Prozor u postamerički svet

Bio je predsednik u dva mandata, a potom meta najžešćih kritika predsednika Trampa, a krug se zatvorio tako što je njegov potpredsednik Džo Bajden postao predsednik SAD, a veliki broj Obaminih saradnika nalazi se u američkoj administraciji.

Ispravno je dreći da je on u centru američke politike poslednjih 15 godina, snažnije nego što su to bili Klintonovi u poslednje tri decenije.

Istina, Klintonovi pripadaju staroj nomenklaturi koja ima korene u Hladnom ratu, dok je Obama prvi američki posthladnoratovski predsednik.

Koliko je taj svet bio posthladnoratovski, on je bio i postamerički.

U prvoj izbornoj kampanji Daniujel Krejg ga je uporedio s Džemsom Bondom, jer on „sme protivnika da pogleda u oči“. Obama svoj svet objašnjava knjigama.

Objavio je pre dve godine knjigu Obećana zemlja (sinteza njegovog života do likvidacije Osame bin Ladena 2011), a krajem prošle godine zajedničku knjigu sa Brusom Springstinom. Pre toga objavio je knjige Snovi moga oca i Smelost nade.

Beogradski Interkomerc objaviće uskoro Obećanu zemlju.

NETIPIČNI PREDSEDNIK: Obamino svedočanstvo o predsedničkom mandatu otkriva unutrašnjost američke politike i lavirinte moći, načine na koje se usvajaju ključni zakoni, vode izborne kampanje i funkcionisanje mehanizma odlučivanja.

On je stupio na dužnost u trenutku finansijskog kraha u Americi, američkih ratova u Avganistanu i Iraku i protiv terorizma, planovima za kontrolu klimatskih promena i proširenje sistema zdravstvenog osiguranja. Na globalnom planu preispitivali su se novi odnosi s EU, Kinom i Rusijom, a posebno trendovi na Bliskom istoku i severu Afrike.

Obama je netipični predsednik, odnosno predstavnik američkog levičarskog idealističkog liberala koji priznaje da živi život s „petnaestak minuta zakašnjenja u odnosu na raspored“, ide kasno na spavanje i ne voli da se budi rano, drži beleške za važne sastanke u džepovima od jakni, papiri su mu na gomilama u Ovalnoj sobi, a što je još gore – puši.

Po svemu u detinjstvu pripadnik marginalne zajednice, Obama je osećao da je razapet između različitih svetova između kojih se nalazio, bio istovremeno i od svuda i ni od kuda, „kombinacija delova koji se loše uklapaju“, u pokušajima da poveže svoj život i da nađe sebi neku čvrstu osovinu.

Knjige su izmenile Obamin svet.

Za sebe kaže da nije imao nikakvog smisla za humor.

Onda je kod uvideo čitav inventar nedostataka – rezervisanost, stidljivost, osetljivost na odbijanje ili strah da ne „izgleda glupo“, „neku mekoću, pa čak i bazičnu lenjost“ koja ga je onemogućavala da nedostatke ukloni.

Sve to možda je bio refleks njegovog havajskog i indonežanskog vaspitanja.

Rešenost da se oslobodi te mekoće i nesigurnosti radom na sebi, nikad nije sasvim napustio.

Napravio je spiskove šta treba da radi, počeo da vežba, trčao oko jezera u Central parku i jeo konzerve tune i jaja za snagu.

Izbacio je višak stvari.

„Kome treba više od pet košulja“, pita se Obama?

MONAŠKI ŽIVOT: Dok je studirao na Kolumbiji živeo je kao monah – čitao, pisao popunjavao dnevnike, retko mario za studentske žurke, pa čak i za tople obroke.

Imao je senzibilitet pisca, što je održao celog života.

Bio je izgubljen u svojim mislima, zaokupljen pitanjima koja su se nizala jedno za drugim.

Zbog čega neki pokreti uspevaju tamo gde drugi propadnu?

Može li se smatrati uspehom kad se delovi cilja nekog pokreta uklope u konvencionalnu politiku ili je to znak da je cilj prisvojen?

Kad je kompromis prihvatljiv, a kad je to samo prodaja i kako to razlikujemo?

Kao mladić, Obama se bunio protiv knjiga koje su odbacivale pojam američke izuzetnosti.

Amerika je za njega najveća zemlja na planeti.

Posle diplomiranja doživeo je novu promenu kad je ušao u stvarni svet.

Počeo je da radi na malim projektima koji su se ticali lokalnih sredina.

Morao je da počne da sluša, a ne da se bavi samo svojim idejama.

Da počne da traži od ljudi da mu se pridruže u stvarnim projektima, uređenju parka, uklanjanju otpada ili nekom programu posle škole.

Počeo je da trpi odbijanje i uvrede dovoljno često da je prestao da ih se plaši.

Drugim rečima, odrastao je i vratio mu se smisao za humor.

Kad je stigao na Harvard, počeo je još jedan preobražaj.

Ušao je u društvo onih koji su predodređeni da vode i da imaju uspešne karijere.

Obama je postao prvi crni urednik Pravnog pregleda, pa je bio već na važnoj tački odakle je put zacrtan ka Vrhovnom sudu ili ka politici.

