Pravda u odsustvu: Počelo suđenje optuženima za masovna ubistva i druge zločine oko Đakovice na Kosovu

Ostaci ubijenih kasnije su pronađeni u osam masovnih grobnica u Batajnici u Srbiji.

Suđenje protiv 53 optuženih održava se u odsustvu, jer oni nisu dostupni kosovskim pravosudnim organima, a zastupaju ih advokati. Prema navodima Radija Kim, prvo ročište, koje je održano juče, izazvalo je veliko interesovanje medija, a proteklo je bez prevoda na srpski jezik.

Nakon prvog ročišta, odbrana optuženih ima 30 dana da se žali na tvrdnje kosovskog tužilaštva. U ovom procesu biće saslušano 217 oštećenih i 43 svedoka, od kojih su troje pod zaštitnim merama još iz perioda rada Suda za ratne zločine u Hagu, javlja Kim.

Optužnica je, inače, podignuta u decembru 2023. godine, a dopunjena u aprilu prošle godine.

Ko su osumnjičeni oficiri, a šta su zločini?

U njoj je kao glavnosumnjičeni naveden penzionisani general Momir Stojanović, koji je u vreme operacije srpskih snaga „Zla reka“ bio načelnik odeljenja za bezbednost komande u Prištinskom korpusu, a kasnije i direktor Vojnobezbednosne agencije Srbije. Među optuženima su i Franko Simatović, komandat Jedinice za specijalne operacije (JSO) koju je početkom poslednje decenije 20. veka formirao resor državne bezbednosti Srbije, Sreten Čamović, bivši načelnik odeljenja za bezbednost, Veroljub Živković, bivši načelnik štaba Prištinskog korpusa, Ilija Todorov, bivši komandant 63. padobranske brigade i Dragan Živanović, bivši komandant 52. artiljerijske raketne brigade. Optužnicom su obuhvaćeni i drugi zvaničnici državne bezbednosti Srbije i MUP-a.

U optužnici kosovskog tužilaštva navedeno je da je istraga otkrila da je u selu Meja ubijeno 270 civila, dok se 13 vodi kao nestalo. U istrazi je ustanovljeno da je u selu Korenica ubijeno je 64 civila, od kojih se dvoje još uvek vodi kao nestalo, u selu Bistražin ubijeno šest civila, dok se jedan vodi kao nestao, u selu Ramoc ubijeno pet civila, u selu Dobroš ubijena tri civila, u selu Nec ubijena dva civila, u selu Rača ubijen jedan civil, dok se dvoje vodi kao nestalo, a u selu Pacaj ubijen jedan civil.

Kako se navodi u optužnici, srpske vojno-policijske i paravojne snage odvojile su brojne muškarce iz kolone i ubile ih, dok su drugima oduzeta lična dokumenta, novac i druge vredne stvari.

Istraga je pokazala da su, kako je navedeno, zbog sistematskog nasilja koje su sprovodile srpske snage, stanovnici ovog regiona isterani iz svojih domova, a nakon što im je imovina opljačkana i kuće spaljene, proterani ka Albaniji uz fizičko maltretiranje i pretnje da će biti ubijeni.

Prema optužnici, svako od optuženih imao je specifičnu ulogu u organizaciji i koordinaciji snaga pod svojom komandom. Delu njih na teret se stavljaju i ubistva, fizičko i seksualno zlostavljanje, mučenja, pljačka i etničko proterivanje Albanaca.

Momir Stojanović: Nema odgovornosti, za navodni zločin sam čuo tek 2007. u Hagu

Prvoosumnjičeni penzionisani general Momir Stojanović kaže za Danas da Vojska „sigurno nema nikakve veze“ sa „događajima“ u selu Meja i regionu Đakovice, a da je on za „navodni zločin“ u tom regionu čuo tek 2007. godine, u Međunarodnom sudu u Hagu.

