Putovanje sa 30 Uroša

Letnja idila. Ali, sve što je lepo ima kraj. Rastanak se primakao. Žao nam je, ali šta da se radi… Anna mora na „službeni put“. Ide na Ferihegy. Mici i ja sa brdom torbi odlazimo na Keleti palyaudvar. „Ivo Andrić“ iz Beča čeka nas na šestom koloseku. Ulazimo u poslednji vagon… i u prvi prazan kupe. Nismo dugo bili sami.

Fino društvance

Ubrzo se stvorila bekpekerska „trojka“. Dario je naturalizovani Nemac, rodom iz BiH. Jedna „kolegica“ mu je Nemica, druga Slovakinja. Idu u Bačku Topolu na neku letnju školu. Veselo se preslišavaju pred početak nastave. Fino društvance. Ne smetaju oni nama, ne smetamo mi njima. Voz savlađuje Panonsku ravnicu. Laganeze. Erkondišn radi. Red čitanja, red dremkanja. Mici leškari u svojoj torbi.

U Bačkoj Topoli Dario, Slovakinja i Nemica izlaze. U kupe ulazi devojče skockano u „Karleuša“ stilu i mladić u farmerkama i crnoj majici na kojoj su neki metalski heroji. Odlažu torbe, sedaju i stavljaju slušalice. U kupeu se ne čuje ni glas. Samo odjeci turbo-popa i treš-metala iz njihovih slušalica. Ne smetaju oni nama, ne smetamo mi njima. Red čitanja, red dremkanja. Mici leškari u svojoj torbi.

Budi nas galama. Voz ulazi u neku stanicu… Novi Sad. Peron se plavi od policije. Šta se ovde dešava? Nigde nisam čuo ni pročitao da je najavljeno vanredno stanje. Šta je onda ovo? Hvatam pogledom urlajuću gomilu u prugastim majicama. Sve mi se razjasnilo. Navijači!!! „Auuuu. Pa šta se to igra usred leta? Nemoguće da su se mobilisali zbog vaterpola… Da sam znao, krenuo bih kasnijim vozom…“

Sad je kasno. Policija celu gomilu usmerava u poslednji vagon. Baš ovaj gde smo Mici i ja. Kako uviđavno od policije što nas je upozorila na svoje namere. Urlanje sa perona preliva se u vagon. Hodnik se brzo puni. Uroš do Uroša. Slobodni. Nisu više ni tako mladi, uglavnom između 22, 23 i 30 godina. Matori klipani, što bi rekla moja prijateljica. Skaču, udaraju po zidovima vagona, ispuštaju nerazumljive urlike – iskaze ljubavi voljenom klubu, pretpostavljam.

Premeštanje u drugi vagon nije više moguća opcija. Nije to ni izlazak iz voza. Nema mrdanja. Odlažem knjigu. Ne želim da skrećem pažnju na sebe i provociram. Dovoljno je što sam cvikeraš i ćelafurdus. Mici se digla. Karleuša-juniorka i treš-metalac su izvadili slušalice iz ušiju. Svi nemo posmatramo. Među nama se odjednom bez izgovorene reči stvorio osećaj čudne bliskosti. Našli smo se u istoj čorbi. Postali smo taoci. Biće ovo dug put do Beograda.

Dva Uroša, jedan sa bradicom, drugi golobrad, otvaraju vrata našeg kupea.

„Jesu slobodna ova dva mesta.“

„Kako da ne, samo izvolite“.

Domaća, kum je pekao

Mici kreće da laje. „Ćuti, bre, budalice jedna“, opominjem je dok „iz kutije za prvu pomoć“ vadim jagnjeću kosku. Uroši su je samo pogledali. Ništa nisu rekli. Smestili su se i otvorili flašu „akva vive“. Bio je vruć dan. Golobradi je dobro nategao. Baš je žedan.

„Domaća je, moj kum je pekao…“ – reče mu bradobradi.

„Izdržaće valjda do Inđije…“ – odgovori golobradi uz grohotan smeh.

Sijali su od ponosa što su zajebali „glupe kerove“.

„Ne mogu da pijem bez cigarete…“ – reče bradobradi i izvadi kutiju pal-mala. Zapališe obojica. Ni Karleuša-juniorka, ni treš-metalac, ni ja se nismo bunili. Nećemo valjda da se ugušimo od malo dima. Prozor u kupeu se doduše ne otvara, ali zato radi erkondišn.

U jednom trenutku u hodniku se pojavljuje policajac. Nameren je da utiša „pesmu“ i zaustavi lupanje.

„Ko ponovo počne da se dernja i lupa na prvoj stanici leti napolje“ – upozoravao je.

„Je l’ vidiš kako kerovi provociraju. Pa posle kažu navijači su krivi… Šta mu smeta pevanje?“, protestovao je golobradi.

„Ovi mladi su najgori. Sa njima ne može da se razgovara“ – nadovezao se bradobradi.

Kako se flaša „akva-vive“ praznila, golobradi i bradobradi su postajali sve ljući i ljući. „Ma kerovi non-stop provociraju… Šta je ker tražio sa pištoljem među navijačima… Zaslužio je tu baklju u usta…“ Palili su cigaretu na cigaretu i evocirali uspomene – na bliske susrete sa kraljevačkom žandarmerijom, na krvavo finale kupa, na vođenje saboraca u urgentni centar, policijska isleđivanja… Kada je policajac sledeći put prošao hodnikom, golobradi je došao na genijalnu ideju.

„Ajde da lajemo, keru – av, av – ako se vrati, pokazaćemo na njega“, reče upirući prstom u Mici. „Nije on. Ženka je“, rekoh. Samo me pogledaše.