Snovi o plemenitosti u politici razbijeni su mu već na početku, kad ga je prevarila senatorka u Iliniosu, Alis Palmer, ali je Obama bio taj koji je na kraju otvorio slavljenički šampanjac i izabran je za senatora.

Ipak, nalazeći se u manjinskoj stranci nije mogao ništa da postigne, što ga je uznemiravalo.

Starije kolege su mu objasnile da je politika posao, kao prodaja automobila ili hemijsko čišćenje i da pluralizam funkcioniše kao cenjkanje interesnih grupa koje možda ne nadahnjuje, ali tako demokratija nesigurnim korakom ide dalje.

U ta iskušenja ulazi i veliki neuspeh kongresne kandidature, a zatim spojeni kalamburi koji su ga onemogućili da se pojavi na demokratskoj konvenciji 2000.

Uhvatilo ga je mračno raspoloženje.

Imao je skoro 40 godina, bio bez para, doživeo ponižavajući poraz, a brak mu je stajao na klimavim nogama.

Osetio je da je skrenuo na pogrešan put, da je skrivenu energiju i rezerve optimizma potrošio na uzaludne poslove.

Prekretnica je bio govor od svega pet-šest minuta da se ne protivi svim ratovima, ali da je protiv glupih ratova.

Sadam Husein ne predstavlja pretnju SAD.

Govor je počeo da kruži internetom posle invazije Iraka.

Na preliminarnim izborima u Demokratskoj stranci pobedio je ostalih sedam kadidata.

Bilo je onda malo sreće da se republikanski protivkandidat povukao iz trke zbog kompromitujućih materijala o brakorazvodnoj parnici koje je, ko zna ko i kako, dostavio medijima.

Onda govor na Demokratskoj konvenciji 2004. kad je shvatio šta znači energija mase.

Izabran je u Senat SAD sa 40 procenata razlike, što je bila najubedljivija pobeda ikad u američkoj istoriji.

Prvo službeno putovanje – Rusija, Ukrajina i Azerbejdžan sa senatorom Dikom Lugarom.

Ted Kenedi pomogao mu je da iskoristi pravi trenutak i da se kandiduje za predsednika. „Moć da nadahnjuješ druge je retka“, rekao mu je Kenedi.

Izabrao je Bajdena za potpredsednika, iako su njegovi savetnici prednost davali Timu Kejnu.

Bajden je pričljiv čovek koji nije umeo da se ograniči kad dođe do reči.

Obama otkriva šta je najvažnije kod potpredsednika: da zauzme mesto predsednika ako bude trebalo.

Obama je želeo da otvori vrata ulozi države u javnim poslovima i da ljudi shvate da postoji presedan za smelo vladino delovanje, kako što je Frenkiln Ruzvelt spasio kapitalizam od samog sebe, postavljajući temelje za procvat posle Drugog svetskog rata.

NOBELOVA NAGRADA: Pred TV duele slušao je džez, u džepovima nosio amajlije koje je dobijao od pristalica.

Propast Liman bradersa i udarci finansijskom sistemu, poljuljali su kandidaturu Džona Mekejna.

Ipak, mračni duhovi dolazili su od Mekejnove potpredsednice Sare Pejlin.

Ona je imala sve što je postojalo na marginama republikanske stranke – ksenofobiju, antiintelektualzam, paranoične teorije zavere, antipatije prema crncima i ljudima mešanih rasa.

Ponavljala je agresiju predsednika Predstavničkog doma, Njutna Gingriča, koji je zauvek izmenio američku politiku.

Kad je položio zakletvu zaključio je da će „uskoro imati ovlašćenje da digne svet u vazduh“.

Dan je počinjao Predsednikovim dnevnim brifingom – kožna fascikla u kojoj su obaveštajne službe sakupile najvažnije informacije na 10 do 15 stranica.

Zatim sastanak uživo sa Savetom za nacionalnu bezbednost.

Obama je video da SAD nisu iz plemenitih pobuda gradile svet posle Drugog svetskog rata, već da bi osigurale prednosti za sebe.

Rano je usvojio strategiju da je poraz Al Kaide ključan za borbu protiv terorizma.

Posećivao je vojne bolnice i ranjenike i jasno video besmislenost rata i ko ga plaća.

To je bila i Linkolnova navika.

Njegov saradnik pozvao ga je ujutro 9. oktobra i rekao da je dobio Nobelovu nagradu za mir.

Obama je začuđeno pitao „Za šta?“ a njegova supruga Mišel je rekla „To je divno dušo“ i nastavila da spava.

Istovremeno, poslao je novih 30.000 vojnika u Avganistan.

Obamu je na Bliskom istoku brinula autokratska, represivna priroda gotovo svake arapske vlade – ne samo nedostatak demokratije, već i činjenica da oni koji su držali vlast nisu osećali nikakvu odgovornost prema onima kojima su vladali.

On je sredinom 2010. predvideo reakciju ulice, ali učinio i praktične korake koji su išli u susret arapskom proleću i praktično skinuo Mubaraka s vlasti, uprkos protivljenju Hilari Klinton.

Kabinet se podelio povodom Libije: na starije koji su bili protiv vojne intervencije i na mlađe, među kojima je bio i Entoni Blinken, koji su zahtevali intervenciju.

Knjiga se završava likvidacijom Bin Ladena, čije je uklanjanje Obama smatrao suštinskim za uspeh borbe protvi terorizma.