Radost potporučnika zbog dolaska „zeme“

Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (2)

Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine.

Obavezni raport dežurnog primio je uzgred, savetujući prijateljski nas, novajlije: „Pokušajte da se priviknete.“. Kad je ušao u svoju kancelariju, naspram spavaonice u kojoj sam prenoćio, baterijski ćata Goran Nikolić Crni, koji se zatekao pored mene, zaštitnički mi je svojim promuklim glasom rekao: „Njega se ne moraš bojat’. On je naša majka.“. Nedugo zatim naišao je i potporučnik, debeljko krivih nogu i smešnog hoda. Ustali smo da i njega pozdravimo, ali nas nije ni pogledao. Prošao je bez pozdrava. Ćata je opet bio spreman da mi pruži informaciju ali i da uputi pitanje: „Ovaj ti je zemljak. Iz Pirota je. Da ga ne poznaješ možda?“ Odmahnuo sam glavom. Potporučnika nisam poznavao. Crni je prošaptao: „Upoznaćeš ga. Nije ni on loš, no Bijeli je pravi laf.“.

Posle jutarnje smotre, na kojoj smo mi, novajlije, učili svoje obaveze na smotri, jedan po jedan odlazili smo u komandirovu kancelariju na upoznavanje. Kad sam ušao u kancelariju, kapetan je sedeo u čelu kancelarije a desno od njega, za svojim stolom, sedeo je potporučnik Slobodan Krstić. Kapetan je bio vrlo ljubazan u razgovoru. Bio je to neformalni razgovor o porodici, mojim interesovanjima, hobijima… Brzo bismo se rastali da se u razgovor nije umešao potporučnik, koji mi je, „radostan što mu je u jedinicu došao zema“, desetak minuta držao banku kako moram biti dobar vojnik da ga ne bih obrukao (?!).

Do ručka sam otišao na još jedan razgovor, u komandu LAP (Laki artiljerijski puk), kod kapetana prve klase Dragoljuba Đorđevića. Pošto sam se predstavio, ogromni kapetan mi je predusretljivo ponudio da sednem. Opet sam izdeklemovao svoje podatke, da bi usledila konverzacija:

– Šta si po nacionalnosti?

– Srbin.

– Po veroispovesti?

– Pravoslavan.

– Veruješ u Boga.

– Više u tradiciju, vezanu za obrede.

– Dakle, ipak veruješ.

– Ako baš insistirate: da.

– Jesi li član neke političke partije?

– Ne.

– Ni roditelji, verovatno?

– Oni tek ne.

– Šta misliš o trenutnoj političkoj situaciji?

– Zbunjen sam.

– Osuđivan i kažnjavan nisi?

– Nisam, hvala bogu.

– Dobar si, „hvala bogu“. Slobodan si. ‘Ajde, zdravo.

Bio sam iskren. Mogao sam i da ne budem. Svrhu tih pitanja ni danas ne spoznajem.

Ručao sam samo hleb. Drugo nisam mogao. Potom su me celo popodne vucarali po krugu: na lekarski pregled, vakcinisanje, zaduživanje novih i novih delova opreme… Posle večere uradio sam svoje prvo redarstvo. Metlom sam skupio smeće u delu hodnika naše baterije. Ništa strašno… Pola sata pre povečerja pao sam na krevet kao proštac i čvrsto zaspao.

Blag odnos prema mladim vojnicima u prvih nekoliko dana po dolasku u JNA bio je skopčan sa takozvanim „periodom prilagođavanja“, koji je trajao petnaestak dana (do zakletve), s tim što su se svaki dan prava guštera sužavala, a obaveze bivale sve veće. Tako je već drugo redarstvo bilo ozbiljnije od prvog, ali prava pesma prema onim koja su sledila.

Nastavlja se