Piši ćirilicom i živi (s) latinicom 1

Ćirilicu sam oduvek voleo na poseban način. Pomalo sam se i plašio da je koristim. Nekako u meni je izazivala potrebu posebnog opreza pri pisanju.

Stideo sam se što mi je rukopis bio ružan i što sam ćirilična slova ispisivao polako i nevešto, polupisana poluštampana.

Prihvatio sam ono što mi je učiteljica rekla da je to savršeno pismo, nisam postavljao pitanja. Verovao sam i osećao da je to tako.

Retko sam je koristio, moglo bi se reći u svečanim prilikama i s posebnim poštovanjem. Latinica je bila pismo svakodnevnog suočavanja sa životom, tehnička komunikacija i komunikacija s tehnikom.

Često pitan odgovarao sam da sam veoma zadovoljan što ne primećujem razliku između pisama kad čitam novine, knjige, oznake na objektima ili na ekranu kompjutera i telefona. Jednostavno čitam, na slova ne mislim. Poruke na telefonu ispisujem i ćirilicom i latinicom.

Nikad ošišanom. Uvek šćčđ i sve ono što pripada latinici kao srpskom pismu. Nema baš nekog pravila niti odnegovane navike kad koje pismo koristim. Ponekad u šali koristim oba pisma u istoj poruci. Malo njih primeti…

U toj navici prepoznatljiv je duh jedne, sada, nepoželjne prošlosti. Jugoslovenska kultura opštenja, koja je različitim bojama jednog jezika sa dva pisma povezivala mnoge ljude i odnegovala generacije, najduže se zadržala u Srbji. Sve novonastale države uvele su svoje jezike i muku muče kako da proizvedu i pokažu različitosti, distanciraju se od drugih.

Da jezik razumevanja postane jezik nerazumevanja. Preimenovali su jezik prema novonastaloj državi, dodavali i oduzimali slova i stvarali različitosti izmišljali gramatiku, sve da bi bili različiti…

Da se uklone svi mogući tragovi zajedništva i konstituiše novi duh ispisan novim pismom i jezicima. Srbija je eto kao i u drugim stvarima zaostala u brzini takvog postignuća pa se mogla smatrati tolerantnijom srednom ne zaslugom svoje povećane demokratske zrelosti, već stoga što je morala da se bavi drugim važnijim poslovima samoprepoznavanja kao celovite i efikasne države.

I eto došao je i taj čas da se država konsoliduje preko ulaganja u veru i njene institucije, jezik, pismo i kulturu…

Nemamo Petra Velikog ali imamo čoveka koji zna i može. Zna bolje od stručnjaka, može više od svih.

Na netom ustanovljeni praznik, Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave – 15. septembar, Skupština Srbije, a sa njom i Skupština Republike Srpske usvojile su Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.

Višegodišnja briga za ćirilicu, možemo reći i višedecenijska želja da se stanje s upotrebom ćirilice popravi krunisana je moćnim zakonom, prvim i najznačajnijim u istoriji! I? Šta je tu sporno, zašto je toliko uznemirenih građana u Srbiji, a i u okolnom neprijateljskom okruženju?

Podsetimo se samo da je u tranzitnoj državi SR Jugoslaviji 14. novembra 2002. godine potpisana Deklaracija o zaštiti ćirilice. Potpisali su je, u ime zajednice dveju država Srbije i Crne Gore, potpredsednik Veća republika Žarko Korać i predsednik Veća građana Dragoljub Mićunović.

Ne sećam se da je ta deklaracija naišla na neodobravanje i negativne reakcije bilo koga, ni u zemlji ni u susedstvu. Ukoliko je i bilo kritike, ona je bila konstruktivno usmerena na podršku ideji i nije bila pod senkom političke manipulacije, niti je doživljavana kao pretnja.

U odnosu na Zakon o upotrebi ćirilice u Republici Srbiji iz 2018. godine, u namerama aktuelnog zakonodavca ne vidim razvojne komponenete niti podršku već neku vrstu ograničenja i pretnje.

Mene novoutemeljeni zakon, koji u nazivu sadrži očuvanje i zaštita, vodi ka asocijaciji da je reč o muzejskom aktivizmu i proglašavanju da se oblikuje kultura sećanja, a ne akciju i unapređenje.

Ne vidim da prethodno važeći Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma nije dovoljno podsticajan i jasan. On je omogućavao sasvim zdrav ambijent za kreativnost i akciju. Ali sada je potrebno sve novo, sve slavno i sve prvi put u istoriji.

Ćirilica u ovom trenutku najviše je ugrožena posledicama pompeznog najavljivanja zakona i oblikovanjem atmosfere pretnje.

Paradne aktivnosti koje su isprednjačile u potpisivanju ovog zakona diskvalifikuju ćirilicu više od naznačenih neprijatelja.

Donošenje zakona pretvoreno je u jednu u nizu estradnih političkih manifestacija koje ne podržavaju nego poništavaju ono za šta se zalažu.

Znamo dobro iz aktuelne političke svakodnevice da sve što je gromoglasno oglašavano lišeno je realnosti i života. Samo niz atrakcija za jedan dan svetkovine i zabava za ponižene građane.

Ali, srpski svet dakle vera, zastava, ćirilica, identitet, jezik, ne može se graditi na laži i jeftinim političkim dosetkama.

Moguće da je donosilac zakona spreman da pokaže moć i natera građane na poslušnost i službovanje novim i nikad viđenim idejama ali cena, to znamo iz istorije, veoma je visoka. I već viđena…

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.