„Najsrećnija bih bila kada bi se ovde opet uselila vojska. Verujem da će novi ministar odbrane Aleksandar Vučić nešto preduzeti. Glasala sam za njegovu stranku i to posle dugo godina bojkotovanja izbora. Volela bih da ministar poseti ovaj objekat i da mi posveti samo dva, tri sata. Ne očekujem da on sad reši moj slučaj, pa makar sutra morala da izađem odavde i spavam pored kontejnera ili pod vojničkim šatorom. Samo želim nešto da mu predočim i pitam kako je moguće da firma koja je upošljavala oko 2.000 ljudi doživi ovakvu sudbinu.“
Ovim rečima priču počinje Nađa Ristić, nekadašnja radnica vojnograđevinske ustanove „Kraljevo“. Ona je toj firmi ostala verna do kraja, čak i danas, kada je propala i kada je odnet najveći deo onog što se moglo odneti.
„Za mene je ovo Vojna pošta 86/20, tako će uvek biti“, izričita je Nađa.
Nađa u vojsci radi više od 20 godina. Obavljala je, kaže, sve poslova, od higijenskih pa nadalje. Selila se iz grada u grad, a u Kraljevo je došla pre šest godina. Ubrzo je vojna firma otišla u stečaj, ali je ona ostala da sa sinom živi u tom prostoru. Kaže da je stečajnom upravniku nedavno u šali kazala da bi bilo najbolje da prilikom prodaje i ona uđe u „stečajnu masu“. Jer, ona nema gde da ode. Problem je i što, od kada je firma u stečaju, nema nikakvih primanja. Dobila je otpremninu, ali joj se još uvek duguje više od 300.000 dinara.
„Ovde sam dok se firma ne proda. Ne znam gde ću posle toga. Nemam para, živim od tuđe pomoći. Takođe, nemam ni struju ni vodu, pozajmljujem ih od komšija. Čuvam ono što je preostalo od nekadašnje firme. Ali, malo je toga, nažalost, ostalo. Samo zgrade, sve drugo je maltene rasprodato. Ujutru prvo obiđem ovih pet i po hektara zemlje da proverim da li je sve u redu. Bilo je mnogo lopovluka. Svakog dana sam, posle obilaska, prijavljivala policiji šta je sve ukradeno. Sad je stečajni upravnik primio i dva stražara. U poslednje vreme je počelo, takoreći, otimanje. Ja sam uhvatila jednog lopova, koji mi je rekao da mora da krade jer ima dete od godinu dana“, kaže Ristićeva.
Kako objašnjava, ni sama ne zna koliko se puta obraćala Ministarstvu odbrane i upoznavala ih sa svojim slučajem. Kaže da svi znaju da ona živi u vojnom objektu i da je tu početak i kraj priče.
„Sete me se kada im zatreba nešto od dokumenata koji su još uvek u kancelarijama. E, tada me lako pronađu. Inače se niko ne seti da me pita da li imam hleba. S druge strane, niko me ne dira, ali, ponavljam, ako neko kupi firmu, ne znam šta ću raditi. A volela bih da niko ne kupi i to iz dva razloga. Prvi, nemam kuću i nemam gde da odem. Drugi razlog je to što volim vojsku. Ne bih umela da živim u civilnom okruženju. Celog života živim u nekoj vrsti ograde i prosto ne znam da živim izvan nje. Ljudima je, znam, teško to da shvate. Živim u Kraljevu šest godina, ali ne znam sama da odem do, recimo, Nacionalne službe za zapošljavanje. Treba neko da mi pokaže gde se nalazi, da me odvede do tamo, jer nikada ne idem u grad. Srećom pa u krugu firme postoji ambulanta, koja je nekada bila vojna, a sada je iznajmljuje Zdravstveni centar Studenica, pa se tu lečim kad zatreba“, kaže naša sagovornica.
Ipak, najviše brine kako da na pravi put izvede četrnaestogodišnjeg sina Nikolu.
„Teško mi je da ga školujem. Sledeće godine upisuje srednju školu. U školi nemaju razumevanja za njega. Kažem mu da čovek ne može da se ocenjuje po garderobi, nego po ljudskim osobinama. Tako bar ja smatram, ali izgleda da danas više nije tako“, kaže Nađa.
A sin, dodaje ona, vojsku voli više od života, što i ne čudi imajući u vidu da je bukvalno od rođenja u vojnim objektima i to onim u Beranama, Beogradu, Vranju, Nišu.
„Ima ambiciju da upiše Vojnu akademiju, ali ne znam da li će to uspeti zbog uspeha u školi“, zaključuje ona.
Nikola, pak, uprkos svemu nije razočaran. Veruje da će postati profesionalni vojnik. Ipak, kaže da ih je „vojska zaboravila“, ali da nije ljut.
Na kraju, dok obilazimo imanje fabrike, Nađa nam pokazuje gde su nekada bile radionice, magacini, garaže, menza, kancelarije… U velikoj radionici zatekli smo kupce koji su, putem licitacije, kupili kran. Nisu bili raspoloženi za razgovor. U nekadašnjoj garaži samo brojne vojne registarske tablice svedoče da je tu nekada bilo vozila. Doduše, i sada su tu dva kamiona, za koje, kaže Nađa, nema kupaca, jer su suviše skupi. Ostala vozila, od teretnih do građevinskih, rasprodata su u prethodne četiri godine. Kao i brojne mašine, alat, ugostiteljski inventar… Dosta toga je prodato i kao staro gvožđe.
Disciplina na visokom nivou
„Od malena sam u vojnim kasarnama. Volim vojsku i više od svega želim da upišem Vojnu akademiju. Dopada mi se vojni život. Tu je disciplina na visokom nivou“, kaže Nađin sin Nikola i dodaje kako bi, takođe, voleo da ih poseti neko iz vojske.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
