Foto: MUP
Kultura nasilja u našem društvu je sveprisutna. Nasilje je odomaćeno, a kultura smrti, koja svoje korene vuče unazad trideset godina, još iz rata na prostoru bivše Jugoslavije, je nešto čemu se mora stati na put – kaže za Danas Zoran Dragišić, profesor na Fakultetu bezbednosti. Prema rečima Kosane Beker iz udruženja FemPlatz, u Srbiji je nasilje u porodici deo kulturne matrice o rodnim ulogama i tradicionalnim obrascima ponašanja.
Sagovornici Danasa se slažu da su podaci o nelegalnom posedovanju oružja, femicidu, generalno, o partnerskom i porodičnom nasilju u takozvanoj sivoj zoni, odnosno da se zvanični podaci nadležnih institucija bitno razlikuju od stvarnih.
– Svakako ima mnogo veći broj komada oružja od onoga što je prijavljeno i odobreno. U Srbiji je maltene tradicija da se poseduje oružje. Muškarci u najvećem broju vole da ga nose, da pucaju po svadbama, odnosno šenluče, i tome slično. To je običaj koji bi trebalo iskoreniti, jer lošim tradicijama treba stati na put i prekinuti ih – ističe Zoran Dragišić.
Kako dodaje, poslednjih godina se porodično nasilje mnogo više prijavljuje, pa se čini da ga ima više.
– Međutim, to je siva brojka, takođe, jer u nasilnim društvima, evidencija prijavljenog nasilja nije stvarna. Mnogo je veće u urbanim sredinama i značajno više se prijavljuje nego u ruralnim, recimo. Ne zaboravimo pritom i na transgeneracijsko nasilje i nasilje prema deci – kaže sagovornik Danasa.
On podseća da je u prvoj polovini ove godine čak 21 žena ubijena.
– To je ogroman broj. Međutim, razume se da je oružje samo posredan faktor, jer oružje ne ubija ljude nego ljudi ubijaju ljude. Nasilje je odomaćeno u Srbiji.
Policija je zauzela negativan stan prema toma, a svedoci smo i da su tužilaštva efikasnija u vezi tim problemom. Problem je još veći ako smo svesni činjenice da se nasilje takoreći promoviše kroz medije i na ulicama. Kroz te nekakve razne litije, antoprajdove, kultura smrti se propagira i to je jako opasno. Ne zaboravimo i na nasilje na sportskim terenima – kaže Zoran Dragišić.
Kosana Beker napominje da uopšteno govoreći, ne postoje zvanični podaci o tome koliko je vatreno oružje zastupljeno i raspostranjeno u Srbiji.
– Znamo da spadamo u jednu od država sa najvećim brojem komada vatrenog oružja po stanovniku, ali to znamo iz međunarodnih istraživanja. Istraživanja koja je radio SEESAC nam pokazuju da su u Srbiji u najvećoj meri muškarci vlasnici oružja (više od 90 odsto). Muškarci su većina žrtava i izvršilaca ubistava vatrenim oružjem, ali je mnogo više žena ubijeno, povređeno ili zastrašeno vatrenim oružjem u okolnostima intimnog partnerskog nasilja i nasilja u porodici – kaže naša sagovornica.
Prema njenim rečima, u Srbiji ne postoji precizna evidencija i tačni podaci obima nasilja u porodici i korišćenja oružja u svrhe zastrašivanja, pretnje i na kraju smrtonosnog nasilja.
– Međutim, znamo da je svaka treća ubijena žena usmrćena upravo vatrenim oružjem. Muškarci su učinioci 32 puta češće nego žene, a prisustvo vatrenog oružja u kući povećava verovatnoću smrtnog ishoda nasilja u porodici, u kom su žene najčešće žrtve – podseća Beker.
Upitana kako reaguju institucije, ako uzmemo u obzir kulturu prihvatanja upotrebe oružija, kao i modele muškosti koji podrazumevaju posedovanje vatrenog oružja, naša sagovornica ističe da je u Srbiji nasilje u porodici deo kulturne matrice o rodnim ulogama i tradicionalnim obrascima ponašanja.
– S druge strane, postoji kultura prihvatanja oružja, a i dalje je rasprostranjena upotreba oružja, kao što je pucanje na svadbama, na koju se u društvu gleda blagonaklono. Tako da imamo kombinaciju prihvaćenosti nasilja u porodici i upotrebe i posedovanja vatrenog oružja, kao poželjnih modela muškosti, što mora da ima nesagledive posledice po žene, ali i decu, kompletne porodice i čitavo društvo. I institucije, kao deo društva, prilično blagonaklono gledaju na posedovanje oružja. To se vidi i kada pogledate kolike su kazne za nasilje u porodici počinjeno zloupotrebom ili pretnjom oružjem. Na primer, u našem istraživanju, ni u jednom slučaju nije određena maksimalna kazna zatvora učiniocu, a većina kazni je bila oko godinu dana zatvora ili čak i manje, dok je u jednom slučaju izrečena kazna od samo pet meseci – kaže Kosana Beker.
Na pitanje koliko su ratovi devedesetih preneli u domove nelegalnih komada oružja koje uz postratne traume mogu izazvati smrt unutar porodice, Kosana Beker kaže da je istraživanje FemPlatz pokazalo da se pištolj, puška, ali i bombe, granate i drugo oružje koje fizička lica ne mogu nabavljati, držati i nositi zloupotrebljava za nasilje u porodici, što su pokazali slučajevi koji su dobili sudski epilog.
– Velika dostupnost i rasprostranjenost (ne)legalnog vatrenog oružja, laka i brza mogućnost nabavljanja i njegova jednostavna upotreba, predstavljaju ogromnu pretnju u slučajevima nasilja prema ženama i jedan su od indikatora visokog rizika od fatalnog ishoda nasilja. Ratovi 90-ih su svakako doprineli većoj rasprostranjenosti vatrenog oružja, pa je prilikom prijava nasilja potrebno posebno obratiti pažnju da li je učinilac bio učesnik ratova, ali je potrebno dodatnu pažnju obratiti i na one učinioce koji imaju oružje (ili pristup oružju) zbog posla kojim se bave. Treba imati u vidu, u kontekstu prethodnog pitanja, da smo analizirale jedan slučaj u kome je kao olakšavajuća okolnost za nasilje u porodici počinjeno zloupotrebom vatrenog oružja navedeno da je učinilac „kao ovlašćeno službeno lice MUP-a, u periodu od 24.3. do 26.6.1999. godine, za vreme agresije NATO, vršio dužnost“ – zaključuje Kosana Beker.
Tekst je nastao u okviru projekta “Činjenice iz zajednice: zloupotreba vatrenog oružja u porodičnom i partnerskom nasilju” koji realizuje Akademska inicijativa “Forum 10”.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