„Za navodni zločin u selu Meja u opštini Đakovica sam prvi put čuo svedočeći kao svedok odbrane generalu Vladimiru Lazareviću 2007. godine pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu. Taj navodni događaj je detaljno razmatran u Hagu i prilikom mog svedočenja u postupku protiv generala MUP-a Vlastimira Đorđevića 2008. godine. Tada je konstatovano da nema nikakve umešanosti, niti odgovornosti, kako Vojske, tako ni moje za predmetni događaj. Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim kao ratni načelnik bezbednosti Prištinskog korpusa jeste da Vojska nema nikakve veze sa tim događajem, jer da ima ja bih to svakako znao“, kaže Stojanović.

On još kaže da se optužba „zasniva na jednoj jedinoj izjavi bivšeg kapetana prve klase Peraj Nika, koji je nakon povlačenja Vojske sa Kosova i Metohije, ostao tamo, a onda je po diktatu takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, plašeći se za svoju bezbednost, dao lažnu izjavu u vezi sa predmetnim događajem“. „U mom svedočenju u Hagu tražio sam suočavanje sa kapetanom Perajem, ali se on nije pojavio“, kaže.

Stojanović kaže da je suština optužbe protiv njega da je „navodno isplanirao i rukovodio akcijom u širem prostoru sela Meja, u kojoj je mimo pravila o običaju ratovanja stradalo preko sto Albanaca“.

„U vezi sa navedenim događajem, nepriznata država Kosovo, koja nije članica Ujedinjenih nacija, niti Interpola, protiv mene je 2014. godine pokrenula crvenu interpolovu poternicu. Javio sam se u Sud za ratne zločine Republike Srbije i zahtevao da se protiv mene pokrene istraga. U istražnom postupku koji je okončan 2019. godine utvrđeno je da nemam nikakve veze, niti odgovornosti sa događajem koji mi se stavlja na teret“, kaže.

Dodaje da je zatražio od nadležnih državnih organa da sa takvim rezultatom istrage upoznaju centralu Interpola u Lionu, uz zahtev da mu se ukine poternica. „Nažalost, niti Vlada, niti Ministarstvo pravde, niti Sud za ratne zločine, niti centrala Interpola u Beogradu nisu učinili ništa. To pokazuje kolika je briga i odgovornost ove države prema svojim vojnicima i borcima“, kaže.

Kandić: U Srbiji zaštita visokorangiranih, suđenja su za rezerviste

Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo, kaže za Danas da je marginalizacija albanskih žrtava na Kosovu i zaštita generala i oficira „dovela do toga da Kosovsko tužilaštvo podiže optužnice u odustvu, i to protiv velikog broja optuženih, i da slede i optužnice za druge masovne zločine“.

Ona ocenjuje da je pitanje da li bilo koje tužilaštvo može da se pravno izbori sa optužnicama u odsustvu, koje pritom imaju veliki broj optuženih.

„U nastaloj situaciji, vlast u Srbiji ćuti, optuženi u odsustvu se prave kao da se ništa ne događa, a zapravo je reč o neodgovornim institucijama Republike Srbije. U ratu na Kosovu ubijalo se kao da ubiti Albanaca nije kažnjivo.

I umesto da nova vlast, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, i posle pravosnažnih haških presuda generalima vojske i policije, pokrene procesuiranje visokorangiranih, priklonila se političkom stavu da se zaštite svi na komandim pozicijama, a da ukoliko se sudi- neka se sudi dobrovoljcima i rezervistima“, kaže ona.

Kandić podseća da je objavljivanje informacija o masovnim grobnicama u Batajnici 2001. godine, od strane vlasti koja je smenila Slobodana Miloševića, bilo javno prihvatljiv razlog za njegovo izručenje Haškom tribunalu.

Onda je, međutim, pitanje masovnih grobnica nestalo sa političke scene, a nešto manje u medijima.

