Šta konkretno znači upis šljivovice na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa? 1Foto: Nenad Kovačević (Arhiva)

Društvene prakse i znanja u vezi s pripremom i upotrebom tradicionalnog pića od šljive – šljivovice upisano je kao kulturni element Srbije na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

– Zapravo se radi o umeću proizvodnje rakije šljivovice, pošto mi ne štitimo rakiju kao brend. Kada se nešto upiše na Uneskovu listu to nije brendiranje, radi se o tome da vi taj kulturni element predstavljate svetskoj zajednici kao zaštićeni kulturni element. Reč je o znanjima, tradiciji i poslovima vezanim za rakiju, a njih je puno, počev od proizvodnje šljivovice, proizvodnje buradi, opreme, imate proslave na kojima se rakija koristi, zdravice i sve ostalo što su elementi kulture vezani za ispijanje rakije. Celokupna kultura vezana za rakiju šljivovicu je sada priznata kao kulturno blago, odnosno srpski kulturni element – objašnjava za Danas Danijel Sinani, član Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe i profesor na Odeljenju za etnologiju i atropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Ovo je peti kulturni element Srbije upisan na Uneskovu listu. Do sada su upisani porodična slava (2014.), tradicionalna narodna igra kolo (2017.), pevanje uz gusle (2018.) i zlakusko lončarstvo (2020.).

Sinani kaže da Uneskova lista, pre svega, služi zaštiti i promociji nekih elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa.

– Kada upišete neki kulturni element na Uneskovu svetsku listu, znači da imate nešto reprezentativno u svojoj kulturi što je zaslužilo da se tu nađe i time pokazujete koliki je značaj tog elementa za celokupnu svetsku kulturu. Samim tim taj element postaje svetski prepoznatljiv – ističe Sinani.

Da bi neki element bio upisan na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva nije lako i jednostavno, posebno zbog toga što je Unesko menjao pravila i uslove.

– Ranije su države mogle da prijave po nekoliko elemeneta svake godine, potom su odredili da se svake godine može prijaviti jedan kulturni element, a zatim su dodatno pooštrili uslove, da svake druge godine možete da prijavite po jedan element. Ono što je dobro je da je naš element prošao bez ikakvih prigovora, što znači da su sve instance koje su radile na pripremi, svoj posao uradile profesionalno – navodi profesor Sinani.

Kompletan nominacijski dosije za upis ovog elementa je pripremio Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije pri Etnografskom muzeju u Beogradu, na osnovu odluke Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije i Ministarstva kulture.

Predlagači elementa su Etnografski muzej u Beogradu i Narodni muzej Čačak, a u izradi nominacije učestvovali su nosioci nasleđa, pojedinci i porodice, lokalne zajednice, institucije kulture i obrazovne institucije, nevladine organizacije, udruženja i drugi učesnici koji svojim delovanjem doprinose očuvanju i prenošenju znanja i veština potrebnih za pripremu i upotrebu šljivovice danas, navodi se na sajtu Centra za nematerijalno kulturno nasleđe.

Uneskova Konvencija o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa, koju je Srbija je ratifikovala u maju 2010. godine, nematerijalno kulturno nasleđe označava kao „prakse, prikaze, izraze, znanja, veštine, kao i instrumente, predmete, artefakte i kulturne prostore koji su s njima povezani, a koje zajednice, grupe i, u pojedinim slučajevima, pojedinci, prepoznaju kao deo svog kulturnog nasleđa“.

Očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa podrazumeva delovanje s ciljem njegovog prenošenja na sledeće generacije i obezbeđivanja održivosti, uz stalnu interakciju s prirodom i poštovanje kulturne raznolikosti i ljudske kreativnosti.

Uspostavljenom sistemu očuvanja živog nasleđa, prethodio je Uneskov program „Živi čuvari nasleđa“, koji je obustavljen 2003. godine, kada je usvojena Konvencija o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Kompleksna znanja i veštine

Društvene prakse i znanja vezana za pripremu i upotrebu tradicionalne rakije od šljive – šljivovice“ na Uneskovoj listi objašnjeno je kao element koji obuhvata kompleksna znanja i veštine za pripremu pića u kućnom okruženju kao i njegovu upotrebu u svakodnevnim i ritualnim praksama.

„Priprema ima više faza koje uključuju porodice i zajednice. Šljive se najčešće gaje na porodičnim gazdinstvima i bere se u jesen. Kuvaju se 20 do 30 dana, a zatim destiluju u ručno rađenim bakarnim posudama da bi se dobila blaga rakija. Drugom destilacijom dobija se jača rakija. Poslednja faza je odležavanje u buretu, najčešće od hrastovine, najmanje godinu dana. U svečanim prilikama i tokom porodičnih slavlja, šljivovica prati zdravice sa željama za zdravlje i blagostanje. Takođe je važan deo tradicionalne medicine, gde se dodaju lekovito bilje ili voće za dobijanje lekova protiv prehlade i bolova ili antiseptika. Zimi se konzumira kuvana rakija. Praksa se uglavnom prenosi unutar porodica i zajednica, pri čemu mlađi članovi vremenom stiču znanja kroz postepeno uključivanje u različite faze pripreme i upotrebe šljivovice. Žene takođe pridaju veliki značaj prenošenju znanja i veština vezanih za rituale, tradicionalnu medicinu i gastronomiju“, navodi se u objašnjenju.

Kulturno blago Srbije

Da bi neki kulturni element mogao da bude predložen za Uneskovu listu, preduslov je da se nađe u Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa, na kojoj je trenutno 55 kulturnih elemenata.

Među njima su izrada pirotskog kačkavalja, pirotsko ćilimarstvo, parazarske mantije, kosovski vez, erski humor, sviranje na kavalu, kazandžijski zanat, opančarski zanat, dvopređno pletenje vunenih čarapa, Dragačevski sabor trubača u Guči, tamburaši, tkanje bošči, ražanjsko crepuljarstvo, znanja i veštine pravljenja kajmaka…

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.