Sećanje na prim. dr Radmila Petrovića: Jedna sasvim lična priča koju samo smrt može da izvuče iz čoveka 1Foto: Radmila Briza

Srpska medicina izgubila je u sredu još jednog svog lekara. Prim. dr Radmila Petrovića (87), epidemiologa, koji će biti upisan u njenu istoriju. Praštajte što ću u ovom tekstu biti sasvim lična. Baš kao što je i smrt.

Godinama me je zvao imenjakinjom. Poslednji put smo razgovarali pre mesec dana. Više se nismo čuli. Vest da je dr Radmilo preminuo oduzela mi je dah i na svom dlanu donela jedan sasvim neobičan dan prošle godine, 6. jula, u Vrnjačkoj Banji.

„Jeste tu? Gde ste odseli? Toplo je mnogo. Hoću da se vidimo“, počeo je on tad telefonski razgovor.

Bio je blizu mesta gde smo odseli dete i ja. U svom stanu, preko puta vile „Petrović“, kuće u kojoj je odrastao, a koja onako žuta, ruinirana i sad dočekuje svakog gosta tog turističkog mesta jer se i dalje šepuri na kružnom toku na ulazu u Banju.

Sećanje na prim. dr Radmila Petrovića: Jedna sasvim lična priča koju samo smrt može da izvuče iz čoveka 2
Prim. dr Radmilo Petrović sa našom novinarkom, Foto: Lazar Mina Briza

On nije mogao do centra „bole me noge i ne mogu po ovoj vrućini“, ali smo se videli u kafiću do njegove zgrade, a iz čije bašte pogled udara u njegovu bivšu „žutu kuću“, u Ulici kneza Miloša 15.

Dogovor je bio da se nađemo u šest.

„Valjda neće biti 40 u hladu, koliko je sad“, kazao je on.

Bilo je. Možda i više. Poručili smo piće. Sedeli smo i pričali o svemu. Kako je, šta radi u Banji, pitao šta će moj sin Lazar da upiše i čime će da se bavi, naterao nas da jedemo picu po onoj vrućini.

Rekla bih tada da će veče koje se prikradalo sa vrhova Goča biti sasvim obično.

„Vidiš, odrastao sam u toj kući“, izgovorio je on dok mu je pogled lutao u tom pravcu.

„Nikad nismo pričali o tome“, kazala sam i dodala da bismo mogli nekad da uradimo priču o njegovom životu.

„Možemo sad“, odgovorio je.

Sećanje na prim. dr Radmila Petrovića: Jedna sasvim lična priča koju samo smrt može da izvuče iz čoveka 3
Foto: Lazar Mina Briza

Nisam imala kod sebe papir, olovku, diktafon, telefon mi je bio pun fotografija i odbijao da snima razgovor zbog nedostatka memorije.

„Izvinite“, zovem konobara.

„Izvolite“, kaže on.

„Molim vas papire i olovku“, čujem sebe kako mu poručujem istovremeno posmatrajući kako se čoveku, naviknutog na svakakava izvoljevanja turista, menja izraz lica.

„Olovku imam. Ali, papir… Nisam siguran. Odavno ne koristimo papire“, odgovara on. Stoji pored našeg stola i misli. Mislim i ja da skočim i tražim knjižaru.

„Znam! Idem da pozajmim iz fotokopirnice“, kaže on i nestaje.

Dr Radmilo ćuti, dete nas gleda, a ja čekam.

„Izvolite“, vraća se ljubazni konobar.

Bilo mi je neobično da tako iznebuha radimo priču. Odmah i sad.

Sećanje na prim. dr Radmila Petrovića: Jedna sasvim lična priča koju samo smrt može da izvuče iz čoveka 4
Foto: Lazar Mina Briza

Stavila sam vrh hemijske olovke na beli list za štampač i čekala da mastilo oblikuje sećanja tog čoveka.

„Šest dana pre aprilskog bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu, 1. aprila 1941. godine, uselili smo se u tu kuću. Tokom rata otišli smo u Donji Adrovac, kod Aleksinca. Tamo smo sačekali da se rat završi. Majka, otac, moja sestra i ja“, čujem njegove reči. Žurim da zapišem. Gledam ga u oči koje su uprte u „žutu kuću“.

Malo je oćutao, pa nastavio:

„Sećanja na sve to su tužna. Uh! Baš tužna. Posle Drugog svetskog rata vratili smo se kući. Otac mi je bio patriota. Pomagao je i partizane i četnike. Potom su ga partizani odveli na robiju zbog saradnje sa četnicima. Majka je bila nezaposlena. Ostala je sama sa nama. Na našu porodicu gledali su kao na državnog neprijatelja. Nismo dobijali nikakvu pomoć. Majka je šila da nas prehrani. Izdali smo dve sobe u kući. Zbog toga smo stanovali na tavanu“.

Dr Radmilo je nastavio. Bilo je vruće. Pili smo kafe, hladne vode.

„Školovao sam se u Vrnjačkoj Banji. Ipak, jedan razred završio sam u Beogradu, sledeći u Ćupriji, maturirao sam u Trsteniku. Došlo je vreme za fakultet. Želeo sam da studiram književnost. Ali, moj otac je bio strog i težak čovek. Rekao mi je da upišem medicinu. Bio sam dobar đak. Anatomija mi je išla. Na četvrtoj godini medicine izdržavao sam se tako što sam radio obdukcije kao asistent i pokazivao mlađim kolegama šta je trebalo da znaju. Završio sam šest godina osnovnih studija“, priča dr Petrović.

Potom me je pogledao i rekao da se oženio i dobio sina.

