Neposredne ubice premijera Zorana Đinđića su osuđene, ali pravda još čeka na zadovoljenje. Teško mi je da poverujem da atentatori nisu imali politički kišobran i podršku u delu policije. Na sudu nije dat konačan prilog razotkrivanju mreže za destabilizaciju i slom Đinđićeve vlade – kaže Dragan Veselinov, profesor FPN i bivši ministar u vladi Zorana Đinđića, na pitanje da li je istina o atentatu na premijera Đinđića sudski rešena.
Veselinov prvi put za Danas govori o radu vladine komisije, čiji je član bio, formirane povodom pobune Jedinice za specijalne operacije (JSO) u novembru 2001. Istraga o pobuni takozvanih „crvenih beretki „ vodi se trenutno protiv osmorice bivših pripadnika JSO u Specijalnom sudu, pod sumnjom da je predstavljala uvod u atentat.
Šta je tačno pre deset godina uradila vladina komisija formirana povodom pobune JSO?
– Otišli smo, Vladan Batić, Dragan Milovanović i ja, u Kulu, gde je kasarna JSO. Tamošnja atmosfera je odisala zatvorenošću i lojalnošću jedinice staroj ulozi u Miloševićevoj ratnoj eri. Razgovarali smo sa vođama pobune – ovo je (da je u pitanju pobuna) bio moj stav. Većina u komisiji je kod pisanja izveštaja vladi stala na stanovište da se radi o nesporazumu, međusobnom nerazumevanju vlade i JSO. Izveštaj je na vladi usvojen sa mojom rezervom na kvalifikaciju o prirodi istupa „beretki“. Moj stav je bio da se radi o oružanoj pobuni, a da JSO treba rasformirati. Na svom stavu nisam insistirao i nisam zahtevao da bude u izveštaju obrazložen, jer mi je Đinđić rekao da ministar policije Dušan Mihajlović nema jedinicu za kontranapad. Na vojsku se nismo mogli osloniti, jer su „Kobre“ bile pod Koštunicom. Jedinica je rasformirana kasnije kada je stvorena nova dovoljna kritična masa policijske sile sa antiterorističkom brigadom i Žandarmerijom.
Da li je tačno da je Komisija predala samo usmeni izveštaj Savetu za nacionalnu bezbednost?
– Savet za nacionalnu bezbednost nije imao nikakvu operativnu ulogu, već je bio pokušaj da se tajna služba pojačano kontroliše, a da se vojska veže i za Vladu Srbije, a ne samo za saveznog predsednika. Tajnu službu još nismo kontrolisali, ni u vrhu, a ni po dubini. A njeni izveštaji o stanju u zemlji bili su novinski, zastareli i naivni. Bližio se kraj braku sa Crnom Gorom. Vojsci je trebalo stavljati do znanja da će kad-tad preći u republičke ruke i da visoki oficiri paze šta rade. Izveštaj o JSO, bilo pisani, bilo usmeni, nije bio od važnosti. Uži krug političkih vođa iz DOS-a bio je načisto s tim ko politički štiti pobunu, ali smo već bili podeljeni na liniji Đinđić-Koštunica. Deo DOS-a je bio uz Koštunicu, a savezni predsednik je bio potpuno obavešten o našem internom mišljenju. Sukob je snažno eskalirao. Razmahaće se do usijanja kod hapšenja Miloševića i njegove isporuke Hagu.
Da li ste kao član komisije bili u prilici da razmotrite dokumenta navodno povezana s pobunom, kao što je famozni spisak iz Haškog tužilaštva sa imenima pripadnika specijalnih snaga koje Hag traži?
– Nikakav navodni spisak haških traženika nisam video, to i nije bio moj delokrug rada. Odlazak Đinđića u Kulu me je šokirao. Shvatio sam da smo veoma ranjivi. Tajno snimanje Đinđićeve posete kasarni u Kuli od strane „beretki“, i naknadno puštanje njihovog snimka u javnost, bilo je podsmevanje našoj inferiornosti. Skidam kapu Đinđiću što je bio spreman da se ponizi i odloži sukob sa JSO, kupujući vreme za uspostavljanje ravnoteže i sticanje nadmoći. Bio je taktičar, velemajstor.
Da li ste tada pomišljali da vam je kao članu vlade ugrožena bezbednost?
– Da, nakratko sam strahovao da bi vlada mogla biti napadnuta. Siguran sam da bi u tom slučaju Đinđić išao na konačan sukob – na poziv lojalnoj policiji i građanima da izađu na ulice i odbrane 5. oktobar. Takav rasplet ne bi odgovarao Koštunici. Vojska bi se pocepala, i na kraju bi on bio u vazduhu bez odbrane. Takav rasplet ne bi odgovarao ni nama u vladi, jer bi neminovno došlo do nasilja. Jednom sam ovo iznuđeno rešenje pomenuo Đinđiću, ćutao je. Hteo je miran rasplet, makar po cenu naših privremenih kadrovskih žrtava. Prva žrtva je bio Goran Petrović, dotadašnji šef tajne službe, veran našoj vladi. Sada mi je to još više krivo nego onda, ali Đinđić nije video bolji izlaz. Njegovu tadašnju odluku više poštujem od svog sadašnjeg jeda.
Kako vidite sadašnju istragu o pobuni JSO?
– Pobuna još nije završena. Metak koji je ubio Đinđića još leti. Cela mreža nije razotkrivena. A ona je samo deo preživele Srbije koja sanja da vlada nekontrolisanim nacionalnim barjakom, bezakonjem i izdržava se kriminalom. DOS-ova vlada je pala šest meseci posle Đinđićeve smrti, ali je, zapravo, njen pad započeo već u oktobru 2000. Pobuna „beretki“ 2001. nije bila presudna za pad vlade u 2003. godini, kao ni njihova privremena abolicija miroljubivim Đinđićevim manevrom, koji ga je koštao života. Koren pobune, i pada DOS-ove vlade, leži u arhaičnoj i reakcionarnoj ideologiji unitarne i velike Srbije, i odbrani primitivne elite na vlasti patrijarhalnom osvetom jačom od prava, sudova i civilne države. Ta Srbija, koja se 2003. radovala Đinđićevoj žrtvi, živi i sada.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
