Srbija ipak srećnije mesto od Iraka

Vlada Srbije je i zvanično preuzela upravljanje Centrom od UNHCR-a, tako da ovom ustanovom od 15. decembra ove godine upravlja Komesarijat za izbeglice, a sredstva za rad obezbeđuju se iz državnog budžeta. Stupanjem na snagu Zakona o azilu 1. aprila ove godine, Srbija se obavezala da će preuzeti brigu o budućim tražiocima azila. Njihovim statusom se prethodnih 30 godina bavio UNHCR.

Kako objašnjava Žak Stakenborg, otpravnik poslova Kancelarije Evropske komisije u Beogradu, EK je od 2000. godine uložila 650.000 evra za potrebe azilanata, od čega je 225.000 evra uloženo u renoviranje i opremanje objekta u Banji Koviljači.

Stanari s kojima smo razgovarali kažu da su lepo smešteni u Centru, ali nadaju se da neće čekati još dugo do preseljenja u željene zemlje i početak “normalnog života“. Vreme najčešće provode uz televizijski program i šetnje banjskim parkom.

Jaser (21) živi ovde već godinu i po. Jedan je od 19 tražilaca azila za odlazak na Zapad. Kako kaže, iz rodnog Iraka je došao zbog rata i želi da ode u SAD. Njegov brat Samer (18) na slabom, ali razumljivom srpskom dodaje da su tu s roditeljima i da će svi zajedno ići u Ameriku, ali ne znaju kada. Dodaje da ima prijatelje među ljudima smeštenim u Centru, ali da u Banji Koviljači nema mnogo sadržaja koji bi bili zanimljivi mladim ljudima.

– Ne dešava se ništa posebno, mali je grad, nije kao Beograd. Tamo takođe imam prijatelje – priča nam Samer. Dodaje da ponekad kupuje novine, najčešće Danas i Blic, i tako uči srpski. Međutim, kako ističe, zbog očekivanog preseljenja u SAD važnije mu je da dobro savlada engleski.

Ahmad (18), Kurd iz Iraka, živi u Centru godinu i tri meseca. Čeka preseljenje u Kanadu. Ovde je sam. Majka i sestra su mu, kaže, ostale u Iraku i neće mu se pridružiti. Otac mu nije živ. Kaže da ne želi da priča o Iraku i dodaje da slobodno vreme provodi u Centru, gledajući iračke i francuske TV kanale.

– Ponekada prošetamo, ali nam se uglavnom sve svodi na TV, ishranu i spavanje – sa osmehom zaključuje mladi Kurd.

Zanimljivo je da u Centru boravi 19 ljudi iz Obale Slonovače, a svi su članovi kulturno-umetničkog društva koje je sredinom godine nastupalo u Vršcu na Festivalu folklora. Nakon toga, jedna grupa se vratila kući, a ovi mladi ljudi odlučili su da traže azil u Srbiji i ostanu tu da žive. Kažu da nisu hteli da se vrate u svoju zemlju iz političkih razloga, jer su „na strani opozicije“. Sada čekaju rešenje o zahtevu za azil.

U Centru trenutno nije gužva – od 88 mesta popunjeno je njih 45. U ovoj trospratnoj zgradi postoje odvojene sobe za žene, samce i porodice. Hrana se služi u obližnjem lokalnom restoranu, ali na svakom spratu postoji i mala kuhinja, pa stanari mogu sami da spremaju obroke. Nemaju ograničenja u slobodi kretanja. Nekoliko prostorija u centralnom delu zgrade namenjeno je društvenim aktivnostima, kao što su obdanište, TV soba i kancelarija za sastanke. Izvršni partneri UNHCR-a redovno posećuju Centar i pružaju različite psihosocijalne usluge tražiocima azila i organizuju posebne programe za decu.

Nema više „trećih zemalja“

Kako su nam objasnili predstavnici UNHCR-a, Srbija na osnovu Zakona o azilu odlučuje o tome kome će odobriti ostanak u zemlji i lokalnu integraciju, ali bez mogućnosti preseljenja u neku drugu državu. To znači da, od 1. aprila ove godine, kada je Zakon stupio na snagu, osoba koja zatraži azil može samo da traži ostanak u Srbiji, ili ukoliko se utvrdi da nema osnova za to, da se vrati odakle je došla.

„Ujedinjene nacije“

Meštani Banje Koviljače ovu ustanovu zovu „Ujedinjene nacije”, jer su početkom osamdesetih ovde bili smešteni azilanti, najviše iz istoočnoevropskih zemalja, kojima je tadašnja SFRJ bila stanica na putu ka SAD, Kanadi ili Australiji. Devedesetih su u Centru boravile izbeglice sa prostora bivše Jugoslavije. UNHCR i Vlada Srbije potpisali su Memorandum o razumevanju o osnivanju Centra marta 2006, a Centar je zvanično otvoren 2007.