„Kada je počelo suđenje generalima Pavkoviću, Lazareviću, Ojdaniću, Lukiću i Šainoviću 2006. godine, vlast u Srbiji je zatvarala oči pred dokazima o masovnim ubistvima Albanaca, proterivanju, pljačkama. Među dokazima bile su i DNK analize o identitetu ekshumiranih iz masovnih grobnica u Batajnici, Petrovom selu, Perućcu…Tužilaštvo za ratne zločine nije reagovalo“, podseća ona.

Potom je 2009. počelo suđenje policijskom generalu Vlastimiru Đorđeviću, i ponovo su izvođeni dokazi o ubistvima Albanaca bez kažnjavanja i o prebacivanju tela ubijenih na lokacije koje su bila pod kontrolom i zaštitom specijalnih policijskih jedinica „koje su aktivno učestvovale u skrivanju zločina“. „Među svedocima, u odbrani optuženih, najamnje 50 oficira je svedočilo, i svi su ćutali o prebacivanju tela u Srbiju“, kaže.

Prema njenim rečima, do izricanja ovih pravosnažnih presuda, 2014. godine, bilo je vremena da Tužilaštvo za ratne zločine  organizuje dokaze i pripremi listu za procesuiranje pre svega visokorangiranih lica vojske i policije.

„Međutim, to se nije dogodilo ni 2015. kada je Euleksov tužilac izdao nalog za hašenje 17 osumnjičenih, među kojima je bio i Momir Stojanović, ratni načelnik bezbednosti u Prištinskom korpusu. I Fond za humanitarno pravo je iste godine objavio dosije ’Operacija Reka’, postavljajući pitanje Tužilaštvu za ratne zločine kada će krenuti sa istragama, s obzirom na brojne dokaze o odgovornosti Stojanovića i drugih oficira. Odgovor je bio da on ne prolazi kroz dokaznu evidenciju ovog tužilaštva ni kao ’potencijalni počinilac‘“, kaže Kandić.

Dodaje da je Tužilaštvo za ratne zločine  podizalo optužnice za događaje na Kosovu, ali ocenjuje da je „sve to bilo radi zaštite visokorangiranih“.

„I suđenja su trajala godinama, i obesmišljavala krivičnu pravdu, a jačalo je to uverenje u javnosti protiv suđenja za zločine prema Albancima. Vremenom su ti zločini toliko marginalizovani propagandom o ’zločinačkoj OVK‘, da javnost u Srbiji veruje da je OVK na Kosovu ubila nekoliko hiljada Srba“, kaže ona.

Kandić: Odgovorni su „u bekstvu“

„Od 2019 godine ‘u bekstvu’ je oficir JNA Rajko Kozlina koji je osuđen za ubistva civila u selu Trnje. To je obrazac, institucionalno ukorenjen u Srbiji, da se štite odgovorni za zločine na Kosovu, čak i oni osuđeni. Bez pomoći Euleksa- koji je vodio nekoliko istraga o ubistvima 370 Albanaca u Meji i Korenici, masovnim grobnicama u Batajnici- i institucionalne saradnje Srbije i Kosova u procesuiranju ratnih zločina, imaćemo krivičnu pravdu u odsustvu“, kaže Kandić.

Stojanović: Sud u Prištini nudi novčanu nagradu za obaveštenje o našem prebivalištu

Penzionisani general Stojanović kaže da se na čelu liste optuženih lica srpske nacionalnosti za „navodni zločin u selu Meja“ nalazi njegovo ime, a da sud u Prištini „poziva optužene da se predaju i nudi novčane nagrade za informacije o njihovom prebivalištu“.

„Niko od štampanih niti elektronskih medija u Srbiji, Vlada Srbije, Ministarstvo pravde, Sud za ratne zločine, Centrala Interpola u Beogradu ili Kancelarija za KiM se ovim povodom nisu oglasilu. Prosto je neverovatno da vam neko 53 građana stavi na optužnicu, a da vi o tome ćutite. Odavno je borba za golu vlast u ovoj državi zasenila njenu empatiju prema sopstvenim građanima. Ko će posle svega braniti ovu državu?“, kaže on.