Četvrtak, 21. oktobar: Stižem na snimanje nove epizode serijala Čitanje pozorišta. Od jutros razmišljam da li da je naslovim Sumrak dostojanstva ili Sumrak ljudskosti. Dođe mu na isto, rekao bih.
Uvreženo je mišljenje da se najgore ljudske osobine najbolje ispoljavaju u smutnim vremenima društvenih, socijalnih i političkih previranja, da svako zlo traži plodno tlo i određen kontekst. Otkada je rimski komediograf Plaut spoznao da je čovek čoveku vuk, to je literarna, ali i karakterna konstanta. Naravno, vukovi ne bi opstali bez ovaca, bez pomirljivog, nemuštog stada. Kad bi ovaj svet bio uređen na osnovi paradoksalnog narativa i vuci siti i ovce na broju, bio bi idealno stanište. Ali nije. O tome ću razgovarati s mojim sagovornicima.
Po podne gostujem u emisiji Maske, Radio Beograda 2, moje koleginice Aleksandre Glovacki. Razgovaraćemo o Borinim pozorišnim danima čiji sam selektor. Sanja je već u Vranju, vodiće emisiju iz improvizovanog studija u pozorištu. Dok u beogradskom studiju čekam početak, ne bez izvesne nostalgije, sećam se godina koje sam ovde proveo, pre nego što sam prešao na televiziju. Kreće najavna špica. Baršunasti glas Miloša Žutića veli: Da bi se napravilo veliko pozorište ne treba mnogo drangulija, samo talenta i pameti…
Petak, 22. oktobar
Putujem u Vranje. Tamo večeras počinju 41. Borini pozorišni dani, pod sloganom Od Sofke do Nejre. Sa mnom putuje glumica Milena Pavlović, koja će predsedavati žiriju. Ćaskamo, uglavnom o pozorištu. Znamo se dugo, ali se ne poznajemo dovoljno, persiramo jedno drugom.
I tako… putujemo Milena i ja, lep sunčan dan…
Na ulasku u grad zatiče nas telefonski poziv direktora pozorišta Bora Stanković. Gde ste? Tu smo. Lep sunčan dan, a on zvuči pokislo. Je li sve u redu, pitam? Zar vi ne znate, pita? Šta? Pa to! Narodno pozorište je otkazalo predstavu Nečista krv (koja je večeras trebalo da otvori Festival). Smrče mi se na tren, a lep je i sunčan dan. Stadoh u mestu, nasred ulice Bore Stankovića, ispred kružnog toka na kome je obelisk, a s leve strane crkva Svete trojice. Milena mi pruža vlašicu s vodom, ne pita ništa, sve je čula preko blutut autospikerfona. Izgovaram nekoliko tradicionalnih, prigodnih reči za ovakve prilike. Umesto da uključim sva četiri žmigavca, odnekud mi se upali utuljena lampica: na današnji dan, 1927, umro je Borisav Stanković, u Beogradu, ne u Vranju. Komedijant slučaj.
Koincidencije i paralele su neizbežne. Naime, isto se dogodilo prošle godine na ovom festivalu: isto pozorište je otkazalo predstavu na dan igranja, a sve se odigralo na istovetan način. Tehnika je do podne skoro namestila scenu, a onda je predstava otkazana jer je glavni glumac sumnjao da je možda zaražen kovidom. Srećom nije bio. Sada je član ansambla (članica, ime poznato autoru) jutros dobio (dobila) temperaturu. Kao da Borini dani nemaju sreće s Narodnim pozorištem ili kao da se Narodnom pozorištu ne da da igra na Borinim pozorišnim danima?
Subota, 23. oktobar
Prozor moje hotelske sobe, ispred kojeg prozora radni sto, gleda na park. Lisje žuti veće po drveću, lisje žuti dole veće pada… Rominja kiša, tri nijanse sivog obzorja. Idealan dan za melanholiju i kontemplaciju. Ali, meni vrag ne da mira. Kisnem na kratkom putu do pozorišta. Tamo tehnika JDP uveliko namešta scenu. Večeras, na odloženom otvaranju Festivala, treba da se igra Nušićeva Pučina. Prošunjam se, a onda tabanam, po kiši, nazad u hotel. Vreme stoji.
Uveče gužva ispred pozorišta, komešanje u foajeu, brojni gosti i mediji, svečane toalete, lepe dame i gospoda, svi pod maskama. Ali ne kao na balu, to nas je kovid kostimograf udesio.
