Prema svojoj prošlosti uvek imam izvesnu distancu. Na izvesne periode se vraćam, kada se oni sami nametnu. Takve „epizode“ obično proživljavam pokušavajući da ih razumem iz pozicije u kojima su se događale, ali i iz ove naknadne. Da li se rado sećam? Onih prijatnih da, onih manje prijatnih manje rado.
***
Moje detinjstvo je imalo tri perioda : – od rođenja do početka Drugog svetskog rata, za vreme tog rata i posle njega. Taj prvi period , mojih prvih deset godina života, protekao je u Novom Sadu. To je period koji sam proživeo u porodici, sa ocem i majkom. Sećanja iz tog perioda su prijatna, vesela, uzbudljiva ili šaljiva. Sećanja na vreme početka Drugog svetskog rata razlikuju se od sećanja iz prethodnog perioda. Ona su u velikoj meri uslovljena dešavanjima u stvarnosti. Karakteristika tih sećanja je konkretnost. Na primer, sećam se da me otac poslao kod nekog poznanika da mu nešto donesem. Kad sam došao do kasarne u Kisačkoj ulici, zapazio sam da ispred nje ne stoji stražar. U tom trenutku začujem buku, okrenem se i ugledam dva lovačka aviona, sa kukastim krstom na krilima, žuto obojenim nosem i repom, kako u niskom letu preleću nebo. Ja stojim zapanjeno. U meni se javlja misao – pa, to je rat! Okrećem se i vraćam kući, neobavljena posla. To iskustvo je označilo prekid sa prethodnom fazom. Naravno, ja sam znao, iz razgovora u kući, da je već započeo rat na Zapadu između Nemačke, Francuske i Poljske.
***
Školovanje sam započeo u Novom Sadu, gde smo i živeli u to vreme, u Osnovnoj školi „Dr Đorđe Natošević“, koja i danas postoji, a nalazi se pored sinagoge. Pošto su moji roditelji želeli da pođem u školu sa šest godina, a prema propisima uslov je bio sedam godina, ja sam prvi razred proveo u pripremnom odeljenju. U toj školi sam završio prva četiri razreda i čuvam i danas te školske fotografije sa učiteljicama. Stanovali smo blizu škole i voleo sam da idem u školu i da se družim sa decom. Pošto sam jedinac, meni je to druženje pružilo priliku za igru i za iskustva van porodice.
***
Posle završene osnovne škole, upisao sam se u srednju školu (peti razred), ali su te godine bile vrlo burne i dramatične. Rat je pogodio i našu zemlju i usledili su događaji o kojima je teško govoriti bez uzbuđenja. Iz tog perioda imam mnoga sećanja, vezana za promene do kojih je došlo u zemlji, porodici, mom životu. Rekao bih da je 1941. godine došlo do neočekivanih događaja u mojoj porodici, do smrti oca, koji je doduše bolovao, ali se tom fatalnom ishodu ipak nismo nadali. Zatim, te godine došlo je do propasti Jugoslavije i okupacije Vojvodine od strane Mađarske, što je za posledicu imalo i velike promene u školskom sistemu – nastavu na Mađarskom, recimo – i pojave pogroma u Novom Sadu i nekim drugim mestima u Vojvodini.
***
Ovi događaji su bitno izmenili uslove mog života i razvoja, i mene kao ličnosti. Oni su uslovili da majka i ja napustimo Novi Sad i potražimo bezbednije mesto za život, u Budimpešti, gde je ona imala dve sestre. To privremeno rešenje je delimično razrešeno tako što je moja majka našla utočište za mene u sirotištu jevrejske opštine, gde sam i ostao sve dok sovjetske jedinice nisu zauzele Budimpeštu, posle čega sam se vratio u Novi Sad.
***
Ovaj period mi je doneo niz novih iskustava i saznanja, među kojima posebno ističem da sam u tom sirotištu upoznao neke ljude koji su značajno uticali na moja shvatanja. Ti ljudi bili su vaspitači, obrazovani, ali prema mađarskim zakonima nisu mogli da studiraju pa su prihvatili posao vaspitača. Neki od njih bili su marksisti, a drugi frojdisti. Tu sam prvi put čuo za psihoanalitičke ideje, koje su primenjivane u domovima sa decom poremećenog ponašanja, zatim za Sondijev test ličnosti i druge značajne kulturološke fenomene.
