Put u stereotip

Vladimir Arsenić Svetski trendovi nesumnjivo stižu i u Srbiju. U ovdašnjoj književnosti, modi pretvaranja muzičara u pisce pridružio se i Marko Šelić – Marčelo. Nije jasno zbog čega umetnici, obično navikli da se izražavaju kroz pop pesme, često veoma angažovane, smatraju da im to nije dovoljno pa moraju da se raspričaju, i da nam kroz duži narativni oblik saopšte sve ono što u dva tri minuta nabijena energijom ne mogu. Kao da im nije dovoljno to što imaju priliku da kažu svoje, u jednom prijemčivom sinkretičkom obliku, već se, valjda sumnjajući u njega, okreću manje popularnoj, ali priznatijoj umetnosti. Ono što dodatno odlikuje prozu beogradskog repera je to što se on iskušava u novom

mediju u potpunosti, odnosno piše fikcionalnu prozu, za razliku od uobičajenog autobiografskog selebriti pristupa.
Zajedno sami prvi je roman mladog muzičara, čoveka koji je učinio mnogo za razvoj repa na prostoru čitave bivše Jugoslavije. Voleo bih da kažem da će njegov uticaj na srbijansku književnost biti jednak, ali ne mogu. Na žalost, bez obzira na svoj talenat, Marko Šelić piše dosadnjikavu, hodočasničko-apoteističku prozu, koja ima za cilj da objavi boga u nama samima, što je plemenito, ali ne i naročito zabavno. Hipotetička situacija u kojoj se grupa ljudi, koja predstavlja presek ovdašnjeg stanovništva, dakle tipične uzorke, kao u Šijanovom fenomenalnom filmu Ko to tamo peva – nalazi u autobusu na putu ka onom svetu, nije iskorišćena na najbolji mogući način. Naprotiv, svesno se oslanjajući na filmski uzor, Šelić ne razvija intertekstualne veze i zaustavlja se samo na jednostavnoj paraleli. Tamo gde, u suštini, Šijan počinje ozbiljno da nas secira, u odnosu prema Romima (što je opet intertekstualna igra par exellance), pisac romana Zajedno sami se zaustavlja, odnosno zapada u steretipe i klišee. Njegovo poglavlje o Romkinji, i čitav niz epizoda u kojima se pojavljuje Jelena, ne izlaze iz okvira opšteprihvaćenih (čitaj: pogrešnih) sudova o Drugom i Različitom. I ne samo to. S obzirom da je drugi nepriznati cilj njegovog narativa da nas prikaže onakvim kakvi jesmo, u graničnoj situaciji, on se suviše oslanja na poznate i iscrpljene modele. Seljak Jovan, koji neodoljivo podseća na lik koji je Mića Tomić tako sjajno tumačio kod Šijana, ostaje upravo to, bleda kopija svog filmskog prauzora, sa dodatkom luka i čajne kobasice.
Narativ je sastavljen iz dvadeset i pet poglavlja, koja manje-više predstavljaju samostalne epizode likova iz autobusa. U početku će se čitaocu učiniti da postoji određeni fokalizator (Radoje Bakrač), ali će se taj privid sa napredovanjem romana polako topiti, kao što će i Radoje menjati svoje osobine, pa će lagano skliznuti od urbanog ka suburbanom, od junaka ka tipu, što je u knjiženosti uvek niži stepen. Mora se doduše priznati da u određenim epizodama Šelićev talenat ume da zablista i on pokazuje zavidan potencijal, ali celina je ipak samo prosečna, makar nam se na njenom kraju objavio bog lično, čija priroda takođe, bez obzira na svoju nameru da bude univerzalna, ostaje duboko hrišćanska, upravo zbog narativa koji priprema apoteozu, ali i zbog konteksta u kome se radnja odvija.
Jedan od problema sa kojim pisac nije uspeo da se izbori je i žanrovska pripadnost priče koju pripoveda. Ako je u pitanju hodočasnički roman, onda je apoteoza poenta kojoj se teži, a zaplet bi morao da bude u funkciji konačnog objavljivanja božanstva. U tom smislu, neke dileme bi na uverljiviji način morale da se pojave na putu koji duša treba da prođe da bi se obožila. Nedostaje, dakle, nešto što bi suvoparnoj teološkoj tlapnji dalo životnost i uverljivost. Međutim, ako je u pitanju povest o našim naravima, u tom slučaju bi priča o bogu morala da padne u zapećak, a trebalo bi da ojača društvena kritika. Šelićev narativ se stalno koleba između ove dve krajnosti i naposletku, kao što to obično biva još od Buridanovog magarca, iscrpljuje se negde između, odnosno ne uspeva da zadovolji standarde nijednog od ovih predložaka.