Ruski predsednik Vladimir Putin se ponaša kao mafijaški bos. Invazijom, okupacijom i konačnim prisvajanjem Krima uperio je ruske pištolje u Ukrajinu i rekao: život ili teritorijalni suverenitet. Prisila je do sada davala rezultate i Putin to zna.

Zapravo, Putin je bio iskren u svom govoru u kojem je objavio prisvajanje Krima – njegov režim se ne boji kazne i uradiće šta god mu je drago. Krim je samo prvi korak ka ostvarenju njegovog sna o obnavljanju ruske moći.

Njegovo obraćanje u Kremlju predstavljalo je skup laži i manipulacija, mada bi vešta analiza bila gubljenje vremena. Prosta činjenica glasi da je predsednik jedne od najmoćnijih zemalja krenuo putem sukobljavanja s celom međunarodnom zajednicom. Njegov govor bio je simbol grozničavog, paranoičnog sveta „Demona“ Fjodora Dostojevskog, koji, kao i on, dočarava obmanjujući alternativni univerzum, mesto koje ne postoji i nikada nije postojalo.

Šta Kosovo, gde su Albanci bili žrtve progona i etničkog čišćenja, ima zajedničko sa situacijom na Krimu, čiji narod Ukrajinci nikada nisu ugnjetavali? Šta je svrha pokazivanja otvorenog prezira prema ukrajinskoj vladi, parlamentu i narodu? Zašto etiketirati ukrajinske vlasti kao „fašističke i antisemitske“? Krimski Tatari ne obraćaju pažnju na bajke o fašistima koji vladaju Ukrajinom; oni još mogu da se sete brutalnih i destruktivnih masovnih deportacija njihovih roditelja i baka i deka, koje je naredio Staljin, a sproveo Narodni komersijat unutrašnjih poslova (NKVD).

Putin smatra da ceo svet diskriminiše Rusiju poslednjih trista godina. Ruski krvoločni despoti – Katarina II, Nikolaj I ili Staljin – očito nikada nikoga nisu diskriminisali.

Putin takođe upozorava da bi „vi i mi – Rusi i Ukrajinci – mogli da potpuno izgubimo Krim“. Ipak, nije precizirao kome je cilj – možda ponovo Poljacima i Litvancima – Sevastopolj?

Prema Putinu, Rusija ne bi mogla da narod Krima „napusti u neprilici“. Te reči izazivaju tužan osmeh; Leonid Brežnjev je baš tu frazu upotrebio u avgustu 1968. da opravda intervenciju Crvene armije u Čehoslovačkoj da bi pomogao komunističkim konzervativcima da tamo slome reformski pokret Praško proleće.

„Želimo da Ukrajina bude jaka, suverena i nezavisna zemlja“, kaže Putin. Staljin je isto rekao za Poljsku 1945. Hrabre ruske demokrate koje još nisu ućutkane već su komentarisale sličnost između Putinovog apela na etničku solidarnost kada je reč o pripajanju Krima i Hitlerovog stava za vreme anšlusa i sudetske krize 1938.

To je pravi kraj istorije – istorije snova o svetu koji je rukovođen demokratskim vrednostima i tržišnom ekonomijom. Ako demokratski svet ne shvata da sada nije vreme za veru u diplomatski kompromis i da njegova reakcija mora da bude dovoljno jaka da bi sprečio Putina da ostvari svoje imperijalne namere, događaji bi mogli da slede logiku koja je toliko užasna da ju je teško zamisliti. Da bi se stalo na put nasilniku, potrebna je sila, a ne grube reči ili kozmetičke sankcije.

Veličam i ponosan sam na poljsku racionalnu i odlučnu politiku i stav njene javnosti, što nam čini veliku čast. Ali moramo da priznamo da nam pred nosom prolazi najboljih dvadeset pet godina u poslednjih četristo godina poljske istorije. Počeo je period tektonskih promena. Moramo da poštujemo ono što smo uspeli da ostvarimo i da naučimo da to čuvamo.

Sudbina mafijaških bosova je često nesrećna i ne mislim da će Putin na kraju bolje završiti. Nažalost, postoji velika verovatnoća da u međuvremenu bude povređeno mnogo ljudi, uključujući one koji ga sada podržavaju.

Autor je bio jedan od lidera Solidarnosti; osnivač je i urednik Gazete viborče

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.