***
Posle povratka u Novi Sad , u proleće 45. našao sam se usamljen, jer niko iz moje porodice više nije bio živ. Moja majka je iz Budimpešte deportovana u Aušvic, odakle se nije vratila. Našao sam se pred pitanjem: – kuda dalje? Što se smeštaja tiče, privremeno sam pristao da budem prihvaćen od jedne jevrejske porodice, koja je sina izgubila u ratu. Nadali su se da će se on vratiti, pa sam ja bio neka vrsta psihološke zamene. Međutim, nisam bio siguran da li želim da nastavim školovanje, koje je u to vreme bilo besplatno. Sputavala me je jedna ideja, koju sam nosio iz vremena koje sam proživeo, da od školovanja, obrazovanja, znanja – u tom periodu ratnih uslova – nije bilo nikakve koristi i vrednosti.
***
Sa druge strane, drugovi sa kojima sam uspostavio vezu u Novom Sadu, nastavljali su školovanje. Ja nisam, dve godine su prošle bez moje odluke – šta dalje. U toj nedoumici ja sam nastavio da sledim svoju radoznalost i pročitao sam nekoliko psihologija: Lorencovu, Petronijevićevu… i počeo sam da se samoučki bavim psihologijom, na osnovu neke knjige koju sam dobio od jedne vaspitačice u peštanskom sirotištu.
***
Takođe, bio sam impresioniran nekim pojavama koje su se događale povratnicima iz nemačkih konclogora. Oni bi jedni druge, kao bivše logoraše, prepoznavali lako i odmah bi započeli da pričaju priče jedni drugima. Druga vrsta pojava koja je skrenula na sebe moju pažnju bili su napadi do kojih je dolazilo kod nekih bivših učesnika borbe, koji su bili česti u to vreme na javnim mestima.
***
Međutim, malo po malo, ja sam izašao iz stege mojih predubeđenja i nastavio sam školovanje u novosadskoj gimnaziji, gde sam završio peti i šesti razred. Novi Sad, sa svojim korzoom, postao je za mene suviše uzan i mali. Kada je moj najbolji drug Andrija upisao studije u Beogradu, javio mi je da postoji mogućnost da se preselim u Beograd i da nađem smeštaj u studentskom domu Jevrejske opštine, Kosmajska br. 19 – dakle, u sinagogi, koja je menjala namenu zavisno od okolnosti. Do Drugog svetskog rata i nemačke okupacije bila je sinagoga, za vreme okupacije kupleraj za nemačku vojsku, a posle oslobođenja Beograda postala je studentski dom.
***
U tom studentskom domu bili su pretežno studenti različitih fakulteta. Među njima bio je i Enriko Josif, student Muzičke akademije. Ja sam raspoređen u sobu gde su bili uglavnom studenti iz Novog Sada. Većina je studirala medicinu i posebno se pripremala za ispit iz anatomije. Kad sam shvatio šta oni uče i kako uče, odustao sam od namere da i sam studiram medicinu.
***
Nastavio sam školovanje u sedmom razredu Prve muške gimnazije, gde sam stekao nove drugove i sećam se da je jedan od njih bio i Bora Ćosić. Posle završenih časova nas nekolicina je odlazila na Kalemegdan, kod Rosandićeve fontane. Posle bismo išli do vidikovca, pored Save. Novog Beograda još nije bilo, jedino se videla zgrada, odnosno kostur zgrade bivšeg Centralnog komiteta – kod sadašnjeg Ušća.
***
Zgrada Gimnazije i njena unutrašnjost za mene je bila iznenađenje, jer je delovala zapušteno sa starim skamijama. Tu sam polagao i maturski ispit i, evo, do danas sačuvao kolektivnu fotografiju mog odeljenja. Od profesora izdvajam posebno profesora Đukića, koji nam je predavao književnost, a bio je otac Lole Đukića. On se izdvajao po načinu mišljenja i ophođenja prema đacima.
***
Posle mature sam otišao na radnu akciju, na izgradnju fabrike bakra u Sevojnu. Za nagradu, svi učesnici su dobili besplatno letovanje na moru. Boravili smo u Zadru i to je bio, treba li to reći, moj prvi susret sa morem. Tu sam upoznao Dušana Makavejeva i Vladu Bulatovića Viba.
