U razvijenim zemljama procenat učešća aktivnog stanovništva u poljoprivrednoj proizvodnji ide do 5 odsto, dok je kod nas taj procenat višestruko veći i ide do 30 odsto aktivnog stanovništva. Prosečna veličina našeg poljoprivrednog gazdinstva je ispod tri hektara, što znači da u takvim uslovima ne možete da razvijate intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju, posebno ne sa ratarskim kulturama koje zahtevaju krupnu mehanizaciju – kaže u razgovoru za Danas istaknuti stručnjak za agrar Vladan Marković.

Slatko za dvorove i bogove

Rezultati u proizvodnji toploljubivog povrća (paprika, paradajz) ove godine su se osetili i te kako na našem tržištu. I tu su naše velike šanse. Na primer, mogli bismo da izvezemo onoliko ajvara koliko proizvedemo. To je tražen artikal. Samo se treba organizovati.

Kroz poljoprivredu nam valja razvijati i druge delatnosti, pre svega turizam, ali i proizvodnju specifičnih tradicionalnih proizvoda domaćica. Slatko, kiseli krastavčići, turšija uspešno prate agroturizam. To je najjednostavniji način da se prodaju proizvodi kućne ili delatnosti udruženih poljoprivrednika. Na primer, slatko od šumskih jagoda spada u proizvode dostojne dvorova i bogova. Na jugu Italije sam video kako ljudi u oranijama (tako te velike sudove zovemo u Vojvodini) kuvaju, po tradicionalnoj recepturi, paradajz sa bosiljkom i još nekim začinima i kasnije u malim teglicama prodaju po ceni koja nije mala. To je jako tražen artikal. Skoro su neki od naših proizvoda na izložbi „Fancy food“ u SAD pobrali veliki broj nagrada. Dakle, reč je o multifunkcionalnom razvoju poljoprivrede koji nam pruža velike šanse.

Sagovornik Danasa je na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu od 1972. godine gde je prošao sva zvanja – od asistenta do redovnog profesora. Bio je na različitim funkcijama na fakultetu i van fakulteta – šef najveće katedre na Poljoprivrednom fakultetu, dekan fakulteta, vršilac dužnosti prorektora Univerziteta u Novom Sadu u vreme demokratskih promena i pomoćnik sekretara za nauku i tehnologiju u Izvršnom veću AP Vojvodine.

Pripreme za evropskog velikog brata

EU je poljoprivredu regulisala s velikim brojem zakona i standarda. Ako na vreme sami sebi ne obezbedimo povoljno mesto, dočekaćemo da nas ti propisi i standardi bombarduju, a ne da nam pomažu. Primena standarda dobre poljoprivredne prakse, EUROREPGEP, znači da poljoprivredna proizvodnja treba da bude kontrolisana od zemljišta do finalnog proizvoda. Sada se mnogi seljaci bune zbog registrovanja. Ali to je evropski standard. Moraju se registrovati jer će tako svaki seljak imati svoj kod i njegov proizvod će taj kod nositi do kraja. Tako se tačno zna, ukoliko se nešto desi, ko je odgovoran. Bez toga nema izvoza.

Sledi nam i usaglašavanje kvota. Sada već moramo sagledati na šta će nam Evropa staviti zabranu širenja ili, možda, čak zahtevati smanjenje te proizvodnje. Recimo, Evropa ima višak vina, naš sused Hrvatska je zasadila na hiljade, ako ne i milione novih čokota pre ulaska u EU kako bi obezbedila sebi bar status quo poziciju za vinovu lozu. Mi se ponašamo i dalje komotno, a vinogradi su nam u priličnoj meri stari. Svaki čokot je snimljen da se ne bismo zavaravali i kad jednom uđemo u Evropu pojaviće se stručnjaci koji će reći „više ni jedan novi čokot“.

