Sami protiv svih, ali i protiv sebe

Ovim iskazom moderatorka radionice „Pozicija novinara u redakcijama“,Tamara Skrozza otvorila je gotovo dvosatnu raspravu. I morala je da je zaključi bez kontretizovanih i preciznih zadatka za nadležne.

Radni i socijalni status, istovremeno, određen je i slobodom medija, a od njega više pažnje privlače pitanja (auto)cenzure i uslova izveštavanja, kao i ponašanje nosilaca javnih funkcija prema novinarima i novinara prema njima, iako sve to umnogome određuje ponašanje medijskih radnika.

Da je to tačno pokazuje i Izveštaj koji je NUNS predstavio na konferenciji: „Već duži vremenski period u velikom broju slučajeva novinari i medijski radnici u Srbiji rade u teškim uslovima, sa veoma niskim i neredovnim platama. Stalni honorarni saradnici (fri lenseri) često su bez ugovora o radu, pogotovo novinari i drugi medijski radnici u lokalnim medijima. Prema istraživanjima, zarade novinara u Srbiji su ispod republičkog proseka. Nema posebnih mehanizama zaštite radnih i profesionalnih prava novinara, a novinari retko imaju potpisane ugovore o radu. Mnogi novinari ocenili su da su u teškom ekonomskom položaju, pa istraživanje pokazuje da 22,52 odsto novinara prima platu između 300 i 400 evra, a 13,51 odsto od 200 do 300 evra. Među novinarima veliki broj je onih koji rade kao honorarni saradnici.“

Vukašin Obradović, osnivač Novina Vranjskih koje su nedavno ugašene zbog nemogućnosti da opstanu iako imaju solidan tiraž, kazao je u posebnom intervjuu za Izveštaj da su novinari slabo plaćeni, pod velikim su pritiskom i da je najgore što u Srbiji ne postoji medijsko tržište koje bi moglo da kvalifikovanom novinaru, ako je nezadovoljan pozicijom u nekom mediju, nađe drugi posao: „Ne postoje mahanizmi zaštite radnih i profesionalnih prava novinara, mi nemamo sindikate u medijima koji bi mogli da zaštite novinara kada su u pitanju njegova radna prava. To je pitanje koje mora sistemski da se reši, mora položaj novinara u redakciji i urednika sistemski da se uredi kroz zakonodavni okvir, osigura njihov status. To, nažalost, kod nas ne postoji, novinari uglavnom rade na crno, bez ugovora i zaštite, ali zbog nepostojanja medijskog tržišta oni prihvataju takve uslove rada.“

Jedina relevantna istraživanja – nedovoljno pouzdana pošto nema preciznih informacija o broju i vrsti medija, broju i vrsti novinara i medijskih radnika, oglasnom tržištu, državnoj pomoći – sprovedena u Srbiji pokazuju da je novinarski rad, zapravo, prekarni. Interne informacije i neka od istraživanja, uključujući ovaj izveštaj, pokazuju da je novinarska plata manja od prosečne, a često se pod platom podrazumeva minimalna zarada, plus nešto isplaćeno na crno.

Suočeni sa time učesnici radionice su pokušali da odgovore na Skrozzino pitanje: Koliko socijalni status zaista utiče na rad novinara ili može li se bez redovne plate raditi pošteno i da li se odricanjem od radnih prava u nezavisnim medijima novinari zaista bore za opstanak redakcija? Jer, da imaju garantovana prava od plate do uslova rada – tih redakcija ne bi bilo, pa je pitanje koliko je sve to održivo na duži period. I napokon, pitanje cene novinarskog rada u uslovima nepostojanja medijskog tržišta i neregulisanog odnosa u onome što se zove medijsko tržište danas u Srbiji. I posebno, koliko to izaziva kancer profesije – (auto)cenzuru?

Uroš Urošević iz požarevačkog Radija „Bum 93“ kaže jednostavno da mnogi novinari ne govore kolika im je plata pošto i ne znaju: „Ima slučajeva da se deo isplaćen na račun vraća vlasniku. U Požarevcu novinar prima između 15 i 40 hiljada dinara, s tim što je samo u jednom mediju to pristojnije, a plate kasne 2–3 meseca… I kad više ne mogu da prežive, da prehrane porodicu, izlaze iz profesije. Posebno u lokalnim medijima u privatnom vlasništvu.“

Jedan od retkih lokalnih medija gde postoji sindikat je RTV Vranje, privatizovana televizija u većinskom vlasništvu novinara, a Miroslava Tošić, koja je i potpredsednica SINOS-a, akteulizovala je pitanje – kuda novinar nezadovoljan poslom, platom i pozicijom može da ode? Odgovor je – gotovo nikuda. U RTV Vranje zarada je oko 28.000 dinara. Pod uslovom da novinar ima dnevno najmanje dva priloga sa po tri sagovornika, plus da sam montira i da radi autorsku emisiju jednom nedeljno. SINOS je vlasniku, koji je i glavni urednik, poslao dopis sa predlogom novog bodovnog sistema. Odgovora nema, ali zna se da je u drugim redakcijama i – gore.

Temu sindikalnog (ne)organizovanja otvorili su predsednica SINOS-a Dragana Čabarkapa i predsednik UGS „Nezavisnost“ Zoran Stojiljković, ali bez istog rešenja. Stojiljković smatra da je preduslov za bilo šta – da se zna statistika koliko ima novinara, medija i poslodavaca. „Moramo i da se zapitamo i ko je novinar, a ko „novinar“, nemojmo se lagati, ima desetak odsto ljudi koji dobro zarađuju“, uveren je Stojiljković, navodeći CV svakog kao mogućnost razlikovanja: „Kad budemo imali analize, uključujući i one sa javnih servisa, možemo utvrditi koliko smo kao sindikati reprezentativni. Probao sam u Socijalno-ekonomskom savetu da predstavnike Unije poslodavaca izmolim da se nađe reprezentativno udruženje poslodavaca, jer vaša Asocijacija medija ne želi taj status.“

Dragana Čabarkapa vidi manjak hrabrosti i strah novinara (da ne izgube i platu koju imaju), s jedne strane, i odbijanje vlasnika, s druge, kao prepreku sindikalnom organizovanju i socijalnom dijalogu u Srbiji.

Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbije ponudio je pitanje licenciranja novinara kao važno, iako zna da prema tome postoji veliki otpor. Neka vrsta ozvaničenja statusa novinara uticala bi na kvalitet izveštavanja, a moguće je i da bi smanjila mogućnost zamena novinara nekim ko dolazi bukvalno sa ulice i pristaje da radi bilo šta za bilo koliko novca. Takođe, nasuprot Čabarkapi, on ne smatra da treba ići na dijalog kod premijerke, odnosno Vlade Srbije, jer Vlada nije vlasnik medija.

Minić je podsetio da je raspodela državnog novca netransparentna, ali i da je TS samo u jednom, pri analizi ugovora utvrdila da ima klauzule o odricanju odgovornosti medija od „sponzorisanja“, te da je taj vid finansiranja medija način uticaja.

Na konferenciji su otvorena i pitanja kvaliteta rada, pošto po dostupnim podacima u redakcijama u proseku radi samo nekoliko ljudi, što ne može garantovati kvalitetan sadržaj, a prema tome ni uticaj koji bi na medijskom tržištu obezbedio zaradu i mediju i zaposlenima. S druge strane, ili baš zbog toga, više od 40 odsto anketiranih medijskih radnika odlučilo bi se da napusti profesiju.

Prema mišljenju Sanje Kljajić (slobodna novinarka, ranije na privremenom ugovoru u RTV), sadašnja situacija u medijima je slika (ne)odgovornosti samih novinara, odgovornih u medijima, poslodavaca i medijskih udruženja i sindikata, „a ne da se odnosimo prema građanima kao nižoj vrsti!“

Crnobanja: Mediji biraju između dve zavisnosti

Profesor Fakulteta za medije i komunikacije i član Radne grupe za Medijsku strategiju profesor Mihailo Crnobrnja smatra da je regulisanje socijalnog dijaloga jedno od ključnih pitanja kojima se treba baviti i u Strategiji, premda se u drugim strateškim prioritetima države mediji i tema Konferencije uopšte ne pojavljuju. On je upozorio na ogromnu migraciju publike prema novim medijima i preorijentisanje na digitalne medije, što će uticati na medijsku struku da misli „klikabilno“.

Na pitanje hoće li se u Medijskoj strategiji odrediti procenat koji lokalne samouprave i država na svim nivoima izdvajaju za projektno sufinansiranje, on je odgovorio potvrdno, ali bez preciziranja, jer „dva posto u Beogradu i Svrljigu nije isto“. „Imam utisak da neće biti fiksno, već definisano kao obaveza“.

„Ogroman broj medija zavisi od državne pomoći, a to nije dobro za slobodu medija“, kazao je još Crnobrnja i dodao da su, s druge strane, mediji zavisni od oglašivača, pa biraju između dve zavisnosti.

Zaključci

* Nosioci državnih funkcija i nadležna ministarstva moraju da učine sve kako bi se uspostavilo regularno medijsko tržište i, samim tim, stvorili uslovi za normalno funkcionisanje medija. Bez toga, ne postoji način da se reguliše status zaposlenih u redakcijama, odnosno da im se na legalan i transparentan način omoguće zarade, zdravstveno i socijalno osiguranje.

* Stvaranje regularnog medijskog tržišta, između ostalog, podrazumeva ukidanje bilo kakve diskriminacije među medijima – bila ona politička ili ekonomska. To takođe znači da ne bi smela da postoji bilo kakva, formalna ili neformalna, povezanost između broja oglašivača i načina izveštavanja određenog medija.

* Medijskom strategijom, ili na neki drugi način, trebalo bi da se proces budžetskog finansiranja medijskog sadržaja od javnog interesa učini transparentnijim. Na medijskom tržištu ima novca kojim bi se obezbedio bolji standard zaposlenih u redakcijama, ali nije poznato gde tačno taj novac završava.

* Novinarska udruženja i asocijacije trebalo bi da se sistematski i redovno bave problemom novinarskog „rada na crno“, zaštitom radnih prava zaposlenih u redakcijama, statusom frilensera i zaposlenih koji su prinuđeni da rade honorarne poslove, ali i svih ostalih problema iz ove oblasti.

* Radna prava ne bi trebalo da budu zaštićena i garantovana samo u slučaju stalno zaposlenih u redakcijama, već i u slučaju honorarno angažovanih novinara, snimatelja, foto-reportera, montažera, prelamača i drugih.

* Neophodno je precizno statistički utvrditi broj funkcionalnih medija, aktivnih novinara, visine zarada u redakcijama. Ovakva statistika je potrebna radi preciznijeg definisanja problema i daljih strategija.

* Pojedinačni mediji ili novinarska udruženja trebalo bi da koncipiraju kodeks ili strategiju ophođenja prema oglašivačima i sponzorima, kako novinari ne bi podlegli različitim pritiscima i korupciji, a istovremeno bili zaštićeni.

* Svi akteri na medijskoj sceni trebalo bi da na različite načine osnažuju zaposlene u redakcijama da pokušaju da se i sami, unutar svojih medija, izbore za bolje zarade ili uslove rada. To se posebno odnosi na zaposlene u lokalnim medijima, koji su u naročito teškom položaju.