***
Posle položene velike mature, razmišljao sam o studijama i poželeo da upišem filmsku režiju. Zaputio sam se Knez Mihajlovom ulicom i tu, umesto da krenem levo, ka Akademiji, pošao sam prema Filozofskom fakultetu i na oglasnoj tabli pročitao obaveštenje da je Odeljenje za psihologiju ponovo aktivirano i da je upis na prvom spratu. Popeo sam se na prvi sprat i upisao prvu godinu studija. Ovo mi danas izgleda fantastično, jer je uvek kasnije bilo mnogo više kandidata nego slobodnih mesta.
***
U to vreme psihologija je imala samo dva redovna profesora i nekoliko asistenata. Jedan profesor je bio Baja Bajić, student nemačkih i francuskih univerziteta, a drugi prof. Borislav Stevanović – koji je doktorirao u Londonu. Oni su bili upadljivo različiti. Prof. Bajić je bio živahan, aktivan, pun energije i uvek je stojeći držao predavanja, uz jaku gestikulaciju. Prof. Bajić je predavao Opštu psihologiju, fundamentalni predmet, dok je Stevanović predavao pedagošku, odnosno, školsku psihologiju. Njima su pomagali asistenti. Prof. Bajiću asistent je bila Bosiljka Đorđević, a Stevanoviću Vera Smiljanić Čolanović. Pored ova dva profesora bilo je i drugih profesora uključenih u nastavu psihologije.
***
Kao važni učesnici u studijima bili su i gostujući profesori, sa po jednim predmetom, iz biologije, psihopatologije i dr. Studije psihologije su bile, za većinu nas, zanimljive, koliko zbog sadržaja toliko i zbog različitih načina mišljenja, govora, suđenja, stavova, usmeravanja. Važnu ulogu u tim godinama, za studente, imao je asistent Živorad Žiža Vasić. On je bio veoma komunikativan i zainteresovan za kontakte sa studentima i veoma spreman da svakome pomogne. U tom periodu studije psihologije je karakterisalo nešto što se može nazvati i kolokvijalizam – udžbenika nije bilo, a studenti su na predavanjima hvatali beleške i na osnovu njih ili skripata polagali. Profesor Stevanović je studentima poručio da ako hoće da polože ispit – moraju da imaju dobre beleške, a ako hoće da nauče psihologiju – treba da nauče engleski i čitaju knjige.
***
Postojale su štampane knjige iz psihologije, kao Opšta psihologija Borislava Lorenca i empirijska psihologija Branislava Petronijevića, ali one nisu bile preporučene kao udžbenici. Ovo stanje se, međutim, dosta brzo menjalo i popravljalo. Dolazili su novi predavači, prošireno je područje znanja i psihologija je počela da se formira onako kako je statutom predviđeno – da obuhvati osnovne predmete; opštu, razvojnu, socijalnu, ali i oblasti primenjene psihologije: – školsku, industrijsku, kliničku i druge grane. Broj upisanih studenata se iz godine u godinu povećavao, kriterijumi su postali određeniji, a psihologija je menjala sedište, pa je iz Dobračine preseljena u Knez Mihajlovu, a odatle u Dalmatinsku i napokon u novu zgradu Filozofskog fakulteta na Studentskom trgu.
***
Sećam se svog utiska o psihologiji iz prvih dana – da je suviše narativna. Pitao sam se zašto se psihologija studira na Istorijsko-filozofskom fakultetu, kako se tada zvao, a ne na Medicinskom? Danas, posle pedeset godina bavljenja kliničkom psihologijom znam da je mesto psihologije dobro odabrano, da ona i spada tu gde je osnovana.
***
Tokom studija broj upisanih studenata se povećavao, iz godine u godinu, tako da je komunikacija među nama bila veoma intenzivna, kao i razlike u shvatanjima o mnogim temama. Od onih kojih se dobro i rado sećam, posebno ističem kolege Slavoljuba Radonjića , zvanog Bibi, i Kvaščeva, Ljubu Stojića, Kseniju Kondić, Jelicu Todorović, Milicu Ignjatović…
***
Posle diplomiranja, zaposlio sam se na Neuropsihijatrijskoj klinici, i tu smo formirali grupu psihologa koji su se udružili da zajedno razviju stručne teme. Karakteristika kliničke psihologije, kojom sam se bavio svih ovih godina, bila je potreba da se stvori posebna struka psihologa, u saradnji sa psihijatrijom. U mom razvoju, presudno je bilo upravo nalaženje načina i konstruktivnih rešenja za teme kojima se bavila psihijatrija i psihologija. To nije bilo jednostavno prenošenje psihologije iz okvira Filozofskog fakulteta na pitanja kojima se bavila psihijatrija kao medicinska oblast. Koliko je taj oblik saradnje bio uspešan ili ne – pokazuje stanje razvoja kliničke psihologije.
