Kažnjavanje univerziteta: Smanjenje plata je samo prvi korak u onome što fakultete čeka od jeseni

Sve je počelo izmenom uredbe o finansiranju koja je preko noći promenjena, bez konsultacije sa nadležnim telima, čime je broj sati nastave u 40-časovnoj radnoj nedelji značajno povećan nauštrb nauke. To je istopilo “nikad veću povišicu zarada u visokom obrazovanju”, kako je to vlast predstavila, a profesorima, asistentima i drugim zaposlenim na fakultetima drastično srezalo zarade.

– Moja plata je od januara bila oko 106.000 dinara, ali sam taj iznos dobila samo jednom. Potom je dva puta smanjena na pola i sad je 25.000 dinara. Mislim da je na svakom fakultetu drugačija situacija, postoje oni koji imaju sopstvene prihode više od nas (projekti, saradnja sa privredom… ) i oni koji nemaju druge prihode sem budžetskih, pa verujem da je tu situacija još dramatičnija – priča za Danas asistentkinja Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, koja iznosi paradoks da sada dani odmora i bolovanja vrede više od radnih dana.

Situaciju u kojoj su se našle njene kolege i ona opisuje kao ponižavajuću.

– Postavlja se pitanje kako država može da isplati platu ispod minimalca. Inače, ni moja redovna plata nije velika i ispod je prosečne zarade u Srbiji, koja za mart iznosi 108.000 dinara. Iako ljudi misle da ne idemo na posao jer je nastava blokirana, to nije tačno. Bavimo se naukom puno radno vreme, što je više od pet sati predviđenih Uredbom – kaže naša sagovornica.
Kao i mnoge njene kolege živi u neizvesnosti jer se ne zna šta će se dešavati u narednom periodu i da li će uslediti neka nova kazna države.

Kako žive univerzitetski nastavnici?

Zbog smanjenja plata univerzitetski radnici su prinuđeni da se prilagođavaju.

– Ja sam odlučila da novac preusmerim samo na najneophodnije i da na taj način prištedim dok se plate ne vrate na staro, a pitanje je kada će se to dogoditi. Oslanjam se na finansijsku podršku svoje porodice, kao i većina mojih kolega, kao i na ušteđevinu, ali opet nije ni to dugoročno održivo. Takođe, razmatrala sam opcije honorarnih poslova putem različitih platformi, kao što je na primer držanje engleskog putem interneta. U povoljnijoj sam poziciji od mnogih kolega jer nemam decu, niti kredit, što mlade kolege, saradnici u nastavi, asistenti i docenti najčešće imaju kao dodatni faktor i pritisak. Naša trenutna plata ne može da pokrije ni pola rate kredita, a ne može da se živi od vazduha – konstatuje naša sagovornica.

Kaže i da jedan broj njenih kolega razmišlja da promeni posao jer je trenutna finansijska situacija u kojoj se nalaze neodrživa.

Naglašava da su nastavnici uz studente i da ih podržavaju, jer za represiju nisu krivi studenti nego vlast.

Njena koleginica sa beogradskog Hemijskog fakulteta Slađana Savić, čija je mesečna plata iznosila oko 105.000 dinara, u aprilu je primila polovinu tog iznosa. Uprkos smanjenju, smatra da je ipak privilegovana.

– Sigurna sam ima puno građana kojima je teže nego meni, ne samo poslednja dva meseca već mnogo duže. Kada sam prvi put videla da je iznos dela plate mnogo manji nego inače, bila sam u neverici. Kad pokušam da objasnim Uredbu 35/5 prijateljima i porodici koji nisu zaposleni u visokoškolskom obrazovanju, i oni imaju sličnu reakciju. Kako svoje doktorsko istraživanje privodim kraju, ne mogu da dopustim sebi da se samo pet sati nedeljno bavim istraživanjem. Zapravo, veći deo nedelje posvetim nauci – ističe Savić.

Kako ne bi potrošila celu ušteđevinu fokusirala se na pokrivanje neophodnih troškova, kao što su namirnice, stanarina i računi. Kaže da je bila srećna kada je nedavno kupila karte za pozorišnu predstavu, jer je sada i to trošak o kom mora dobro da razmisli. Odeću i obući i inače ne kupuje bez plana, a sada i to odlaže.

Dalibor Petrović, profesor sociologije na Beogradskom univerzitetu, kaže da su zaposleni na fakultetima poslednju normalnu platu dobili u februaru. Već u martu primanja su im prepolovljena, a tako je bilo i u aprilu.

– Na nekim fakultetima za poslednji mesec je isplaćen minimalac, zato što je fakultet dotirao deo sredstava do minimalne zarade. Sredstva koja su stigla od države su bila na nivou 17,18 hiljada dinara, a polovina plate redovnog profesora koju uplaćuje Ministarstvo prosvete je oko 80 hiljada dinara. Pošto država nije uplatila ni minimalac, da bismo imali doprinose koji su ekvivalent minimalcu, fakulteti su morali da to dotiraju iz sopstvenih sredstava. Međutim, već sledećeg meseca mnogi to neće moći da urade što znači da će ono što budemo dobili kao neto zaradu morati da ode za penziono i socijalno da bi se pokrio minimalac, kako ne bi došlo do prekida radnog staža. Drugim rečima, vrlo je realno da ovog meseca uopšte ne primimo majsku platu, a u perspektivi je moguće da dođe do prekida staža – kaže Petrović.