Sećanje na prim. dr Radmila Petrovića: Jedna sasvim lična priča koju samo smrt može da izvuče iz čoveka 5
Foto: Lazar Mina Briza

„Da. Zaboravio sam da kežem. Tokom školovanja tražio sam svuda stipendiju. U Vrnjačkoj Banji, Kruševcu… Nisam je dobio. Tek u Hrvatskoj. U osiječkom domu zdravlja. Po završetku studija mislio sam da je pošteno da odem tamo i odradim to što su uložili u mene. Kada sam se pojavio dočekao me je direktor. Neću o imenima. Uglavnom, bio je mađarski Jeverejin. Voleo je nas iz Srbije“, pojašnjava on uz jedva primetni smešak.

„Od prvog momenta me je zavoleo. Rekao mi je: “Sinko, idi u „kadrovsku“ i predaj diplomu i radnu knjižicu. Moja dokumenta su bila na ćirilici. Ušao sam u tu „kadrovsku“ i rekao: “Poslao me je direktor da vam predam diplomu i radnu knjižicu“. Čovek me je pogledao i rekao:“Ha, onaj Židov dovukao je još jednog Srbina. Lepo će vama biti dok je mira, a ako dođe do rata neće biti dovoljno bandera“. To se desilo 17. oktobra 1960. godine“.

Oko nas je bilo puno turista. Veče se već vuklo po ulicama. Svetla su se upalila. Reklame su mamile ljude da jedu, kupe nešto… Muzika je počela da puni banjski vazduh. Mi smo sedeli i ćutali.

Sećanje na prim. dr Radmila Petrovića: Jedna sasvim lična priča koju samo smrt može da izvuče iz čoveka 6
Prim. dr Radmilo Petrović ispred svoje nekadašnje kuće, Foto: Radmila Briza

„Dobio sam beli mantil i svoj pečat. Tu je postojala takozvana Stanica za cijepljenje. Direktor mi je rekao da ću tamo da radim. Vakcinisao sam svu decu u tom kraju. Bacio sam se na literaturu da saznam što više o vakcinama. Počela je velika kampanja protiv dečje paralize ili poliomijelitisa. Beogradski Institut „Torlak“ je napravio takozvanu živu polio vakcinu. Pošto mi je poruka u Hrvatskoj bila da ću dobiti banderu, pratio sam oglase za posao. Video sam da je „Torlak“ tražio doktora i javio sam se“, sećao se dr Radmilo.

„Priložio sam „Torlaku“ da sam radio sa vakcinama. To mi je bila prednost. Taj Institut integrisao je virusologiju sa serumima i vacinama. Pravile su se BGS (be-se-že) vakcine, zatim protiv dufterije, tetanusa, velikog kašlja, poliomijelitisa, gripa. Prešao sam tamo i bilo mi je lepo. Po dolasku u „Torlak“ hteo sam da budem mikrobiolog. Rekli su mi da im treba epidemiolog“, opisuje on trenutak kada je ušao u epidemiologiju.

Kaže da nikada nije zažalio zbog toga.

„Za svaku vakcinu koja je napustila „Torlak“ želeo sam da znam šta se posle njene primene dešavalo. Pratio sam takozvana neželjena dejstva. Tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka zabeleženo je nekoliko slučajeva obolevanja od dečje paralize zbog polio vakcine, ali to je već ispričana priča. Danas se žive vakcine više ne daju bebama. Takođe, učestvovao sam u suzbijanju epidemije variole vere, koja je u Jugoslaviji izbila tokom 1972. godine. Ali, i to je ispričana priča“ govori naš sagovornik.

Pomenuo je i kovid koji je prošle godine bio i dalje tema broj jedan. Oko nas ljudi nisu nosili maske, restorani su bili puni, on to nije odobravao.

„Potpuno je prirodno da se pojavljuju novi sojevi korona virusa. Mi se od virusa branimo vakcinama, a oni od nas mutiranjem“.

Na moje pitanje da li se kaje što je za profesiju izabrao medicinu i to epidemiologiju, on je negirao.

„Epidemiologija je divna nauka“.

Sećanje na prim. dr Radmila Petrovića: Jedna sasvim lična priča koju samo smrt može da izvuče iz čoveka 7
Vila „Petrović“, Foto: Radmila Briza

Smejali smo se. Sećali se divnih lekara koji su napustili ovu planetu. Malo, malo pa su njegove prozirno plave oči zaustavljale pogled na „žutoj kući“.

Mrak je odavno progutao dan. Klupe ispred kuće dr Radmila Petrovića počele su da se pune.
On je ćutao. Sve troje smo gledali koliko je Vrnjačka Banja čarobno mesto. U tom času, izgledala je kao raj na zemlji.

„Ne volim Vrnjačku Banju. Valjda zbog detinjstva. A, divna je“.

Tako smo se i rastali. U međuvremenu, čuli smo se. Često. Baš kao i svih prethodnih godina. On je bio jedan od retkih ljudi koji je imao broj mog fiksnog telefona.

Došlo je i prošlo ovogodišnje leto. Dogovarali smo se da se ponovo vidimo u Banji. Stigao je dva dana pre našeg planiranog odlaska iz nje. Nismo se videli. Lazar je dobio temperaturu i napustili smo Banju dan ranije. Mislili smo da je kovid.

On je potom zvao da vidi kako je moj sin. Kako sam ja.
Posle nedavnog smrtnog slučaja u mojoj porodici, rekao mi je da je smrt sastavni deo života. Da moramo svi dalje. I, polako sam krenula dalje.

Njegov ispraćaj na kremaciju je sutra, na Novom groblju u Beogradu. Neću ići. Otići ću tamo kada ne bude bilo nikoga. Umesto toga i svog pogleda na poslednje njegove ovozemaljske trenutke, sad ostavljam ove reči. Samo za svog imenjaka.
Radmila za Radmila.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.