Stanje u poljoprivredi ima i direktne posledice na budžet svakog od nas.
– Kod nas je jako visoko učešće troškova za ishranu u budžetu domaćinstava. Po nekim proračunima ti troškovi idu preko 50 odsto , a ne bi smeli da pređu 10 odsto od budžeta domaćinstva. Ovaj podatak najviše govori o siromaštvu u društvu.
Poljoprivrednu proizvodnju prati prehrambena industrija. Kako stojimo u toj grani?
– Naša prehrambena industrija ima zastarelu opremu, a to znači da sa postojećim kapacitetima nije u stanju da se preorijentiše na proizvodnju visoko kvalitetnih i konkurentnih proizvoda. Ne možemo se pohvaliti nivoom higijene. Pre dve godine bio sam na Tajlandu u jednoj fabrici koja prerađuje morske plodove. Oni rade po najvišim standardima. Svi zaposleni i svi posetioci su tako zaštićeni da im se samo oči vide. Standard HACCP, koji se tamo primenjuje, uključuje i zaštitu životne sredine. U fabrici se prečišćavaju sve otpadne vode, uključujući i kanalizacionu, a na kraju tog procesa u dobijenoj vodi se gaji riba kao dokaz da je voda zaista čista. Tek takav nivo higijene i kvaliteta je ulaznica za svetsko tržište.
Ko su glavni subjekti privređivanja u poljoprivredi kod nas?
– Uglavnom imamo tri subjekta privređivanja: porodična gazdinstva, krupna poljoprivredna preduzeća i zemljoradničke zadruge. Zemljoradničke zadruge su gotovo nestale, a ako imamo u vidu da je udruživanje porodičnih gazdinstava uslov bez kojeg se ne može modernizovati poljoprivredna proizvodnja, znači da ćemo morati da iznađemo model zadrugarstva koji će zadovoljiti uslove i potrebe vremena koje dolazi. Formiranje strukovnih udruženja i kooperativa spada u prve korake. Treba da budemo pošteni i seljacima predočimo da usitnjena poljoprivredna gazdinstva kakva imamo u uslovima tržišne ekonomije nemaju nikakve šanse da opstanu. Izlaz je za porodična poljoprivredna gazdinstva u razvoju intenzivne proizvodnje i nekih alternativnih proizvodnji.
Postoji li strategija razvoja poljoprivrede na nivou AP Vojvodine?
– Na nivou AP Vojvodine 2001. godine je urađen Agrarni program u čijoj izradi sam i lično učestvovao. Reč je o zaista kvalitetnom dokumentu, međutim, on se mora inovirati. Na nivou Republike Srbije postoji strategija, ali ta strategija je, čini mi se, prepisana iz dokumenata neke od zemalja u tranziciji. Kao sve resavske tvorevine ni ova naša strategija ne odgovara ovdašnjim potrebama i uslovima. Ciljevi naše strategije treba da budu, pre svega, usmereni ka obezbeđivanju dovoljne količine hrane za prehranu našeg stanovništva i za podmirenje naše prerađivačke industrije, ali proizvedena hrana mora biti tržišno konkurentna, jer će je u protivnom potisnuti uvozna hrana. Pre nekoliko dana naša država je liberalizovala uslove trgovine sa zemljama jugoistočne Evrope, potpisavši CEFTA sporazum o slobodnoj trgovini. Na taj način liberalizujemo i naše tržište. To, praktično, znači da će ubuduće cene formirati tržište i da nema više državnog diktiranja cena.
Strategija treba da obezbedi uravnotežen ruralni i regionalni razvoj. Dosadašnji razvoj je bio totalno nakaradan. Sve smo koncentrisali u gradove, čak i male pogone koji bi u selima bili pokretačka snaga (što je Slovenija kontinuirano radila). Sela su tako ostala loša mesta za život, pa je normalno da su ljudi sa sela bežali.
Kako obezbediti sredstva koja će dati zamajac poljoprivrednoj proizvodnji?