Festival su svečano otvorili glumica Milena Pavlović i gradonačelnik dr Slobodan Milenković, koji je, između ostalog, rekao i da će gradsko rukovodstvo, kao i dosad, pružati bezrezervnu podršku pozorištu i Festivalu. Aplauz. Zatamnjenje, otamnjenje, počinje predstava.
Potom svečani koktel u prostranom pozorišnom klubu koji podseća na rimske katakombe. Zapravo, tu je nekad bilo skladište leda. Pozitivna festivalska atmosfera, srdačne čestitke i razmena energije koja bi lako otopila sav onaj led koji se, u staro vreme, ovde čuvao.
Nedelja, 24. oktobar
Jutro posle. Mamurno, zubato sunce, jesenja oštrina u vazduhu. Šetam gradom s Goranom Ibrajterom. Živost na glavnoj promenadi i po bočnim sokacima, kafenisanje po baštama i kafićima. Uzavreli grad, a jesen je.
Uveče Ana Karenjina Novosadskog pozorišta. Kao da je Tolstojeva rečenica s početka romana, napisana pre bezmalo 150 godina („Sve srećne porodice nalik su jedna drugoj, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.“), i danas paradigma vremena i društva u kojem živimo.
Ponedeljak, 25. oktobar
Lep sunčan dan. Sedim u dvorištu Borine kuće, u Baba Zlatinoj ulici koja nosi ime po njegovoj baki s kojom je odrastao pošto su mu roditelji preminuli. Dragi Boro, želeo bih nešto da ti kažem. Kao da se ništa nije promenilo od Sofke do njene ovovremene posestrime Nejre. Nit koja povezuje predstave koje sam odabrao jasno je vidljiva: pozorišno angažovana, savremenim pozorišnim praksama posvećena tematizacija i promišljanje muško-ženskih odnosa unutar i izvan braka, kritičko-fenomenološko preispitivanje uloge porodice u društvu i položaja žene, tematizovanje osnovnih osećanja ljubavi i empatije kao potisnutih, uniženih, zaboravljenih kategorija ljudskosti i čovečnosti, nadnetost nad smislom uboge ljudske egzistencije, kontekstualizacija i rekontekstualizacija svih ovih, i drugih, pitanja u svetlu socijalne i rodne neravnopravnosti, nakaradnog društvenog i političkog sistema vrednosti, karijerizma, novog kapitalizma i neorobovlasništva.
Mudro ćuti Borisav, dok me posmatra s doksata. Biti spreman – to je sve. Ostalo je ćutanje. Ćutimo Bora i ja. Večeras je nova predstava, Ivanovo samoubistvo po Čehovljevom Ivanovu.
Utorak, 26. oktobar
Festivalski dani teku. Odigrana je pretposlednja predstava u konkurenciji za nagrade, najnoviji komad Tene Štivičić zagonetnog naslova 64, Ateljea 212. Bila je to predstava koja u prvom sloju tematizuje nemogućnost začeća i iskušenja vantelesne oplodnje dok, duhovito i ne bez izvesne ironije, zapravo preispituje muško-ženske odnose u kontekstu ustaljenih stereotipa o braku, ljubavi, društvenom i socijalnom statusu, karijeri, prijateljstvu, slobodi, emancipaciji, odnosu roditelja i dece, sukobu generacija…
Sreda, 27. oktobar
Ako je Nečista krv studija slučaja Sofke, odnosno priča o suspregnutoj, neoslobođenoj strasti, prkosu i ponosu, predavanju i prepuštanju tragičnoj matrici života, onda je predstava Ako dugo gledaš u ponor Regionalnog pozorišta Novi Pazar studija slučaja Nejre (koju kao i Sofku prati porodična kletva) i njene tragične, uboge sudbine od detinjstva do rane mladosti.
Bila je to poslednja predstava u konkurenciji za nagrade. Žiri će zasedati do kasno u noć. Mi silazimo u bivšu ledaru, a toplo nam oko srca. Bez lažne skromnosti, i uprkos svemu, svi možemo biti vrlo zadovoljni. To je zadovoljstvo provejavalo i raslo tokom svih ovih (Borinih) pozorišnih dana.
Autor je pozorišni kritičar RTS, autor i urednik TV serijala „Čitanje pozorišta“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
