Širok odjek iranske revolucije

NIKOLA SAMARDŽIĆ: Drugi dvadeseti vek (5)

Nikola Samardžić (Beograd, 1961), profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavio knjige: Francuska i Turska, Karlo V, Istorija Španije. Istraživao je i usavršavao se u Italiji, Francuskoj, Španiji i SAD. Fulbrajtov stipendista. Radio je za Demokratsku stranku (od 1995) i LDP (od 2005). Za Danas piše od 2003.

Knjiga „Drugi dvadeseti vek“ (Službeni glasnik, 2008) pokušaj je da se ispitaju osnovni tokovi svetske politike i globalizacije u razdoblju od svršetka Drugog svetskog rata, 1945, do početaka narednog stoleća, kad su teroristički napadi 11. septembra 2001. ukazali na osporavanje načela ljudskih prava, ekonomskih sloboda i kulturnih razlika. Na narednim stranicama je svetska politika svedena na nekoliko važnih pitanja međunarodnih odnosa i institucionalne globalizacije u deceniji američkog unilateralizma (1991-2001).

Umesto da osluškuje narodno nezadovoljstvo, šah se kruto oslanjao na američko savezništvo. U opoziciji šahu okupljali su se srednji slojevi koji su osiromašili ili su se izgubili u tranziciji, uleme koje su se protivile sekularizaciji i modernizaciji, intelektualci koji su trpeli zbog nasilja vlasti, tradicionalni trgovci potisnuti s tržišta, nezaposleni stručnjaci kojima su, dok su studirali, obećavali dobre poslove, i sve veći broj siromašnih kojima se obećavalo sve a nisu dobijali ništa. Napetost je podsticala cenzura medija. Sve partije osim vladajuće bile su raspuštene. I zato su uporišta opozicije šahovom režimu postajale džamije i politički islam.

Islamsku revoluciju u Iranu poveo je 1979. ajatolah Ruholah Homeini, sveštenik i učitelj filozofije koji je bio oteran u progonstvo, prvo u Irak a potom u Pariz. Homeini nije samo zbacio šaha. Ustanovljena je islamska republika. Homeinijevo shvatanje islamske republike bilo je dvostruko. Isticao je islamsku vladu kao oličenje božanskog prava, gde suverenitet ne počiva u narodu nego u Bogu i pozivao je na stvaranje republike s demokratskim strukturama. Islamska republika bila je za Homeinija zasnovana na religiji, time i na jednakosti i pravdi. Homeini nije bio jedini ideolog islamske revolucije u Iranu. Šiitski politički diskurs bio je daleko od monolitnog. Mehdi Barzagan i Abolhasan Bani Sadr bili su u nekoj vrsti liberalnog, uslovno, islamističkog republikanskog tabora. Bazargan je postao prvi premijer privremene vlade, ali je nakon devet meseci, kad su studenti zauzeli američku ambasadu, bio primoran da se povuče. Zalagao se za „demokratski“ i „humanistički“ islam. Bani Sadr je bio kritičan u odnosu na koncept islamske vlade i 1981. je takođe primoran na povlačenje. Ali je iranska islamistička debata u velikoj meri zasenjena Homeinijevom harizmom i ratom protiv Iraka koji je izbio većgodinu dana nakon uspeha revolucije, u septembru 1980.

Kraj rata sa Irakom 1988. i Homeinijeva smrt 1989. uveli su Iran u postrevolucionarnu „drugu republiku“ u kojoj se ponovo otvorila unutrašnja borba: „jastrebova“ i „golubova“, ekstremista i umerenih, „konzervativaca“ i „liberala“, „totalitarista“ i „demokrata“. U toj debati Iran se postepeno otvarao. Od prioriteta o „izvozu revolucije“ koji su Iranu nalagali podršku islamističkim pokretima na Bliskom istoku tokom osamdesetih, do redovnih odnosa na nivou vlada koji su koincidirali s pojavom novih nezavisnih muslimanskih država u centralnoj Aziji od početka devedesetih. Jedan od puteva iz izolacionizma bio je ekonomski pragmatizam, koji je dopustio izvesnu političku modernizaciju. Ali je Iran ostao oprezan u odnosu na snage koje je smatrao nosiocima zapadnog kulturnog imperijalizma, i uvek spreman da se povuče u sebe samog.

Uspostavljanje islamske republike u Iranu bio je prvi veliki podstrek islamističkim pokretima. Ali, taj uticaj ostao je donekle ograničen iranskim šiitskim islamom i sasvim osobenim okolnostima iz kojih je ponikla Islamska revolucija. Svaki od islamističkih pokreta tragao je za svojim putem, postavljajući sopstvene granice kompromisa. Ponegde su se islamisti pomirili sa sekularnim državama, kao u Jordanu, Libanu ili Egiptu; druge su, mada načelno sekularne, pristale da izvesni njihovi delovi potpadaju pod šerijatski zakon, kao severne države Nigerije, Mindanao na Filipinima ili Aceh u Indoneziji. Sudan i Avganistan su ustanovili islamistički poredak nakon oružanih sukoba. Ali su i takve države značajno odudarale od iranskog modela.

Avganistan je ponovo stekao nezavisnost nakon povlačenja sovjetskih snaga 1989. Bila je to pobeda mudžahedina, pripadnika pokreta otpora. Nakon pada komunističkog režima u Kabulu 1992. Avganistan se dezintegrisao u građanskom ratu koji se odvijao dužplemenskih i islamističkih podela. Nova politička snaga, koja se pojavila u novom sukobu, bili su Talibani, pripadnici Paštuna, najveće avganistanske etničke zajednice, koji su potražili utočište od sovjetske invazije u susednom Pakistanu. Tamo su jedni studirali u medresama, islamskim seminarima, dok je druge obučavala pakistanska obaveštajna služba kako bi docnije preko njih kontrolisala prilike u Avganistanu. Za Pakistan su talibani, kao dominantni Paštuni, bili prirodna osnova podrške muslimanskim grupama u indijskom Kašmiru, a Avganistan strateški oslonac u sukobu sa Indijom. talibane je takođe podržavala Saudijska Arabija koja ih je smatrala saveznicima u širenju puritanskog islama, i centralnoazijsko uporište protiv šiitskog Irana. I dok je Pakistan prihvatio Talibane smatrajući da su, u Avganistanu, jedna od umerenijih političkih grupa, Talibani su se, u međuvremenu, preobrazili u ekstremne islamiste. Nastavlja se