečniku da probije rokove.
Želeo je da napravimo još jedan „odjavni“ broj Statusa u dogledno vreme, onako za ćejf. Nije bilo vremena.
Strašno je voleo da piše, iako je uvek tvrdio da piše teško i sporo i da je to čist mazohizam, u vreme dok je mnogo više uređivao to mu je baš falilo.
Malo je ravnodušnih bilo kad je on u pitanju. Čak i među onima koji su ga znali samo po potpisu.
Nekako se to pokazalo egzaktnijim otkad je izabrao da svoju borbu protiv zla, bahatosti i neukusa vodi i preko Tvitera, forme koju bi ne tako davno zbog prostorne ograničenosti smatrao površnom.
Od obožavanja do mržnje, kako se već u ovo ludo vreme emocije i razum udaljavaju od sebe samih. A Slavišu je baš trebalo poznavati, jer je mnogo toga dobrog bilo skriveno i poklanjano samo probranima.
Strastveno je voleo i život.
Voleo je i kafanu u kojoj je pretopio mnoge svoje uspehe i neuspehe, a koju je „kao od šale“ ostavio kad je saznao da će postati otac.
„Jednostavno“ je odlučio, Milica je bila mnogo više i vrednije nego taj kamen međaš u njegovom životu. „Rutinski“ je odlučio i da se krsti jer sam mu kao kumu pomenuo da želim i crkveno venčanje, iako mu to inače na pamet nije padalo. I priskakao mnogima, znanima i neznanima, od kojih mu je veliki broj posle okrenuo leđa ili podmetnuo nogu. Bolelo ga je to jebeno, posebno od znanih, ali se „kuražio“.
Sve čega se setim i što mi je strašno važno, nekako neće u ove redove. Od dugih priča, diskusija, provoda, avantura i problema, do privilegije da smo mogli da sedimo zajedno i ćutimo a da nam nije neprijatno. Nikada naravno nisam ni pomislio da ću o njemu pisati nešto kao in memoriam, da jesam bio bih siguran da neću moći, a sada sam to i video. Jer šta vredi što mi je pisanje zanat i što se njime bavim 40 godina.
Ovo ne umem, o njemu ne umem.
Komemoracija u ponedeljak u Dorćol Placu
Komemoracija Slaviši Lekiću biće održana u ponedeljak u 14 sati u Dorćol Placu. Sahrana je zakazana za utorak na Novom Bežanijskom groblju u 15 sati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
