Srbija pobeđuje, zar ne?

Neosporno je da smo juče gledali prvu predizbornu kampanju studentskog pokreta i ispalo je baš kako treba, pomalo i nostalgično.

Pre samog protesta na više lokacija u gradu bili su postavljeni štandovi na kojima su se štampale majice „Studenti pobeđuju“, puštala se muzika, ljudi su sedeli, igrali, skakali, kao što je bilo nekad na višesatnim blokadama – Autokomande, protesta u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu.

Deka Veroljub je proslavio 90. rođendan i uspeo je da bude na čak tri lokacije – kod Pravnog fakulteta, na Autokomandi i na Slaviji – svuda je dočekan kako dolikuje, kao pobednik.

Dakle, ponovo smo osetili zajedništvo, povezali smo se, taman pred najbitniji ispit – parlamentarne izbore.

Zaista bi bilo lepo da se ponašanje naprednjaka i njihovih poltorna zanemaruje i ignoriše, ali nažalost to još uvek nije moguće (ali se taj trenutak približava, stvarno).

SNS-ovci su zajedno sa predsednicom Skupštine Ane Brnabić šatro (kako bi reklo omiljeno propagandno glasilo) slavili demokratiju u njihovom ograđenom, oganičenom i štićenom prostoru Ćacilendu. Poentu skupa niko ne zna, koja se demokratija slavi i zašto, boga pitaj, ali sigurno se nisu skupili da bi provocirali i pravili nered.

Nikad više policije nije bilo oko Ćacilenda, više policajaca nego naroda, što je kulminiralo krajem protesta na Slaviji kada se nekoliko hiljada uputilo ka Narodnoj skupštini i ponovo smo gledali scene iz juna, jula i avgusta prošle godine – krvave glave, deset policajaca na jednog čoveka, pretučene žene.

Nekako ovakva situacija ne iznenađuje, znamo kakva nam je policija, ali nam je učestvovanje u ubistvu A. N. bivšeg načelnika Beogradske policije Veselina Milića samo potvrdilo da ne prezaju. Ako se ubijaju među sobom, šta ih sprečava da ubiju protivnike vrhovnog vođe na ulicama?

Naravno, morao je da se oglasi i vrhovni vođa. Ponovo je govorio o ostavci, ali je usput poručio da ga protest na Slaviji nije uplašio jer je bio „isprazan, bez značajne brojke“. Valjda je značajnije kada se na miting SNS-a autobusima dovede 30.000 ljudi za dnevnice nego kada se u centru Beograda svojevoljno okupi više od 100.000 građana.

Izjave čelnika države stoga mogu se lako okarakterisati jednom sintagmom – transfer blama. Već dugo lupaju glavom o zid i očigledno im politika i demagogija više nisu jača strana, više nije jasno ni kome se obraćaju.

Kako oni vole da kažu – Srbija pobeđuje. Možda su i u pravu, jer ako studenti pobeđuju, onda pobeđuje i Srbija, zar ne?