Pucnji u Skupštini gori od zločina

U vremenu između 1928. i 1934. godine nastaju „žestoki događaji“ u odnosima Srba i Hrvata u prvoj Jugoslaviji. Njima nije posvećeno dovoljno pažnje, ne samo zbog „zatiranja“ naše prošlosti od prethodnog režima nego i stoga što se naša društva, ni hrvatsko ni srpsko, ne udubljuju u probleme koji ih pritiskaju više od 70 godina. Profesionalni istoričari ređaju godine i događaje, a nacionalistički propagandisti – u sadašnjoj atmosferi ima ih na milione – samo bacaju plamene slogane dezinformacija i mržnje. Iako je srbijansko javno mnjenje sa velikim saučešćem i velikim strahom ispratilo 1928. zemne ostatke Stjepana Radića posle rane koju je zadobio od jednog ludog narodnog poslanika, Puniše Račića, Srbina ili Crnogorca sa Kosova, ipak tu pucnjavu u Narodnoj skupštini juna 1928. niko nije shvatao potpuno u istorijskom kontekstu. Ne treba zaboraviti da su, pored nešto kasnije umrlog (od zadobijene rane) hrvatskog vođe Stjepana, tom prilikom i to na licu mesta, poginula dva hrvatska rodoljuba koja su imala velike naklonosti i za srpski narod i za srpsku politiku. To su bili Pavle Radić, Stjepanov sinovac, i Đuro Basariček. Pucati na političkog protivnika je čin koji mora biti odbačen u svoj svojoj ozbiljnosti, ali pucati u Narodnoj skupštini znači više od zločina.
To je veliki istorijski prestup, iako se za njega ne mogu vezati ni srpski narod ni tadašnje političke stranke – koje su, inače, sve osudile zločin juna 1928. godine. Ta užasno mučna atmosfera u Narodnoj skupštini u toku šest meseci, od juna 1928. do državnog udara januara 1929, prošla je u nesnalažljivosti, kako možemo da zaključimo samo u našoj današnjici. Na vrh državne uprave doveden je vođ slovenačkih klerikalaca Anton Korošec, ali vlada nije bila dugog veka.
Demokrati u vladi, na čelu s Milanom Grolom – drugi demokrat Vojislav Marinković je već prilazio budućoj dvorskoj stranci – pokušavaju, verovatno naivno, da izazovu krizu vlade i da započnu razgovore sa opozicijom koja je posle juna 1928. napustila Beograd. U toj borbi neparlamentarne opozicije iz Zagreba, Srbi okupljeni oko Svetozara Pribićevića slali su munjevite uvrede prema Srbiji i prema Beogradu. Ta će politička „lirika“ dobiti odjeka u poznatoj zločestoj Pribićevićevoj knjizi „Diktatura kralja Aleksandra“. U poratnoj istoriografiji biće objavljena i Svetozareva pisma u kojima on kritikuje vođstvo Hrvatske seljačke stranke na čelu s Vladkom Mačekom zato što nije radikalnije posle 1929. u borbi protiv Beograda…
Uvek ostaje otvoreno pitanje da li bi pokušaji seljačkodemokratske koalicije pokojnog Radića, kasnije Mačeka i Pribićevića – da pridobiju Ljubomira Davidovića da se stavi na čelo Koalicije, odnosno da Demokratska stranka napusti Koroščevu vladu – dali neke rezultate? Demokrati su verovali da bi takav postupak doveo do državnog udara šest meseci ranije. To objašnjenje nije bilo mnogo ubedljivo, utoliko pre što je prava namera kralja Aleksandra bila vidljiva odmah posle smrti Pašića i propasti koalicije radikali – radićevci. Teškoća je bila u tome što je posle Radićeve smrti, i smrti Basaričeka i Pavla Radića, nastala prava verbalistička invazija najekstremnijeg karaktera protiv Srba, u kojoj je osvetlao obraz više nego iko baš Pribićević. Davidoviću i demokratima nije bilo lako da se u takvoj situaciji stave na čelo Seljačko-demokratske koalicije.
Kralj Aleksandar je državnim udarom od 6. januara 1929. godine te dileme zaustavio. I tada se dešava nešto što se samo kod nas može dogoditi: da veliki broj Hrvata, naročito među jugoslovenskim ljudima političke elite, iako izvan Radićeve stranke – mada ih je bilo i u njoj – počne verovati da je „lajbek otkopčan“, da će od strane kralja nastati potpuna revizija srpsko-hrvatskih odnosa, odnosno uspostavljanje jednog novog ustavnog poretka, a da diktatura bude samo jedan kratak i prolazan period.
Srbijanci, koji su poznavali Aleksandra još od vremena sudskog ubistva Aleksandra Dimitrijevića Apisa 1917. i od vremena kada je kralj grubo odbio opštu slovenačko-hrvatsko-srpsku kandidaciju Nikole Pašića za prvog predsednika vlade decembra 1918. godine, ne samo da nisu imali iluzija nego su gotovo znali da Aleksandar konačno odlazi u pravcu nedemokratskog režima, odnosno da uspostavlja svoj lični režim. Da bi nesreća bila još veća, tom režimu pristupaju ljudi, nekada prvaci demokratskih stranaka, prvenstveno radikala i demokrata, pa čak i Hrvatske seljačke stranke: Nikola Uzunović, Milan Srškić, Božidar Maksimović, Vojislav Marinković, Kosta Kumanudi, Stanko Šibenik i drugi. Tu je, naravno, i Anton Korošec, jedini vođ jedne političke stranke.
Nastavlja se