Kad sam 29. avgusta 1991. polazio na noćnu smenu bilo je tačno 21.45 časova. Na stepeništu između drugog i prvog sprata zgrade LAP (Laki artiljerijski puk) zaustavio me je Debeli Krle, sa kojim sam se tih dana takođe dosta družio.
Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (13)
Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine. Knjiga se može poručiti od izdavača Dosije studio, Braće Nedića 29, Beograd, telefoni 344 5779, 344 9927 i 242 2298.
– ‘De ćeš, bre, sad, Pirke?
– Idem na smenu.
– Dođi kod mene da večeramo. Imam i ‘ladno pivo.
– Ne mogu. Žurim.
– Pravi si, bre, gušter. Neće ti pobeći prijavnica.
Gotovo me je povukao nazad ka spratu i uveo u svoju kancelariju. Pušku sam stavio na sto, pa sam seo na njegov krevet. On se već poslovično približio tosteru. (Uživao je u hrani, možda, najviše od svih starešina u garnizonu.) Tad se čuo pucanj i negde blizu je ciknuo prozor. Nismo imali vremena ni da se pitamo o čemu je reč, ali smo obojica posegli za oružjem. Zapraštalo je na sve strane. Stakla na zgradi LAP na strani prema sportskom poligonu počela su da pršte. Obojica smo se bacili na pod i odmah ispuzali u hodnik, gde smo zatekli pometnju: neki momci trčali su u gaćama i majicama. Bilo je bitno da samo uhvate pušku i torbicu sa municijom. Sa drugog kraja hodnika, od prostorija četvrte baterije trčao je Lincner. Sreli smo se na stepeništu.
– Pirke, ajde sa mnom!
– To sam i mislio. Gde je Zijad?
– Negde na položaju. Osetio opasnost kao pas i sišao dole pre pola sata. Hajdemo!
Strčali smo u prizemlje baš kad je kapetan Joško Uglješević naređivao vojsci da stavi metak u cev. I nas dvojica smo izvršili naređenje. Svuda oko nas praštalo je kao u partizanskim spektaklima. Linc i ja smo otrčali do parka ispred priručnih magacina, sa ludom idejom da upalimo jedinu preostalu pragu četvrte baterije i sa njom odemo na položaj. Ali tamo je bila velika promaja. Od svukuda je moglo da nas strefi nešto. Sa svih strana štektali su rafali i meci su fijukali oko nas. Čudilo me je da po garnizonu već ne padaju granate. Rekao sam Lincu da na tom mestu nismo uopšte sigurni i da metak možemo dobiti i od naših ako odnekud pripucaju. Složio se sa mnom. Oko nas je trčala vojska ka rovovima prilično bezglavo. Dok smo se dogovarali na koju stranu da krenemo, pored nas je protrčao vojnik Zoran Stevanović, Čačanin iz Antunovićeve baterije. Upravo tada pukla mu je opruga na okviru i svih trideset metaka prosulo se svuda oko nas po stazi i travi. Stevanović je počeo da tumara, tražeći metke. Gotovo je zapevao:
– Jaoj meni, ubiće me Antun, što pogubih toliku municiju!
– Beži da te ne ubiju ustaše! – doviknuo mu je Linc – Jebeš municiju, imamo je k’o pleve! Beži u rov! Je l’ ti čuješ šta ti govorim!?
Vojnik je poslušao. Potrčao je ka rovovima. Paljba je odjednom utihnula. Lincer se vidno uzmuvao, pa samo zvera levo-desno.
– Linc, usro si se?! – opomenuo sam ga pitanjem.
– Jok i nisam! Ti, kao fol, nisi?!
– Jesam. Nemoj da mi pobegneš!
– A ti nemoj da mi pucaš u leđa!
– Jesi li normalan?! Zašto bih to činio?!
– Otkud znam! Svašta čoveku padne na pamet u ovakvoj frci!
– Linc, ajmo do rova ispred LAP.
– Kuda? Preko piste?
– Bolje kroz park. Sigurnije je.
– Ajmo, Pirke!
Nekoliko minuta kasnije ležao sam u rovu pored Zijada i alalio Toši Šaklevu što nas je od Slovenije jurio da se ukopavamo kao krtice. Levo od mene ležao je Burhan Bejta, Albanac, desetar u Antunovićevoj bateriji, u koga nisam imao mnogo poverenja. Pored Zijada ležao je Lincner. Malo ispred rova stajala je jedna Joškova praga. Na njoj je nišandžija bio Robert Rašić, Zagrepčanin. Iza topa čučao je kapetan Joško i povremeno šapatom zvao svog nišandžiju, remeteći tešku tišinu, koja se spustila na nas.
– Rašiću, vidiš li što?
– Ne vidim, druže kapetane.
– Pucaj, ako vidiš!
– Hoću.
Slutna neprijatna tišina nije mi davala mira. Nešto me je čikalo da provirim iz rova. Provirio sam. Sportski poligon ispred nas bio je pust. Na mesečini se videlo gotovo kao po danu. Moje osmatranje moglo se izmeriti sekundama. U jednoj sekundi čulo se potmulo a resko „tak!“, potom „fsiuuu!“, pa „puć“. Metak se zario u zemlju na nepun metar od moje glave. Siguran sam da je snajperista gađao da me uplaši, a ne da me pogodi. Iz rova su pripucali. Ni u šta. Odgovora nije bilo. Do jutra je carovala tišina, s vremena na vreme prekidana šapatnim pitanjem Joška Uglješevića:
– Rašiću, vidiš li što?
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