On ukazuje da su na većini ustanova sopstveni prihodi fakulteta presušili, a dodatni problem je to što je država prestala da uplaćuje novac za materijalne troškove. Zbog toga sve što se događa nije samo pitanje profesorskih zarada, već i funkcionisanja visokoškolskih ustanova.

Kome je pomoć potrebnija?

O mogućnosti da se prijave za pomoć fondovima solidarnosti zaposleni na univerzitetima iznose različita viđenja. Neki se snebivaju jer im je to ponižavajuće, mnogi su pak svesni da je nastavnicima u školama novac potrebniji.

Utisak je da je i javnost manje osetljiva na zaposlene na univerzitetima, uverena da profesori imaju velike pare i da pored toga zarađuju sa strane, a takvom ubeđenju sasvim sigurno su doprinele i tvrdnje o primanjima od više hiljada evra koje je iznosio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

– Imam informacije da će ta vrsta pomoći tek da počne, jer je do sada bila usmerena ka nastavnicima u školama, a trebalo je i vremena da se razvije sistem za obradu podataka na fakultetima. Kada je reč o donacijama to su skromna sredstva, od 10 hiljada do 20 hiljada dinara. Imate ljude koji su svoj život planirali prema prihodima koji su bili veći od prihod nastavnika u školama, uzimali su kredite spram toga ili su ulazili u neke druge investicije, iznajmljivali su stanove. Neko ko je primao 140 ili 150 hiljada dinara i plaća za stan 70, 80 hiljada sada je dovedeni u ozbiljan egzistencijalni problem. Da ne pominjem bračne parove koji oboje rade na univerzitetu – ističe Petrović.

On potvrđuje da su neki počeli da se bave drugim poslovima kako bi nadomestili smanjenje plata – od čuvanja dece, držanja privatnih časova…

– Svako treba da zamisli kako bi se osećao da je poslednja normalna plata bila u februaru, a sada počinje jun i mi nemamo nikakav nagoveštaj normalizacije situacije po tom pitanju – navodi naš sagovornik.

Studenti kažu kako razumeju svoje nastavnike, ali da se od borbe za bolje društvo i pravnu državu ne sme odustati. Gde je izlaz?

– To je jako teško pitanje zato što su pozicije studenata i nastavnika različite. Studenti su tranzitorna grupa koja je u jednoj fazi života na fakultetu, dok smo mi naš život organizovali oko univerziteta i naravno da su pozicije drugačije. Studenti su spremni čak i da žrtvuju jednu godinu, ali kada bi došlo do toga da žrtvuju i narednu verovatno najveći broj njih ne bi na to bio spreman. S druge strane, oni treba da razumeju da se žrtvovanjem plata naša izdržljivost približava granici koja neće proći bez ozbiljnih posledica po univerzitet. To u najmanju ruku znači da će ljudi početi da odlaze sa univerziteta, pre svega mlađi kadar, koji smo i inače prethodnih godina imali problem da privučemo na ostanu na fakultetu. Zamislite diplomca ETF-a ili FON-a kome je perspektiva da radi na fakultetu za platu nastavnika u školi i da tako radi narednih sedam, osam i više godina, a u privredi bi u startu imao duplo veću zaradu. Sada će ti kadrovi početi da odlaze – navodi Petrović.

Sprint u maratonu

Borbu za ispunjenje studentskih zahteva opisuje metaforom:

– Ako je ovo maraton onda mi ne možemo biti u sprintu, svako ko u sprintu krene na maraton vrlo brzi izgubi energiju, a mi smo u sprintu i potpuno je neverovatno da ga toliko dugo držimo. Ali pošto sada imamo jasne nagoveštaje da ovo nije trka koja će se završiti u junu ili u julu moramo da prilagodimo tempo okolnostima maratona – ukazuje Petrović.

Sada je, kaže, trenutak za neku vrstu dogovora sa studentima:

– Da li smo svi zajedno spremni da trajno žrtvujemo svoj status, oni kao studenti, a mi kao univerzitetski profesori i da se držimo zajedno po bilo koju cenu sve i da država nama zapreti otkazima, a njima oduzimanjem statusa studenata. Ili da se dogovorimo o nekim oblicima nastave koji bi njima dali mogućnost da ne izgube godinu, a da svi zajedno kao građani svakodnevno učestvuju u borbi za bolje društvo – ističe Petrović.

Napominje da nastava i građanski aktivizam nisu međusobno isključivi.

– Ali šta god mi danas ili sutra odlučimo mislim da ćemo se već krajem avgusta ili u septembru suočiti sa udarom na univerzitet koji će biti na nivou uredbe koja nas je šokirala i na nivou radne grupe za izmene zakona čiji nas je sastav šokirao. Isto to će nam se desiti sa novim zakonom koji će verovatno da bude radikalan u svakom smislu reči i onda ćemo se naći u situaciji da vagamo da li uopšte ima smisla da idemo na nastavu, da štrajkujemo ili nešto treće – kaže Petrović.

Ističe da će školska godina propasti, ako se sa nastavom ne krene u narednih 10,15 dana.

– Država će ćutati do septembra, fakulteti će u naredna tri meseca da ostanu bez ikakvih prihoda, mnogi nastavnici će krenuti da traže alternativne pozicije na privatnim univerzitetima, što otvara prostor za dolazak nekompetentnih ljudi, lojalnih režimu, koji će za navek da unište naše visoko obrazovanje – smatra sagovornik Danasa.