Jedna od karakteristika Pazara je to što su ljudi u „mahalskim ulicama“ prilično bliski. U mom slučaju ta bliskost je još izraženija jer u mojoj mahali živi veliki broj mojih rođaka.
U mojoj ulici žive dve žene pravoslavne veroispovesti i obe su udate za muslimane. U mom slučaju, te dve komšinice bile su kao i sve druge žene – otrčao bih da ih poslušam do prodavnice bez pogovora. Kažem „bez pogovora“ jer me je tako majka vaspitala – da uvek poslušam i uradim onako kako bilo koja od mojih dajnica (ujni) ili komšinica kaže.
Od svog dede sam stalno slušao reči: „Komšijski hak je najteži“. Tada nisam razumeo šta to tačno znači, ali sam znao da su nam komšije kao šira familija koju moramo da pazimo.
Kod svoje nane po ocu sam išao vrlo često. Ona je živela na šestom, a tetka Rosa na sedmom spratu zgrade. Tetka Rosa je bila žena koja je uvek bila nasmejana, kod koje je uvek imalo nešto slatko da se pojede i koja bi mi, kad god me nana pošalje da joj ponesem uštipke, oblandu ili nešto drugo, dala para za čokoladu i obavezno nešto slatko, bar bombonu. Po tom osmehu i slatkišima sam je prepoznavao i izdvajao od drugih naninih komšinica… Ali, ni za nanine komšinice, niti za komšinice u svojoj mahali, kao dete, nisam znao da su druge nacionalnosti.
Prema prethodno rečenom, može se pretpostaviti moj odnos prema pripadnicima druge nacionalnosti i to je, zasigurno, rezultat vaspitanja kojem sam bio podvrgnut. S tim u vezi, želim da iskažem svoje duboko verovanje da je koren u kvalitetu svih međuljudskih odnosa u stvari u kućnom vaspitanju. Sada ne mogu da zamislim nikakav drugi način na koji bih se ophodio prema prpadnicima druge nacionalnosti.
Za mene je različitost nešto više od pripadanja određenoj naciji i u sebi obuhvata mnogo širi dijapazon ponašanja, osobina… Različitost, kao pojam koji u sebi obuhvata razlike među ljudima na više nivoa, često bude shvatan pogrešno. Primetio sam da, kod nekih ljudi, različitost predstavlja osnov za podelu, za neformalno stvaranje grupa ljudi, međusobno dosta sličnih. Jednom rečju, različitost biva uzeta zdravo za gotovo – kao nešto negativno, nepoželjno, nešto što treba izbegavati, ignorisati… Primetio sam da ima dosta onih koji, o nečemo što je različito, prihvataju ili, čak, grade stereotipe i predrasude kojih se teško oslobađaju. Na osnovu stečenih stereotipa, unapred imaju negativan stav o pojedincima koje uopšte ne poznaju ili ih poznaju nedovoljno dobro. Osobine neke zajednice ili kulture se nikada ne mogu generalizovati.
Čini mi se, ipak, da mladi u našoj sredini danas na različitosti gledaju kao na nešto što treba da ih zbliži. Često prisustvujem razgovorima na tu temu i svedok sam tome da su mladi otvoreni jedni prema drugima, zainteresovani za to da upoznaju različite običaje, kulture i tradiciju… Vidim da oni različitost smatraju bogatstvom. Svaki mladi pojedinac sebe smatra bogatijim vrednijim i boljim ako među svojim prijateljima ima pojedinaca koji su pripadnici različitih društvenih slojeva, interesovanja, nacionalne pripadnosti, zanimanja…
Po mom mišljenju, ovakav međusoban odnos mladih je rezultat toga što smo već duže vreme u prilici da živimo zajedno, ne jedni pored drugih, nego jedni sa drugima. To nikako nije nešto što se radi silom (što smatram nemogućim), već je nešto što je, naprosto, prisutno u našem gradu još od njegovog nastanka. Novi Pazar je poznat po svojoj toplini i gostoprimstvu, kad su u pitanju musafiri (gosti), nebitno odakle oni bili – iz kog grada, države, sa kog kontinenta dolazili. U starim vremenima je postojao običaj da se putnik namernik uvek mora ugostiti i nahraniti, uvek mu se moralo pomoći, bez obzira odakle dolazi, iako ga domaćin te kuće prvi put vidi.
Različitosti koje postoje na nekim nivoima, najviše na kulturnom, jesu prednost i jedna lepa slika sa puno različitih boja koja već dugo predstavlja Novi Pazar kao kulturno kompleksnu sredinu. Ono što treba napomenuti je da se puno običaja zbog teritorijalnog uticaja prepleta, čak preslikava s jedne na drugu nacionalnu kulturu i prepoznaje kao naša zajednička stvar. Kultura zapravo i jeste otvorenost za novo i drugačije, spremnost na razmenu, na mešanje… Kultura, sama po sebi, nema granice i ona je uvek internacionalna.
Na kraju, želim da još jednom naglasim, generalno možda ne toliko bitan, ali za mene krucijalan aspekt – važnost atmosfere u kojoj deca rastu, naročito onog najužeg okruženja deteta, jer je porodica najvažniji segment društva i osnova za bilo kakav drugi socijalni život. Ja sam upravo u svojoj svojoj porodici, a zatim i u svojoj mahali, u svojoj ulici, naučio sve ono najbitnije što me je načinilo ovakvim kakav danas jesam. Vaspitanje u porodici, a odmah zatim i u bliskom okruženju, bi trebalo da budu osnov tolerancije i ophođenja prema drugima…
Autor je student arhitekture na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