***
Posmatrajući kliničku psihologu kao oblast u razvoju, uglavnom sam zadovoljan, jer se klinička psihologija afirmisala, našla svoje mesto u životu, pomogla je ljudima u mnogim slučajevima i doprinela je da se nauka približi ciljevima lečenja, odnosno medicine.
***
Moj doprinos razvoju kliničke psihologije predstavlja studijska tema knjige Psihodijagnostika. Ova knjiga se bavi pitanjem psihološke procene, stanja, funkcija i sposobnosti osobe, kako psiholog može da da odgovor na problem koji klijent ima. Time što je nađen odgovor problem nije rešen. Pod uticajem psihoanalize, ali i psihologije učenja, razvila se jedna oblast kliničke psihologije koja nudi pomoć osobama sa teškoćama. Psihoterapija je opšti naziv za desetine različitih metoda, pomoći ljudima koji imaju psihološke teškoće.
***
Sa pitanjem ratnih zločinaca ja sam se susreo kad sam imao 12 godina. Reč je o poznatom pogromu u Novom Sadu, koji se odigrao početkom februara 1941. godine. Kada sam tog ponedeljka došao u školu, upadljiva je bila odsutnost većeg broja učenika. Nastavnica je, pri prozivci, za one koji nedostaju govorila da nisu mogli da dođu. Među njima su bili i tri moja dobra druga: – mali Kraus, Lacika Vadas i Hefter. Kod kuće sam razgovarao sa majkom i saznao da su oni, sa porodicama, pobijeni i bačeni pod led zamrznutog Dunava. To saznanje me je jako pogodilo, jer sam shvatio da je takva vrsta smrti moguća i da sam tako mogao da završim i ja. A zašto nisam? Učinilo mi se da je razlika u tome što su oni bili iz bogatih, a ja iz siromašnije porodice. Taj događaj je kasnije razmatran i zaključeno je da je pogrom izvršen po naređenju pukovnika žandarmerije okupacione mađarske vojske. Taj čovek je uhapšen, pa je posle pušten i uspeo je posle rata da se skloni u Južnu Ameriku, odakle se vratio u dubokoj starosti. Onda mu je suđeno, ali je pušten na slobodu zbog odmaklih godina, uprkos protestima iz inostranstva. Ovakvih slučajeva bilo je veoma mnogo, kada se završio Drugi svetski rat. Ali sve se to ponovilo i pri raspadu Jugoslavije. Moje objašnjenje ovih fenomena je zasnovano na ekstremnom pojačavanju razlika između naših i njihovih. Što je ta razlika drastičnija – ratni heroj-zločinac – to je broj ovakvih slučajeva veći.
O sagovorniku
Josip Berger, klinički psiholog, radni vek je proveo na Psihijatrijskoj klinici Medicinskog fakulteta u Beogradu. Posle doktorata je izabran za profesora Filozofskog fakulteta. Na Odeljenju za psihologiju je oformio predmet psihodijagnostika i koncipirao kliničku psihologiju. Inicirao je uvođenje novih pravaca psihološke terapije. Napisao je više od 160 stručnih i naučnih radova, od kojih se izdvajaju knjige i veće studije: Treći roditelj – Novi pravci grupne psihoterapije, (1980. Nolit), Vekslerov individualni test inteligencije, ( 1981. DPS), Test nedovršenih rečenica, (1983. DPS), Psihodijagnostika, (1984. Nolit), Projektivna psihologija – Roršahov test ličnosti (1989. Nolit), Klinička psihologija, individualna i socijalna – J. Berger, M.Biro i S. Hrnjica (1990. Narodna knjiga), Psihoterapija od leka do utopije, ( 2000), Životne teme i personalni stavovi – J. Berger i S. Vukobrat (1998), Psihologija porodice, (1998), Psihološki potporni sistem, (2002 ), Sinopsis. Pitanja psihološke procene ličnosti i integracije(2003 DPS).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