– Treba računati sa inicijativom samih gazdinstava, zatim sa tržištem kredita i podsticajima države. Država je krenula sa nekim podsticajima, čak je dala i neka bespovratna sredstva poljoprivrednicima. Ali, sa tim treba biti znatno oprezniji. Mišljenja sam da ne treba ići na bespovratna sredstva., jer to otvara mogućnost za korupciju. Bespovratna sredstva ima smisla davati asocijacijama i udruženjima koji će od njih namenski podizati zajednička skladišta, kupovati mehanizaciju, izgraditi lokalne puteve, a poljoprivrednim gazdinstvima treba davati povoljne kredite.
Kako vidite ulogu univerziteta i nauka u razvoju poljoprivrede!
– Transfer naučnih znanja, odnosno prenošenje naučnih saznanja od instituta do neposrednih poljoprivrednih proizvođača treba rešiti prema američkom modelu. Oni imaju izuzetno dobro organizovanu službu extention service. Sve počinje od univerziteta. Na univerzitetu se rade svake godine preporuke za gajenje svake kulture, a preko lokalnih stručnih službi ove preporuke se prenose do svakog seljaka. Stručnjaci u lokalnim službama poznaju pojedinačno svakog seljaka i dobro poznaju lokalnu situaciju. Oni su svakodnevno na usluzi seljacima, a ono što sami nisu u stanju da reše šalju na univerzitet da se razreši. Te stručne službe bi kod nas, bar u prvim godinama, trebalo da budu finansirane od strane vlade i da direktno budu vezane za ministarstvo poljoprivrede.
Imamo li nukleuse takvih službi?
– U Vojvodini imamo trinaest takvih stanica. U igri su ideje da se te stanice privatizuju. Jedna od tih stanica je, u jednom trenutku, imala cenu od 150 hiljada nemačkih maraka. Tada sam digao glas jer mi je bilo jasno da će neko kupiti vredne objekte za male pare i promeniti im namenu, a da će ono što smo bar u nukleusu razvili izgubiti šansu da se dalje razvija. Privatnik ne mora da radi transfer tehnologije i da pomaže seljacima. On ima pravo na svome da radi šta hoće. Može da gaji piliće, jer će mu se to više isplatiti. Kad su u bogatoj Americi stručne službe ostale u državnoj nadležnosti, ovde tek treba insistirati na odgovornosti države. Kad dostignemo zaista visok nivo razvoja, onda se neki segmenti tog rada mogu prepustiti tržišnim mehanizmima, kao što je to slučaj sa Holandijom. Imam utisak da u našem Ministarstvu poljoprivrede baš Holanđani nameću svoja rešenja, a da se glas ovdašnjih stručnjaka koji imaju uvide u stanje i mogućnosti uopšte ne čuje.
Šta u strukturi poljoprivredne proizvodnje valja promeniti?
– Kod nas u Vojvodini preovlađuje ratarska proizvodnja. E to se mora promeniti u korist proizvodnje industrijskog i krmnog bilja i u korist veće proizvodnje povrća. U Americi, da bi poljoprivrednik opstao sa proizvodnjom žitarica, mora raditi na posedu koji ima bar petsto hektara. Za Evropu važi da posed mora imati 200-300 ha. Uporedite to sa našim razmrvljenim posedima, pa će vam biti jasno da mali usitnjeni posedi nisu odgovarajući za proizvodnju ratarskih kultura. Doduše, kod nas u Vajskoj jedan poljoprivrednik je kupio hiljadu hektara zemlje koju obrađuje sa svoja dva sina. On ide na dvopolje – soja pšenica – i sa krupnom mehanizacijom bez problema obrađuje 1000 ha unutar porodice. Ako bi to postala vojvođanska praksa i orijentacija, onda bismo se suočili sa ogromnim viškom radne snage. Zato perspektivu vojvođanske poljoprivrede treba tražiti u kultivisanju intenzivnih kultura koje zapošljavaju ljude, jer nemamo razvijenu industriju koja bi apsorbovala višak radne snage.
Zašto dajete prednost povrtarstvu?