Tišinu iz kupea prekide komešanje u hodniku. „Patrola“ od dva policajca ide kroz vagon i popisuje članove ekspedicije. Glavni „dijalog“ je vodio „džomba“, policajac od četrdeset i nešto. On je očigledno najstariji i najiskusniji član policijske trojke. Naglas čita i zapisuje adrese. „Paviljon 3, lamela 5, baraka 8“…“Veternička rampa“…“Begeč“…

Pričvrljen uz policajce stupa i kondukter. Srce mu je u petama. Prisustvo policajaca kuraži ga da zatraži karte. Odvažava se čak da opomene pušače: „Pušenje nije dozvoljeno.“ Za kršenje zabrane pušenja policajce očigledno nije bilo briga. Imali su preča posla. I oni su nestrpljivo čekali kraj. Usput su se tešili saznanjem da su dobili lakši posao od kolega – glavnica navijačke grupe otišla je prethodnim vozom…

Prividni „red i mir“

Golobradi policajcu pruža izlizanu i ispranu ličnu kartu. „Iz lične mi je ispala slika… Poneo sam i pasoš. Istekao je, u njemu je druga adresa, ali ima slika…“, objašnjavao je. Džombi je sve bilo jasno. Znao je s kim ima posla. Nije pravio pitanje. U vazduhu je osećao krhkost prividnog „reda i mira“. Jedna varnica i ode sve do đavola…

Iako je fasada sugerisala odlučnost, videlo se da ni Džombi, ni njegovim mlađanim kolegama nije svejedno. Imaju pendreke i pištolje, ali njih je samo trojica-četvorica. Uroša je bar pet-šest puta više. Šta ako izgube živce?

Ni meni nije svejedno. Budimpeštanski saundtrak naglo se prekinuo. U glavi se sad vrte scene iz filmova: „Mržnja“ Matje Kasovica, „Funny Games“ Mihaela Hajnekea, američki trileri u kojima robijaši otimaju avione zajedno sa putnicima… Uživo, pred mojim očima, događa se ekskluzivna projekcija novog nastavka najdužeg domaćeg mejnstrim serijala „Država i njeni sinovi“. Oni igraju svoju igru, a zanemeli građani, zatečeni „između dve vatre“, bez prava glasa posmatraju. Bez njih ništa ne bi imalo smisla. Filmovi se prave za publiku. Ili ovaj možda ima umetničke pretenzije?

Kako se „država“ povuče u stranu, na krajeve vagona, tako „sinovi“ ponovo kolo vode – urlaju, purnjaju cigaretu za cigaretom, „zabavljaju“ se sa putnicima. Jedan pijani i razulareni gega se kroz hodnik, otvara vrata kupea i uzbuđeno galami: „Je l’ zna neko engleski?“ „Šta ti treba“, upitam ga. „Da prevedeš Holanđanima u onom kupeu tamo da ćemo da ih bacimo kroz prozor i uzmemo im sve što imaju. Ne razumeju me kad im pričam na srpskom. Samo ponavljaju „yes, yes“.“ „Ma, pusti bre Holanđane…“

„Kako bre da ih pustim. A šta oni nama rade u Hagu?“

Neko mu doturi flašu rakije, pa se naš razgovor tu završi. Nisam čuo da su Holanđani bačeni kroz prozor. Čuo jesam kako nekoliko glasova „iz nekog kupea tamo“ na opšte zadovoljstvo društva iz hodnika kliče: „Šešelj, Šešelj… Raaatko Mladić… Srbija, Srbija“. Policajci se nisu mešali. Možda je trebalo da reagujemo mala Karleuša, treš-metalac i ja? Zašto? Pa, šefovi domaćih turističkih organizacija stalno ponavljaju kako je najveća vrlina Srbije tradicionalno gostoprimstvo. Ko sam ja da diram u tradiciju i gostoprimstvo…

Kad smo stigli u Batajnicu pomislih: „Tu smo! Za petnaestak minuta smo u Beogradu. Konačno…“ Kakva naivnost. Samo što smo uhvatili ubrzanje, voz iznenada staje. Opet komešanje. Neko je povukao sigurnosnu kočnicu. Dvočlana policijska patrola zajedno sa kondukterom ponovo se otiskuje u unutrašnjost vagona – pokušavaju da ustanovi gde je kočnica povučena. Nemaju nameru da isteruju mak na konac i utvrđuju ko se igrao mašinovođe. Beograd je tu, smena samo što nije…

Welcome to Belgrade!

Kad je voz ponovo krenuo pali se „hor“ mobilnih telefona. Ode voljenom klubu odvrnute su do kraja. „Da li vam smeta?“, pita golobradi. „Ma, taman posla“, odgovaram. Pokušavam da memorišem reči, da zapevam, ako nužda natera. „Slavni klube, tvoju prošlost niko ne može ti uzeti… najsrećniji sam kad ti igraš… i kad je teško mi ćemo te voleti… ponovo ćemo biti šampioni…“

U Beograd stižemo u (alkoholnom) delirijumu. Na stanici čeka vod policije. Tu je i smena i pojačanje. Postrojavaju „sinove“. Potom polako izlaze i ostali putnici. Meni treba više vremena. Nosim torbe, a nosim i Mici… Poslednji izlazim iz vagona. Svi su se već razišli. Sem četiri ekscentrično obučena bekpekera. Na kilometar se vidi da su neki stranci. Holanđani. Posedali su kraj svojih rančeva i tupo posmatraju oko sebe. „Drugari“ iz hodnika sa kojima su klicali „Šešelj, Šešelj“ i „Raaatko Mladić“ nisu još zamakli dovoljno daleko.

„Hey guys! Welcome to Belgrade!“, rekoh im u prolazu. Ovo je evropska prestonica lude zabave. Siguran sam da će im ovdašnji provod ostati u nezaboravnom sećanju.