Potpukovnik u penziji iz Pirota, devedeset dvogodišnji Ilija Stamenović, iako u poodmakloj starosnoj dobi, nedavno je objavio drugu zbirku haiku poezije “Bagrem pod snegom“, a pre tri godine objavio je i knjigu pod nazivom „Moj haiku dnevnik“.
No, „Moj haiku dnevnik“ nije njegov literarni prvenac. Posle smrti supruge Nadežde, 2001. godine, objavio je zbirku pesama pod nazivom „Otišla si upravo njoj posvećenu.
Ilija Stamenovićživi sam, u porodičnoj kući u Tigrovom naselju u Pirotu, kraj gradskog Keja. Kaže da ga oči izdaju, pa i sve manje čita. Do pre tri godine vozio je bicikl a onda „su noge postale neposlušne“. Sada sve ređe ide u šetnju. Rođen je 1917. godine u selu Visočka Ržana na Staroj planini. Radio je najpre na Železnici, a potom u Vojsci. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu. Službovao je u Nišu, Sarajevu, Skoplju, Beogradu i Prištini. Jedno vreme radio je u Dragomanu u Bugarskoj i Baji u Mađarskoj. Piše još iz gimnazijskih dana.
– Glavni „krivac“ za to što sam krenuo u pisanje haiku poezije bio je direktor pirotske Biblioteke Momčilo Antić. Kod njega sam pročitao prvi haiku. On mi je obezbedio odgovarajuću literaturu. Kada sam saznao šta je haiku, video sam da meni leži taj način izražavanja. Odlučio sam da pokušam i da pišem. Ulazeći u suštinu tog načina izražavanja, zapazio sam mnoge stvari koje do tada nisam primećivao, niti sam im davao bilo kakvu važnost. Bio sam začuđen šta sve može da se kaže u tih 17 slogova. Pišući haiku, počeo sam na život i stvari oko sebe da gledam drugačijim očima. Kod haiku poezije bitan je trenutak. Ako odmah ne zapišete ono što ste zapazili, sutradan ćete zaboraviti. Zato pri sebi treba uvek imati olovku kako biste zapisali ono što ste zapazili – priča čika Ilija.
Kaže da je imao smisla i za crtanje. Pre pet godina među korice je stavio zbirku sjajnih portreta (karikatura) koje je uradio krajem šezdesetih godina prošlog veka.
– Do odlaska u penziju uradio sam mnogo portreta svojih kolega. Tada sam radio u Saobraćajnoj službi DSNO. Portretirao sam kolege, pretpostavljene i potčinjene, najčešće za vreme raznoraznih sastanaka – priča čika Ilija.
Otkriva nam još jednu veliku ljubav – putovanja. Posle odlaska u penziju sa suprugom Nadeždom putovao je širom Evrope i Afrike.
– Staru planinu smo prošli uzduži popreko i zavirili u mnoga staroplaninska sela koja, nažalost, polako nestaju. Supruga je rođena u Rosomaču. Preko leta smo išli u Visočku Ržanu i Dojkince. Njena majka je bila iz Senokosa, pa smo pešačili od Dojkinaca do Senokosa – kaže čika Ilija.
Naizgled ništa, prede mačka
Novinar i publicista iz Niša Svetomir Đurbabićnedavno je boraveći u Pirotu na Danima Japana izjavio da u Stamenovićevoj zbirci „Bagrem pod snegom“ ima mnogo dobrih haiku stihova.
– Zapazio sam da ima utišanih, zen intoniranih, a i setnih stihova. Izdvajam dva: Na klupi /u mom dvorištu prede/ komšijska mačka. Naizgled ništa: prede mačka, kao i milioni drugih, šta tu ima toliko da se beleži, ali tu je i rečkomšijska. Ona je tu da na diskretan način oslika čoveka koji piše: da je komšija, da je čovek ko i drugi svet, da mu je blizak ne samo komšija, nego i njegova mačka. A koliko je spokojstva, mira i sete u u rečima: Svakog jutra/ krpim uspomene/ k’o pauk mrežu… Mislim da je Ilija Stamenovićzaslužio objavljivanje knjige – rekao je Đurbabić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
