Foto: Privatna arhivaNa Ranču Pavlović, na osmom kilometru od Užica, ovih dana u toku su pripreme za još jednu zimsku Rančolijadu, 15. januara, iako se ovo domaćinstvo, zapravo, skoro svakodnevno priprema za neke nove poduhvate.
Rančolijada, svojevrsne igre bez granica za decu, u kojima na snegu uživaju i odrasli, samo su jedna u nizu zabavnih, ali i edukativnih sadržaja, koje Gordana i Milovan, sa svojim sinovima već nekoliko godina pripremaju za posetioce ranča, u selu Volujac.
Njih dvoje su pre desetak godina odlučili da svoj san o životu u prirodi, među životinjama podele i sa drugima, takođe, umornima od rokova, satnica, asfalta i lošeg vazduha.
-Sve je počelo izgradnjom kuće, a ideja je bila da imanje postane ranč, jer smo već imali konje. Malo po malo i zaista smo došli do toga – priseća se Milovan, koji je sada sa svojom porodicom vlasnik pravog malog zoološkog vrta, koji udomljava i jednog povređenog Bambija.
-Želeli smo mnogo životinja, sa kojima ćemo se družiti mi i naša deca, ali i mališani i njihovi roditelji koji nas posećuju. Neretko udomljavamo i kućne ljubimce o kojima ljudi više ne mogu da brinu, ali imamo i primere udomljavanja životinja sa ranča – kaže Milovan, ponosan na oazu koju su izgradili.
-Dolaze ljudi slični nama. Svi smo mi isti, imamo iste osnovne vrednosti, a ono što, možda, pravi razliku na nekim drugim mestima su pare, što ovde nije slučaj, kažu domaćini.
Zaista, svejedno je da li na Ranč posetilac dolazi prvi ili deseti put. Uvek ga dočekuje vruća kafa, domaća rakija i sokovi, a kao u svakom seoskom domaćinstvu, domaćini nipošto ne dozvoljavaju da gost ode gladan.
U kazanu se krčka pasulj, gulaš, domaćica Gordana razvlači kore za pitu, a sve prati salata, koju su na svom imanju Pavlovići sadili, zalivali i okopavali zajedno sa decom iz užičkih vrtića i osnovnih škola, kako bi im pružili priliku da isprate ceo proces gajenja biljke.
Ranč Pavlović ima i školu Malih rendžera, pa za decu organizuju kampovanja, izviđanja. Zajednički gaje voće, povrće, životinje, a akcenat je uvek na čuvanju prirode.
Posla uvek ima, ali Gordana i Milovan se ne žale.
Gordana radni dan započinje oko četiri ujutru, a na posao šest dana u sedmici, u jednu užičku šivaru u Turici, osim u toku zime, odlazi biciklom, kojim se i vraća na ranč.
-Jeste naporno, ali oduvek sam volela da vozim bicikl – kaže Gordana, koja goste dočekuje i ispraća sa osmehom.
Posetioci se često čude, jer ulaznice ni cenovnici ne postoje. Ipak, postoji i trebalo bi da se podrazumeva dobra volja, zahvaljujući kojoj svako ko dođe ostavi onoliko novca koliko može.
Iako bi bilo idiličnije ne pominjati praktičnu stranu funkcionisanja ranča, nije moguće ne zapitati se kako Pavlovići uspevaju u svom naumu da vrata domaćinstva otvore za sve, nikad ne znajući da li će neko odlazeći na stolu ostaviti 100 ili 1.000 dinara, hranu za životinje ili – ništa.
-Zima je finansijski teška. Ne pratimo berzu, ali znam da smo prošle godine kupovali kukuruz po ceni od 19 do 21 dinar, a ove je od 40 do 43 dinara. Džak sa 20 kg koncentrata je bio oko 600, sada je 920 dinara, a traje četiri dana. Potrebne su nam četiri bale sena dnevno. Kada smo otvorili Ranč, jedna je koštala 80, a sada je 300 dinara – objašnjavaju domaćini.
Takav razvoj situacije, uslovio je i neprijatne promene. Kada je Ranč otvoren, tu su bili i Mićo i Koštana, konj i kobila, posebno dragi vlasnicima.
Teškog srca, zbog sve skuplje hrane, Mića su udomili na ergeli lipicanera u Vojvodini.
-Svi dajemo veliki novac da vidimo kako je lepše negde u belom svetu. Nije lepše tamo, nego se ovde ne ulaže, kaže Milovan ističući da im cilj nikada nije bila dobra zarada, već da imaju dovoljno da ostanu zajedno, na svom imanju.
Imali smo daske, zašto da ne?
Pavlovići se prisećaju da je, kada su počeli da grade kuću, svuda oko njih bila šuma. Problema je bilo, pre svega finansijskih, ali oni ih nisu sprečili da stvore svoje mesto iz mašte.
Tako je iznad kuće, u šumi nikao i zabavni park, igralište za decu, jer kažu „imali smo daske, zašto da ne“.
Na isti način, organizovane su i promocije knjiga, predavanja, rok koncerti, akcije dobrovoljnog davanja krvi, Ranč fest koji je stekao imidž volujačkog Vudstoka, a roditelji koji nisu znali kome da ostave decu, kada je epidemija virusa korona počela, neretko su ih za vreme radnog vremena dovodili na Ranč.
Nema ekrana i telefona
-Našu decu ujutru pustimo napolje, uveče ih nađemo u šumi, pa ih vratimo kući. Šalim se, ali istina je da veoma zdravo žive. Nema gledanja u ekrane i telefone. Sada imaju i društvo, pa je to za njih i škola, i to ona najvažnija, životna – kaže Milovan.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
